Priča “Duboko i hladno” Dejana Stojiljkovića stiže na mobilne telefone i tablete


Bookmate je u Srbiji dostupan već skoro godinu dana i čitaocima konačno, nakon dugogodišnjeg iščekivanja, nudi elektronske knjige svih najvećih domaćih i stranih izdavača na jednom mestu. Najpopularniji naslovi iz pera domaćih i stranih autora, konačno su dostupni na srpskom jeziku, u elektronskoj formi i spremni za čitanje na mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Ipak, ovog decembra stiže nešto novo pred čitaoce u Srbiji: kratke priče popularnih domaćih autora, koje se čitaju u jednom dahu, u okviru edicije Bookmate Originals. Ove priče su osmišljene tako da ih čitaoci konzumiraju u jednom dužem ili nekoliko kraćih čitanja, a dolaze iz pera nekih zaista popularnih domaćih autora, kao što su Vesna Dedić, Dejan Stojiljković i Uroš Timić. Ovo troje autora će se, tokom narednih šest meseci, kroz ukupno 18 kratkih priča, obratiti čitaocima još uvek mlade elektronske knjige u Srbiji, na jedan sasvim drugačiji i savremen način.

Prva četvrtina svake od ovih 18 priča biće ekskluzivno, besplatno dostupna čitaocima Gloria portala, u istoj nedelji kada se priča pojavi i na servisu Bookmate.

Bookmate je specifičan – ovaj servis čitaocima ne prodaje jednu po jednu knjigu, već im omogućava da u okviru mesečne članarine (kao u elektronskoj biblioteci) čitaju neograničeno. Bookmate mesečna članarina staje manje od prosečne cene jedne knjige u mekom povezu u knjižari, pa je ovaj servis krajnje isplativ svakome ko čita barem jednu knjigu mesečno.

Pored obilja žanrova koje nudi (trileri, klasična proza, ljubavni i istorijski romani, literatura za tinejdžere, naučna fantastika, biografije, popularna psihologija), Bookmate sada u biblioteku dodaje i ove originalne, ekskluzivne priče domaćih autore, koje će biti dostupne isključivo na ovom servisu, pa je sigurno da će svako pronaći nešto za sebe. Od sada svaki telefon, tablet ili računar omogućavaju uživanje u omiljenim knjigama – svuda, čak i bez internet veze. Bookmate je dostupan kao aplikacija za Android i iOS telefone i tablete, ali i sa bilo kog računara, putem sajta www.bookmate.com

Danas uživajte u trećoj od ukupno 18 kratkih priča

Dejan Stojiljković

“Duboko i hladno”

Imao sam jedanaest godina kada mi je umrla majka.

Upamtio sam malo toga iz života provedenog sa njom.

Trošna, prizemna kuća na periferiji. U njoj šporet na drva, metalni krevet na kome sam spavao, kredenac sa jeftinim porcelanskim setom za kafu, ulubljena džezva u kojoj je mati ujutru kuvala kafu ili čaj od kamilice, mala bista Ive Lole Ribara i jugoslovenska zastava što visi na plastičnom držaču.

Nismo imali televizor. Ali smo zato imali radio.

Slušali smo Beograd 1, mama je volela narodnjake, ja sam voleo zabavnu muziku.

Napolju, blatnjavo dvorište i komšijske tarabe preko kojih sam gledao u vrhove solitera u podnožju, zamišljao da živim u jednom od tih stanova solidarnosti koji su u to vreme bili samo nedostižan san za mene i moju materu koja je radila kao šnajderka u malom kombinatu dole, niz ulicu. Tek sam bio pošao u školu i sricao prva slova iz bukvara, na čijoj prvoj strani je bio drug Tito sa pionirima, a na poslednjoj Vuk Karadžić sa turskim fesom na glavi, kada se majka razbolela. Nije trajalo dugo. Umrla je na dan kada je počeo zimski raspust.

Tog dana je došao otac.

Video sam ga prvi put u životu.

Pričao je nepovezano i pušio cigaretu za cigaretom. Milovao me po glavi požutelim prstima koji su smrdeli na duvan. Objašnjavao je komšijama kako su se on i majka rastali “kao prijatelji” i kako joj je redovno slao novac.

Sutradan me je ubacio u svog crvenog “Fiću” i krenuli smo na put.

Otac je bio učitelj u nekoj zabačenoj varošici. Tamo smo stigli sledećeg dana i smestili se u njegov stan tik pored osnovne škole u koju me je upisao.

Bio je to tipičan samački stan, siv i bez mnogo nameštaja.

Ipak, imali smo televizor.

I ja sam najviše vremena provodio pred njim.

Gledao sam Džona Vejna i Garija Kupera kako se bore sa Indijancima, Mapet Šou i Sedmoricu Mladih, vojne parade za prvi maj i emisije o istoriji i prirodi.

Bio sam dobar đak.

Otac je možda i bio ponosan na to, ali nikad to nije pokazivao. Jedini put kada me je pohvalio bilo je kada sam besprekorno naučio jednu pesmu Branka Ćopića.

Dani i godine su prolazili, vreme se lenjo vuklo u palanci koja je živela od velike štamparije, koja je radila poslove za čitavu zemlju. Otac je tamo bio neki honorarni urednik. Čak je dobio i neku nagradu za monografiju o lokalnom partizanskom odredu.

Imao sam jedva osamnaest godina kada ga je pokosio infarkt.

Doktor je rekao da mu je srce bukvalno eksplodiralo.

“Ne bismo mogli da ga spasemo čak i da je tog trenutka bio na operacionom stolu…”, smušeno je rekao čovek u belom mantilu, kao da se pravda.

Ja sam samo slegnuo ramenima i pitao da li je to nasledno.

Zbunjeno me je pogledao i rekao:

“Ne znam… možda. Ali, nemoj brinuti o tome sad. Još uvek si mlad za to.”

Na sahrani je bilo dosta ljudi. Prijatelji, kolege, nešto malo rođaka. Direktor škole je održao govor. I predsednik lokalnog odbora Saveza komunista, čiji je otac bio član, je lepo i kitnjasto govorio. Žene iz štamparije napravile su venac, od hrizantema, muškatli i sa ponekom ružom.

Tog popodneva, kada sam se vratio sa sahrane, na televiziji je bila fudbalska utakmica. Naši su igrali sa Nemcima. Izgubili smo, opet. Gledao sam zeleni travnati tepih po kome su trčali igrači i jeo bajate kolače koje sam poneo sa groblja. Bili su dobri.

Sutradan sam rešio da pospremim očeve stvari. Planirao sam da odeću i obuću dam Crvenom krstu, za siromašne, a ostalo, njegov ribolovački pribor, knjige i nekoliko registra sa dokumentima sam planirao da stavim u podrum.

Matori je voleo da peca. Imao je desetak štapova i hrpu dodatne opreme. Nisam znao šta ću sa tim. Komšija iz stana preko puta mi je rekao da mogu sve da prodam za lepe pare. Bio sam neodlučan.

“A možeš da počneš da pecaš…”, predložio je. “Kao tvoj stari. Veruj mi, nema ništa lepše… Zabaciš udicu, gledaš u vodu i osećaš kako te ispunjava neki mir.”

“A gde da pecam?”

“Kako gde?”, bio je zbunjen. “Pa gde i tvoj otac.”

Pogledao me je kao da sa mnom nešto nije u redu, a onda dodao:

“Na jezeru.”

Jezero.

Nalazilo se na tri kilometra od varoši.

Bilo je veštačko. Na njemu su arhitekte iz prestonice izgradile branu i na njoj hidrocentralu. Nije bila mnogo velika, ali je snabdevala strujom čitav okrug. Dosta ljudi iz varoši je radilo tamo. Kažu da su plate bile solidne.

Prvi put sam tamo došao jednog prohladnog novembarskog dana. Ostavio sam bicikl oslonjen o jedno drvo i prišao bliže, oprezno. Ne znam zašto, ali imao sam utisak da će me nešto povući u tu mutnu, naboranu vodenu masu.

Stajao sam pored vode, zurio u sive obrise talasa iznad kojih je visila troma zavesa od magle.

Kao da je jezero nekako živo. Kao da diše. Kao da se pomera.

U jednom trenutku, činilo mi se kao da me posmatra.

Bio je to čudan osećaj, jeziv u svojoj bizarnosti, ali istovremeno, bilo je nečeg što me je privlačilo. Tada nisam znao šta.

Vratio sam se sutradan. Poneo sam očev ribolovački pribor. Nisam imao pojma kako se koriste svi ti štapovi, varalice, udice, najloni… Uzeo sam štap za koji mi se činilo da je najskuplje plaćen. Zamahnuo, zabacio… Dokono zurio u nepomični plovak. Nisam nalazio nikakav smisao u tome šta radim.

Ali dan je bio tu da se potroši.

Studeni, samotni dan u sred novembra neke od godina u kojoj se nije desilo ništa značajno. A ja nisam nigde radio, živeo sam u očevom stanu, primao očevu penziju, s vremena na vreme obilazio očev grob, i to je bilo to.

Sada, kao, pecam očevim priborom, i to moj život valjda čini manje besmislenim.

Plovak se pomerio.

Osetio sam kao neku vrstu ushićenja, valjda je to ono što čoveka za ceo život upeca na ribolov.

Plovak se pomerio još jedanput.

Kao da ga je neko ili nešto dodirnulo ispod vode.

A onda je potonuo.

Počeo sam da motam najlon, ali otpor je bio jak.

Mašinica, koja dugo nije bila u upotrebi, puštala je nekakav oštar, cvileći zvuk.

Napokon, plovak je bio van vode i udica zajedno sa njim.

Na udici…

Nešto se presijavalo. Nešto metalno.

Zagazio sam u vodu, osetio sam kako mi se hladnoća razliva u nogama, sve do kolena.

Podigao sam udicu.

Na njoj je bio zakačen blistavi, srebrni prsten.

“Jašta.”, frknu bifedžija Marko i nastavi da polira čaše za pivo i rakiju. “Davno ti je to bilo, kad su gradili branu… “

Pogled mi malo počiva na njegovom podbulom licu, a malo na srebrnom prstenu koji sam stavio na domali prst desne ruke.

“Ono jeste…”, nastavlja Marko. “Rekli su nam da je to stvar progresa. Pominjali nekakve petogodišnje planove. Da će posle brane da prođe i autoput, pa da će da naprave fabriku telefonskih kablova, da će decu da nam dadnu da idu u inostranstvo da uče škole… Pa kad se vrate u ovu našu zabit kao inženjeri i doktori da će oni da naprave taj njihov progres… Ali, ništa, sinko moj. Fabriku nisu sagradili, deca otišla i nisu se više nikada vratila. Ostala nam ta štamparija u kojoj je radio tvoj matori… I to jezero sa branom… Jebo mu ja mater.”

“Zar to nije…”, oklevao sam sa pitanjem. “Zar to nije dobra stvar, čika Marko?”

“Šta, sinko?”

“Pa to… Jezero. Brana. To je valjda taj progres?”

Prestao je da glanca čašu koju je držao u ruci i pogledao me kao da sam mu opalio šamar.

“Progres? U ime kakvog progresa je ispravno ubiti čitav grad?”

“Ne… Ne razumem.”

“Ti si došao mnogo posle toga. Kad te je pokojni otac doveo ovde… sećam se kao da je bilo juče… bio si musav i preplašen, nosio si otrcani džemper na kome je bio onaj… ona maskota… jebem mu ja mater. Vučko. Da… Ona kerefeka što su je izmislili za olimpijadu. Stezao si u rukama kutiju u kojoj je bilo par stripova i ploča Bijelog dugmeta… Sećaš se?”

“Da.”, potvrdih sa gorčinom. “Sećam se.”

“Jebiga… Da je hteo da te dovede na neko bolje mesto, sigurno bi to uradio. Ali nije imao gde sem u ovu poganu palanku i u tu posranu školu i štampariju. Bio si mnogo utučen klinac u početku, pa te je stalno vodio na pecanje. Sećaš se?”

“Ne. Ne sećam se.”

“Matori te je stalno vodio na jezero. Pecali ste zajedno. Nije valjda da si zaboravio?”

“Ne sećam se da sam ikad išao sa ocem na jezero.”

Bifedžija je bio zbunjen. Neko vreme me je posmatrao začuđeno, kao da nešto nije u redu sa mnom.

“Pa dobro…”, slegnuo je ramenima i ponovo uzeo pivsku čašu i krpu za glancanje. “Bilo je to davno. A ti si bio tek dete. Moguće da si zaboravio…”

Moguće.

U misli mi je došla slika jezera ogrnutog u izmaglicu. Siva, mirna površina ovde, obrisi brane u daljini.

Kako sam mogao to da zaboravim?

“Čika Marko…”, nešto mi nije davalo mira.

“Da?”

“To što si rekao… U vezi sa jezerom i branom…”

“Šta?”

“To… Da nije ispravno ubiti grad. Nisam baš razumeo.”

“Zar ti ne znaš?”, ponovo mu se vratio onaj zabezeknut izraz lica.

“Šta to?”

“Niko ti nije rekao?”

“Šta da mi kaže?”

Nasmešio se, tužno, neubedljivo.

Zatim opet slegao ramenima. Odložio čašu i krpu u stranu. Nasuo sebi jednu stomakliju. Prekrstio se i ispio je naiskap.

“Da bi sagradili branu, morali su prvo da naprave jezero. A da bi napravili jezero…”, Kratko je oklevao. “…morali su da potope celu varoš.”

“Koju varoš?”

“Našu, sinko… Varoš je nekada bila tamo gde je jezero. Ovde su nas preselili kada je projekat izgradnje brane odobren. Sve nam je ostalo dole… Ispod vode. I pradedovske kuće, groblje, crkva… Sve.”

“Hoćeš da kažeš…”

On se osmehnu tužno.

“Hoću da kažem da je ispod jezera čitav jedan grad.”

NASTAVAK OVE PRIČE DEJANA STOJILJKLOVIĆA, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU BOOKMATE KORISNICIMA, PUTEM OVOG LINKA

Autor: Gloria.rs
Foto: Promo
Podelite sa prijateljima:
Tagovi