Prikupljajući građu za memoare legendarni srpski glumac i šmeker Dragan Nikolić (66) zaključio je da je, zahvaljujući brojnim anegdotama, pisani materijal toliko interesantan da bi komotno mogao da se prekroji u filmski scenario. Svoju uzbudljivu životnu priču planira da, uz pomoć dramaturga Đorđa Milosavljevića, prenese na filmsko platno i na taj način je podeli s publikom. Za realizaciju tako ambicioznog projekta nije odredio rokove znajući iz bogatog iskustva kako se prave stvari rade natenane, s merom i zadovoljstvom. Akter brojnih filmskih i TV hitova namerava i da se povuče u mir nekog primorskog gradića, gde će imati dovoljno prostora da uživa u stvarima koje voli. 

Marina Lukić

 

- U međuvremenu sam došao na ideju da svoje memoarske beleške dam dramaturgu Đorđu Milosavljeviću, da ih uobliči u filmski scenario. Mada oko svega toga ima mnogo posla, čini mi se da bi priča mogla da bude veoma interesantna. Zamislio sam da se u filmu pojavljuje nekoliko likova, pretežno klošara i skitnica, u ulozi naratora. Oni bi na elegantan način uvodili gledaoca u suštinu. Biće tu zanimljivih epizoda, kao što je moj susret s klošarom u Parizu. Dogodio se na katoličko Badnje veče. Na ulicama nije bilo ljudi. Svi su bili u svojim domovima, za razliku od mene koji sam u Parizu bio sam.

- Otišao sam u kafanu. Dosta sam popio. Džepove sam napunio kovanicama od pet franaka kako bih mogao nesmetano da telefoniram celu noć. Zvao sam sve čijih sam brojeva mogao da se setim, čak i bife Ateljea 212. Dok sam tako razgovarao, neko je kucao na vrata govornice smeštene u kafani. Nevoljno sam se okrenuo i ugledavši klošara pružio kovanicu od pet franaka u njegovom pravcu. Nastavio sam s telefoniranjem. Ubrzo sam osetio na potiljku nečije prisustvo. Zadah je bio vreo. Okrenuo sam se, klošar je još bio tu. Gledao me je očima plavim kao da je sam Bog. “Želim samo da mi neko čestita Božić”, rekao mi je smirenim glasom iza koga se naslućivala tuga visoka kao Ajfelov toranj. Zagrlio sam ga i čestitao mu Božić. To je priča koju nosim sa sobom i u sebi. 

Pročitajte i Na godišnjicu odlaska voljenog Gage: Dragan Nikolić dobija ulicu u Beogradu

U scenariju, kasnije i na filmu, naći će se i epizoda s mačkom na Rosama.

- Dolazila je svakog dana na terasu, na prvom spratu kuće u kojoj smo Milena i ja imali stan. Mala, slatka i umiljata, zaticao sam je uvek u mojoj omiljenoj fotelji. Kao da je znala gde ja sedim. Pošto sam na Rosama u tom periodu bio sam, znao sam da će mi se brzo uvući pod kožu i da, ako joj budem dao hranu i mleko, neću moći tako lako da je se otarasim, već ću biti prinuđen da je ponesem u Beograd. Nekoliko dana sam istrajavao i ignorisao je. Jedno popodne sam opet osetio njeno prisustvo.

- Provirio sam kroz škure na prozoru i video je u mojoj fotelji. Pošto sam malo popio, rešio sam da raščistim situaciju. “Stavljaš me pred veliku dilemu. Ako za pet minuta i dalje budeš bila tu, preuzeću brigu o tebi”, obratio sam joj se uveren kako me razume. Posle pet minuta bila je tu. Uzeo sam je sa fotelje i uneo u stan. Otvorio sam frižider, dao sam joj mleka i šunke. Uveren kako je to početak našeg prijateljstva, nisam ni pomišljao da je to bila oproštajna gozba. Sutradan je nestala. Kao ludak sam išao po Rosama i vikao “mac, mac” u nadi da ću pronaći svoju macu. Osvajala me je danima i kad sam najzad popustio, kao što se često dešava u životu, nestala je bez traga.

Pročitajte i Na godišnjicu odlaska voljenog Gage: Dragan Nikolić dobija ulicu u Beogradu

Slično glavnom junaku u filmu, koji se posle uzbudljivog života povlači u mali primorski grad, Gaga Nikolić namerava da odstupi.

- Već nekoliko godina razmišljam kako ne bi bilo loše da napravim neki rezervni položaj, da se povučem negde na primorje. Ne bi to bio odlazak za stalno. To nikako. Ne mogu ja bez mog Beograda. Ali, pošto sam rešio da ne prihvatam nove uloge u pozorištu, nema razloga da više vremena ne provodim tamo gde ono sporije teče - konstatuje kultni glumac i veliki šarmer Dragan Nikolić.

 

Komentari (0)

Loading