Feđa Štukan ekskluzivno za Gloriju otkriva: Bred Pit i Anđelina Džoli su krivi!

Sarajevski glumac Feđa Štukan, koji je osvojio simpatije publike ulogom u seriji ‘Klan’, objašnjava kako su ga Anđelina Džoli i Bred Pit naterali da napiše autobiografiju u kojoj je opisao svoje učešće u ratu u Bosni i Hercegovini, boravak u psihijatrijskoj ustanovi i zavisnost od droge i alkohola.

Pre nego se pojavio u ulozi Bubona u aktuelnoj hit seriji “Klan”, ko je Feđa Štukan (48) i šta predstavlja u kinematografiji znali su samo dobri poznavaoci filma. Prijatelj Breda Pita i Anđeline Džoli, glumac koji je sa Tomom Hardijem, Garijem Oldmanom i Benisiom del Torom igrao u ostvarenjima Terensa Malika, Ridlija Skota i Sema Mendesa, ispričao je svoju uzbudljivu životnu priču u autobiografiji “Blank”, koja će se, posle Amerike i Evrope, uskoro pojaviti na policama knjižara u Srbiji. A da knjiga u kojoj je pisao o ratu u Bosni i Hercegovini, boravku na psihijatriji i borbi sa drogom i alkoholom predstavlja potencijalni bestseler, svedoči interesovanje Terensa Malika da režira film po njoj.


– Autobiografija sigurno ne bi nastala da nisam upoznao Breda i Anđelinu. Trebalo je da napišem samo sinopsis za film koji bi oni producirali, takav je bio dogovor, i oni su pročitali prvih tridesetak prevedenih strana. Te stranice su se kasnije razvile u roman. Knjiga je prevedena na engleski i objavljena je i u Americi. Nadam se da će je njih dvoje pročitati uskoro.

Reditelj Terens Malik tražio je da mu pošaljete autobiografiju na čitanje. Je li pročitao “Blank” i ako bude nastao film o vašem životu, da li biste voleli da ga on režira?

– Teri ga je pročitao i kratko odgovorio: “So powerful!” Radio sam njegov poslednji film i mnogo smo pričali o ovim prostorima, to ga je jako zanimalo, zato mi je i tražio knjigu. On je jedan od mojih najdražih režisera i bilo bi super da se on prihvati toga, jer postoje scene u romanu koje bi, realno, jedino on i mogao da režira.

U knjizi je opisano mnogo teških perioda kroz koje ste prolazili, od rata i borbe s narkomanijom i alkoholizmom do političkog angažovanja. Kad pogledate iza sebe, šta vam je najviše pomoglo da se oslobodite svih poroka i da postanete ovo što ste danas, ostvaren glumac i porodičan čovek?

– Nije to jedna stvar, to je mnogo malih, svakodnevnih pobeda, a za svaku se koriste druge metode. Mislim da je mogućnost brze adaptacije na nove situacije najbitnija, zato se dobro snalazim u sportovima koji su drugima nezamislivi. U uslovima potpunog haosa mogu situaciju da sagledam realno, jasno i smireno, bez panike. Ne plašim se rizika, ni u životu ni u poslu.

Fedja Stukan

Kao glumac ostvarili ste saradnju sa mnogim značajnim holivudskim imenima. Postoji li neko sa kim želite da radite?

– Da, zaista sam imao sreću da radim sa velikanima. Voleo bih da sarađujem sa Kristoferom Vokenom i Alom Paćinom. De Nira sam upoznao, nisam radio s njim, a voleo bih. Mikija Rurka sam takođe upoznao, on je faca, s njim bih isto voleo da glumim. Radio sam sa Tomasom Vinterbergom, Fernandom Leonom de Aranoom, Likom Besonom, Ridlijem Skotom, Stelanom Skarsgordom, Maksom fon Sidouom, Semom Mendesom, Danijelom Krejgom, Terensom Malikom, Tomom Hardijem, Garijem Oldmanom, Vensanom Kaselom, Timom Robinsom, Benisiom del Torom, Kolinom Firtom, Benom Kingslijem, Radetom Šerbedžijom, Ešli Džad, Šonom Binom, Donaldom Saderlandom, Bredom Pitom, Anđelinom Džoli… Ne znam kako vam ovo zvuči, najvažnije i najdraže od svega mi je to što sam radio sa Bogdanom Diklićem i Draganom Nikolićem.

Po čemu pamtite saradnju sa njima dvojicom?

– Oni su dva najveća majstora ovog posla. Dragan je za mene bio najveća faca sa ovih prostora. Idol iz detinjstva. Lakoća njegove igre je fascinantna. Razumevanje glume i likova koje je tumačio – to je neponovljivo. Obožavam njegovu svedenost, to ne može mnogo glumaca, jednostavno, igrao je tako da ste ga morali snimati u krupnom kadru jer tu se sve dešavalo. U očima. Kod Bogdana takođe. On mi je bio prvi partner na filmu u “Gori vatra”. Kad mi je reditelj Pjer Žalica saopštio da ću glumiti s njim, noge su mi se oduzele od straha. Iako su pričali da je težak za saradnju, meni je pokazao potpuno drugo lice. Rekao mi je stvari kojima me nisu naučili na akademiji, a koje koristim i danas u poslu.

Gledamo vas u seriji “Klan”, uskoro ćemo i u filmu “Hadžijino zvono”. Kako je bilo sarađivati sa rediteljima Slobodanom Skerlićem i Milutinom Petrovićem?

– Sa Skerlićem sam snimao film “Top je bio vreo” i bilo je uživanje raditi s njim, pa se oko poziva da igram u seriji nisam dvoumio. Nakon “Klana” snimio sam seriju “Nečista krv” i film “Hadžijino zvono” u režiji Milutina Petrovića. To bi moglo biti vrlo interesantno, jedva čekam da vidim. Zatim sam dobio ponudu za još dve sezone “Klana” i za jedan veoma zanimljiv dugometražni film, o kom još ne smem ništa da kažem, sem da se radi o glavnoj ulozi. Scenario je fantazija, uloga je majstorski raspisana. Pa, izgleda da će me biti mnogo u Srbiji sledećih nekoliko godina i to me mnogo raduje.

Imate li neka omiljena mesta u Beogradu?

– U Beogradu uvek imam previše posla, pa jedva stignem da obiđem porodicu i prijatelje. Imam super ekipu ovde, ali nemam vremena, jer se nakon snimanja uglavnom spremam za sutrašnji dan, a i nemam više kondicije za zabavu do zore. Ne pijem, ne pušim, ne drogiram se. U 23 sata uveliko spavam.

Jeste li razmišljali o holivudskoj karijeri?

– Nisam lud za životom u Americi, naročito od Trampa naovamo. Radije bih na Novi Zeland, a holivudski filmovi se svakako najmanje snimaju u Holivudu.

Feđa Štukan, foto: Matej Leskovsek / Sipa Press / Profimedia

Na pitanje ko je Feđa Štukan, odgovarate da ste prvo otac, pa pilot, pa tek onda glumac. Kakav odnos imate sa kćerkom Ajom?

– Pretpostavljam da svaki otac kaže da ima najbolji odnos sa kćerkom na svetu, ali ja stvarno imam najbolji odnos sa kćerkom na svetu. Živim život koji nije trebalo da živim, mnogo puta sam bio blizu smrti ili mrtav. Neizmerno sam zahvalan sam sebi na novom bonus životu. Nestvarno mi je da sam doživeo da imam Aju i to joj često kažem. Naš odnos je čisto obožavanje. Nikad je nisam pogledao a da mi se na licu nije razvukao osmeh. Letimo, vozimo se motorom, romobilom, igramo bilijar, smejemo se, uživamo u svakom trenutku.

Čemu vi učite nju, a čemu ona vas?

– Ja je o životu ničemu pametnom ne mogu naučiti. Život je ispaljena strela, niko ne zna gde će pasti. Na kraju “Blanka” sam joj napisao posvetu koju će nekad shvatiti, a do tada neka ispipava sama, neka proučava, gleda širom otvorenih očiju, čita i putuje što više. Nema ništa lepše nego istraživati život i raditi stvari po prvi put. Ona ima svoja interesovanja, stvari na koje je niko ne tera i u kojima uživa. Jedna je od boljih gimnastičarki u zemlji sa 65 osvojenih medalja. Od nje se može učiti posvećenosti.

Izjavili ste: “Svaka čast neurohirurzima, ali veliki Josip Broz Tito je salutirao samo pilotima.” Šta se dešava u oblacima a toliko je lepo da se prvo predstavljate kao pilot, pa tek onda kao glumac?

 

– Morate priznati da je više kul reći nekom da ste pilot nego da ste glumac. Oduvek sam želeo da budem pilot. Jedno od mojih najranijih sećanja su upravo piloti. Čitav život sam znao da ću upravljati avionom i biti padobranac. Kad sam ostavio heroin, pre više od 18 godina, ostvario sam san. Danas letim sa nekoliko letelica, neke nemaju kabinu pa mogu da dodirujem oblake rukom. To je vrlo intenzivno duhovno iskustvo. U vazduhu provodim bar jedan sat dnevno, ponekad i pet. Popnem se na vrh oblaka, ugasim motor i spuštam se niz oblak kao sankama. Pokušajte da zamislite to. Nekad pustim sebi muziku u slušalice, uključim autopilota, prekrstim ruke i posmatram zalazak sunca iznad grada. Kad sunce zađe, popnem se na veću visinu i ponovo pogledam zalazak, i to mogu da uradim tri-četiri puta u jednom danu. Potpuno sam opsednut prizorom zalaska sunca, naročito iz te perspektive. Gluma je super, ali ovo je druga dimenzija. Pogledajte moju fejsbuk stranicu Funfly, biće vam jasnije o čemu pričam.

Planirate li nastavak romana “Blank” i da se u budućnosti više posvetite pisanju?

– “Blank” sam pisao skoro devet godina. Okej, nisam bio baš preterano agilan. Možda ću napisati nastavak. Pisanje je sigurno nešto što ću sa zadovoljstvom nastaviti da radim. Imam već neke ideje, ali, poznavajući sebe, možda to i završim za nekih desetak godina.

Autor: Jelena Milinčić
Foto: Filip Andrejević
Podelite sa prijateljima:
Tagovi