Nova priča Uroša Timića stiže na mobilne telefone i tablete


Otkrivanje energije nove, sveže pisane reči, jeste nešto što svakako nemamo priliku da iskusimo svakog dana. Uroš Timić je upravo to: mlada, snažna, nova struja srpske književnosti. Njegovi romani se prepričavaju, a priče čitaju u jednom dahu. Ukoliko još niste imali priliku da se susretnete sa ovim mladim autorom, Gloria portal za vas danas ima iznenađenje: prva četvrtina njegove nove priče dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno.

Kratke priče ovog autora ekskluzivno su dostupne korisnicima servisa Bookmate. Ovaj servis donosi najpopularnije naslove iz pera domaćih i stranih autora, na srpskom jeziku, u elektronskoj formi, na svim vašim mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Uroš Timić

Paklena rapsodija: Grešnica

Silueta se približava i sada prepoznajem osobu, a volela bih da je ne prepoznajem. Volela bih da mogu da nestanem sa ovog mesta i sa ovog sveta i da zapalim ovaj svet i da ne gorim više ja, nego da gledam kako neko drugi gori jer vatra u meni nije plamen već je lava iz vulkana koja peče svaki deo mog tela i kida mi utrbu dok silueta postaje sve bliža i sada osećam kako me baca na pod, skida moje pantalone i zabija se ponovo u mene i ponovo i ponovo, a ja sa svojih trinaest godina ne mogu da se odbranim, mogu samo da cvilim, što mislim da ga dodatno loži i onda prestanem da cvilim, ali shvatim da šta god da uradim, to nabijanje i ta lava i ta vatra i taj požar nikada neće prestati, ostaće zauvek u meni, ispeći će moje organe i napraviće obrok za đavola.

Govnar smrdljivi je otišao, ja ulazim pod tuš i pokušavam da sperem štroku sa sebe, mada znam da je ta štroka sve, samo nije spoljna i da se unutrašnja štroka ne pere vrelom voda. Voda me peče, ali taj bol mi ne smeta, nameštam tuš tako da osećam vodu kako prodire u unutrašnjost moje pičke jer želim da ubijem svaki osećaj koji je unutra, a koji je uzrok toga što neko kao manijak nabija svoj dlakavi, odvratan penis unutra, za dve stotine evra koliko im naplaćujem. Nisam mlada, nisam ni lepa, ali znam znanje i znam šta vole i nemam problem sa tim da im ostvarim i najogavnije fantazije, ali za svaku fantaziju moraju da iskeširaju dodatno. Ovaj, koji je sada otišao, koji me je pozdravio ljigavim poljubcem i neopisivim smradom iz ustiju, voli da piša po meni, ja mu dopuštam i nalažem svom telu da ubije porive da ispovraćam sve što sam ikada pojela do tog trenutka i da proizvodim seksi zvukove ne bi li on mislio kako me upravo ta pišaćka loži mnogo, ali ne, mene lože dodatnih sto evra koje će mi baciti na sto baš pre nego što će izaći iz zgrade i pre nego što ću ja morati da se perem sa vrelom vodom u pokušaju da sperem ne samo prljavštinu, već kompletan svoj život.
Ušmrkavam heroin, dobar je, nabavljam ga od nekog lika koji se opasno loži na mene i kojem dajem da ma tuca u dupe samo da bi on meni davao velike doze ovog heroina na kojem sam crnom đavolu zahvalna što ga izmisli jer u suprotnom ne znam kako bih ponela teret koji od trinaeste godine nosim na leđima i u grudima.
Dolazi on, primećujem da je u gorem stanju nego inače. Sa njim je drugačije, znam da me voli, ali ja ne mogu d zavolim klošara i narkomana, nije loš, ali je u krevetu gori od svih onih debelih zajedno i čudi me kako ne provaljuje da namerno uzdišem prenapadno dok se nabija u mene kao da nikad žensko nije video. Svršava, odlazi i stavlja moj karmin, a ja se pitam da li je lud ili samo previše drogiran. Smejemo se zajedno i pitam se kako ne primećuje i da je smeh previše napadan i izveštačen. Grozan je u krevetu, ali mi ne smeta njegov stomak i njegove malje na grudima. Valjda zato što znam da on nerado daje tih dve stotine evra i zato što znam da me pre odveo na večeru nego što mi daje taj novac, ali ja na večeru ne idem sa klošarima. I naravno, pravim se luda kada zalupi vrata jer ne znam ko mu daje za pravo da zamišlja da ima bilo kakvo pravo. Niko nema pravo, pogotovo oni koji daju dve stotine evra. Njihovo jedino pravo jeste da iskeširaju to što koriste moje telo. Svako ko koristi moje telo, moraće da iskešira. Ovo telo nikada se nikome više neće davati za džabe. Ne od kako…

…opet mi prilazi i opet znam šta sledi. Nedostaje mi moj otac. Slabo ga se sećam, ali znam da je bio dobar i prema meni i prema mami. Poginuo je i ne znam gde je sada. Majka skoro nikada nije kod kuće jer radi dva posla, a ovaj slepac kojeg naziva mužem koristi svaki trenutak da skrnavi moje telo. Plačem, a njega to loži i zato prestajem da plačem. Želim da uzmem mamine makaze za šivenje i da mu odsečem tu stvar koja u meni izaziva nagon za povraćanjem, ali ne usuđujem se da se mrdnem nakon što me izmrcvaernu ostavlja da ležim i dalje, sklupčana na podu. Pomazi me po glavi i poljubi me u čelu i čujem kako zakopčava šlic.

Sanjam tu kuću još od svoje trinaeste godine. To je neka vesta starog kafića koja je obavijena plaštom mraka jer zidove kao da nema. Ima samo pod od drveta, nameštaj od drveta i ima drvo. Drvo oko kojeg se nalazi, u kojem se nalazi i na kojem se nalazi. Svuda okolo je samo mrak, eventualno neki bršljan ili zalutali gavran. Lampioni pokrivaju plafon, tako da ne znam da li je nebo zvezdano ili je oblačno. To mi nije ni važno.
Kuća je sada postala i više nego realna. Volim da sedim tu i da posmatram tu crnu figuru koja mi znatiželjno uzvraća pogled i u meni izazvia jezu, ali znam da me neće oskrnaviti i to je jedino što je bitno za mene jer oskrnaviti telo gore je nego oskrnaviti um, a ova figura ne želi da mi skrnavi telo, a um je i više nego potpuno uništen. Osećam neki čudan miris šume i ne želim da se vratim u realnost, preda mnom je magla i svuda oko mene je magla i sada vidim samo lice svog očuha i njegov penis uperen ka meni i želim da vrištim, ali figura ustaje sa svog mesta na kojem je sedela za šankom, približava se nama, stavlja ruke oko lice mog očuha i drobi njegovu glavu…

Kučka se pojavila opet i traži novac za kiriju, usput govori kako zna šta radimu tom stanu, a ja joj kažem da je stan ionako preplaćen i da će uskoto morati da traži novog stanara. Ona besno odlazi i ja se napadno smejem i usput se pitam da li mogu išta u životu da radim iskreno ili samo prenaglašeno.
Izlazim iz stana, želim da se šetam. Pokušavam da izgledam kao žena u potrazi za ljubavlju svog života, ali kada vidim svoj odraz u izlogu neke radnje, shvatam da izgledam kao žena koja je ljubav odavno izgubila i koja nema više šta da traži. Čupava sam, nenašminkana i čudim se budalama koje mi je daju dve stotine evra, ali odlazim u najbližu kafanu, naručujem rum i ispijam prvu čašu do kraja. Konobar se smeška, pokušava da flertuje sa mnom, ali jasno mu stavljam do znanja da nisam zainteresovana. Posmatram svoj lik u nekom dalekom ogledalu u toj smrdljivoj kafani i vidim da su iza mene dve siluete, ta jedna, koja se smeje, koja plače i koja vrišti stotinu različitih mojih imena, a ne vidim joj ni osmeh, ni suze niti je čujem, niti znam ko je, samo stoji tu, stoji tu od moje trinaeste godine i stoji tu uvek i ona dolazi iz one kuće na drvetu i znam da me tamo čeka dok pijem ovaj gorak rum i pokušavam da spalim svoju utrobu i sve u njoj i pogotovo onaj osećaj koji u meni izaziva ta druga figura, ta zla figura, to govno od čoveka, moj očih koji čiji se osmeh urezao u mene najoštrijim žiletom životnog otrova. I dok rum pali moje organe ja se sećam…
– Mama, zašto ne pobegnemo?
– Gde bi volela da pobegnemo, draga?
– Negde daleko, negde gde nema zla.
– Zašto misliš da ovde ima zla?
Gledam u lik svog očuha koji me posmatra tako da mi se svaka dlačica na vratu naježi.
– Samo znam da ima.
– Opet ste u školi učili nešto čudno? – čujem ga kako pita.
– Ne – čujem sebe kako odgovaram.
– A zašto želiš da pobegnemo? – pita me majka ponovo.
– Zato što je ovde zlo prejako.
I čujem njegov osmeh ponovo. I znam da će za koji sat buka mojoj glavi postati ponovo nepodnošljiva jer će mama otići u noćnu smenu, a ja ću ostati sama sa njim…
… i koliko god da me je strah i nije me strah jer kada odem u tu kuću na drvetu, rum nije toliko gorak, a njega nema. A ta crna figura koja me prati, u meni ne izaziva strah, nego neki prijatan osećaj jeze. Posmatram kako podiže čašu sa šanka i nazdravlja mi. Okrećem se, sedam za najbloži sto i prekrštam noge. Želim da zavedem tu figuru, ali znam da neću uspeti. Želim da izdominiram nad tom figurom, ali znam da je to nemoguće. Lampioni prave gotovo romantičnu atmosferu, ali mrak koji nas okružuje pruža se u beskraj i pomišljam kako se u beskraju i nalazim i kako nikada neću izaći iz ovog beskraja, a sa druge strane…
…budim se u kafani, konobar me grubo cima za ruku i ja ga opsujem, bacim pare na sto i izlazim. Dok se približavam vratima u staklu vidim poluprovidnu nakazu koja mi uzvraća pogled i shvatam da sam nakaza i ja i opet se zahvaljujem Bogu što sam majstorica u jebanju inače bih morala novac da zarađujem na neki manje zabavan način, na primer… tako što bih bila konobarica.

NASTAVAK OVE PRIČE UROŠA TIMIĆA, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU PUTEM OVOG LINKA

Autor: Gloria.rs
Foto: Promo
Podelite sa prijateljima:
Tagovi