Nebojša Dugalić: Sviraj to ponovo, sine


Dramski umetnik Nebojša Dugalić otkriva kako je njegov petnaestogodišnji naslednik Bogdan strasno zavoleo klavir, zbog čega mu nije naporno da svakog dana vežba nekoliko sati odlučan da svoj muzički dar predstavi svetu

Osim što se trudi da svakom novom ulogom u pozorištu, na filmu i televiziji pruži svoj glumački maksimum, Nebojša Dugalić (49) ima još jednu važnu umetničku misiju: da bude podrška svom petnaestogodišnjem sinu Bogdanu, talentovanom mladom pijanisti koji zahvaljujući nesvakidašnjem daru i posvećenosti beleži velike uspehe u zemlji i svetu. Iako je još dete, iza njega je već ozbiljna biografija: na brojnim takmičenjima u Srbiji i inostranstvu osvajao je prva mesta, od 2016. učestvuje na Festivalu Musica in laguna u Kjođi, gde je sarađivao sa virtuozima kao što su Viktor Bođino, Vladimir Ogarkov i Junio Kimanen, i dobitnik je jednokratne stipendije asocijacije “Bartolomeo Cristofori”. To je samo najsažetiji presek onoga što je do sada uradio učenik drugog razreda Muzičke škole Mokranjac.

– Sve je počelo od jedne slučajnosti, koja zapravo to i nije – objašnjava Nebojša Dugalić. – Moja supruga Dragana je našu kćerku Janu vodila na muzičku radionicu u okviru škole i po nju dolazila s Bogdanom koji je tada imao pet i po godina. I tako je on sa Janom krenuo u tu radionicu. Iako je njegova želja bila da svira gitaru, supruga mu je, vođena intuicijom, sugerisala da izabere klavir. Da ga zainteresujem, odsvirao sam mu nekoliko taktova “Turskog marša”. Kad ih je čuo, počeo je da me preklinje da ga naučim da to svira. Ubeđivao sam ga da je još previše mali za to i da ću ga jednog dana, kad poraste, sigurno naučiti. Međutim, bio je uporan u svojoj molbi. Pokazao sam mu uvodnu frazu očekujući da će brzo odustati, ali posle nekoliko minuta on ju je svirao. Sutradan, kada sam došao s posla, zatekao sam ga za klavirom i čuo kako posle svake odsvirane fraze izgovara: “Sedamdeset tri, sedamdeset četiri, sedamdeset pet…” Kada sam ga upitao šta radi, rekao mi je da je rešio da to što je naučio ponovi sto puta. U tom trenutku prepoznao sam kod njega svojevrsnu opsesiju u kontaktu sa instrumentom i razmišljao sam šta dalje. Prvo je odlazio na privatne časove klavira, potom smo ga upisali u muzičku školu, gde su mu odmah davali programe za više razrede. Od početka je imao veliku sreću s profesorima, koji su bili sjajni, jer bez adekvatnog vođenja talenat ne znači mnogo. Zato smo beskrajno zahvalni profesorima Bojani Jovanović, Konstantinu Boginu, Borislavu Nestorovu i Marku Đorđeviću.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani…

PAGE    1   /   2   /   3   /   4
Autor: Gloria magazin/Mirjana Tasovac
Foto: Jakov Simović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi