Dragana Katić: Ljudi su spremni da zbog ljubavi idu na kraj sveta, ja - ne
05.06.2017 15:34
Foto:
Voditeljka čiji su sinovi blizanci napunili 19 godina ističe da su obojica dobri i kvalitetni ljudi, a sve što joj se kao jedinom roditelju izdešavalo tokom njihovog odrastanja smatra iskušenjima koja su je ojačala
Voditeljka emisije “Nikad nije kasno” Dragana Katić (51) pre 19 godina je odlučila da sama odgaja sinove, blizance Bojana i Bobana Živanovića. Sa njihovim ocem se razišla još dok je bila trudna, a iako je imala pomoć svojih roditelja, suočila se sa mnogim izazovima koje nosi status samohrane majke.
- Jedno mislite do trenutka kada zaista postanete majka, a onda tek shvatite šta ta uloga predstavlja i koliko vam znače deca. U početku su svi govorili da sam hrabra što sam odabrala da sama brinem o sinovima, i mada nisam diskutovala na tu temu, mislila sam kako to ne mogu nazvati hrabrošću, jer imala sam zaleđinu - svoje roditelje. Oni nisu bili srećni zbog moje odluke, ali su me podržali. Sada, posle 19 godina, mogu da kažem da sam uspela.
Jeste li se nekad pokajali što ocu svoje dece niste dali priliku da se popravi? Šta je to tako strašno uradio?
- Nije reč o tome. Jednostavno, bili smo dve individue koje su se godinama poznavale, bile u nekoj vezi, pokušale da žive zajedno i shvatile da to ne ide. Zapravo, odlučila sam da sebe ne maltretiram. To je bio kraj i sa tim sam raščistila. Takva sam, uvek gledam da sebi ugodim, i na dnevnom nivou, kamoli u životu generalno. Posle on iz raznoraznih ali opravdanih razloga nije mogao mnogo da učestvuje u odrastanju sinova. Sada imaju korektan odnos.
Da li ste nekad poželeli da se ponovo udate i rodite i devojčicu?
- Ne, i ne žalim što nemam žensko dete jer sam oduvek sebe videla kao majku dečaka.
A da li ste nekad zbog ljubavi bili spremni na sve?
- Nikad nisam imala fatalnu ljubav, u smislu da zbog nekog muškarca žrtvujem bilo koji deo svog konformizma, mentalnog i fizičkog. Verovatno bi 99 posto ljudi odgovorilo da bi zbog prave ljubavi otišlo na kraj sveta, ali, iskreno, nikad nisam tako nešto doživela, iako sam bila zaljubljena, volela ljude sa kojima sam bila u vezama.
Jesu li sinovi ispunili vaša očekivanja?
- Čak su i prebacili, ali ne očekivanja, nego želje. Jer, očekivati možemo samo od sebe, ne i od drugih. Trudila sam se da njih ne opterećujem time, a oni su prevazišli sve moje želje i razmišljanja o tome kakvi će biti i šta će uraditi. Vrlo su ambiciozni i svaku svoju ocenu i sve što su van škole do sada postigli stekli su isključivo svojim radom i zalaganjem.
Koliko ste se mešali u njihove izbore?
- Iako veoma volim da sugerišem ljudima, delim svoja iskustva, umem čak i da budem napadna kad sam sigurna da neko nešto treba da uradi, sinovima se nisam mešala u izbore. Jer oni su me svakim svojim uspehom i postupcima uveravali i ubedili da ne treba to da činim. Kad sam videla da imaju sopstvene ciljeve, laknulo mi je.
Niste im govorili da moraju da budu dobri đaci?
- Ispričaću vam jednu anegdotu. Kad su krenuli u prvi razred, kod Bobana se odmah videlo da je nadaren za matematiku. Moja mama mu je jednog dana spremala ručak i pomazila ga po glavi uz komentar da je on njen Tesla i da će biti odličan, a on joj je samouvereno odgovorio: “Neću biti odličan, ja ću biti najbolji. Imaću sve petice!” Posle me je mama zabrinuto pitala da li sam ga ja opteretila pričom da mora da bude odlikaš, ali zaista nisam, jednostavno je takav rođen.
Koji fakultet je on izabrao, a koji Bojan?
- Boban upisuje arhitekturu, a Bojan je izabrao žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka jer želi da radi upravo ovo čime se ja bavim. Završio je i italijanski i engleski, ima sertifikate, i nadam se da će moći da se obrazuje bilo gde u inostranstvu ako to poželi.
Upoznaju li vas sa devojkama, sugerišete li im nešto na tom planu?
- Imali su neke avanturice, ali to još nije ništa ozbiljno. Naravno da smo pričali o tome jer smo veoma otvoreni, razgovaramo o svemu. Vrlo sam bliska i sa njihovim prijateljima, vrata naše kuće su uvek otvorena za njih.
Iz ove perspektive, kad vam je bilo najlepše, a kad najteže?
- Najdraži i najlepši period bio mi je dok nisu pošli u školu. Roditelji su mi tada bili živi, dobro smo funkcionisali, bili smo velika, srećna, zdrava porodica. Kad su Boban i Bojan postali đaci, počele su obaveze, oko kojih sam im u početku pomagala, ali brzo su se osamostalili jer sam htela da oni budu vlasnici svojih diploma u pravom smislu reči, da to zaista bude njihov uspeh. A ubedljivo najteže mi je bilo kad sam čula prognozu lekara o bolesti moje majke. Već sam bila ostala bez oca, deca su imala 15 godina, a ja sam mislila kako kad mama umre više neću biti ničije dete. Nekako istovremeno našla sam se na ivici egzistencije, tako se namestilo. Dobila sam klasične napade panike i potražila sam pomoć stručnog lica. Uz njega, medikamente i sjajne prijatelje koje decenijama nisam menjala, za godinu dana sam uspela da se izborim sa time. Mnogo mi je značilo i što sam sve vreme radila.
Ali, na vama se to ništa nije primetilo?
- Tuga je intimna stvar. Nju možete da pokazujete samo ljudima sa kojima želite da je podelite. Danas, iz ove perspektive, smatram da moji sinovi možda ne bi bili ovako dobri i kvalitetni ljudi da svega toga nije bilo, a možda ni ja ne bih bila ovako jaka. A univerzum, Gospod, nagrađuje borce.
Zvezde.
Komentari. (0)