Bookmate predstavlja “Iza krivine” Vesne Dedić: Potresno svedočanstvo o naivnosti i stradanju sedamnaestogodišnjakinje


Treća priča u serijalu koji za servis Bookmate piše Vesna Dedić, lako nas vodi kroz tragične odnose i junake koji su svi na svoj način emotivni invalidi izneverenih snova, sebični u nadi da mogu lako da manipulišu sudbinama onih koje, možda, i vole.

Nastala na osnovu istinite ispovesti, ova priča je u neku ruku i priručnik za sve majke koje žele da im kćerke budu voljene, za sve kćerke da ne dopuste da im strah uništi budućnost, za sve muškarce koji zaslepljeni sujetom srljaju iz greške u grešku, ostavljajući iza sebe ranjene duše budućih majki. Istinita dešavanja u ovoj priču su potresna i zbog činjenice da se radnja dešava u 21. veku, a junaci se kreću u emotivnim okovima tipičnim za srednji vek. Upravo to jeste istina života na Balkanu za mnoge, bilo da žive u metropoli, bilo na selu.

U novoj priči Vesne Dedić, čiju prvu četvrtinu vam Gloria portal ekskluzivno donosi, prepliće se sudbina mlade novinarke i devojke sa sela čiji dnevnik pronalazi u čitaonici dok snima reportažu o propalim ustanovama kulture. Dnevnik, potresno svedočanstvo o naivnosti i stradanju jedne sedamnaestogodišnje devojke, umnogome utiče da mladu novinarku da donese odluke koje će njen život učiniti lepšim. Ukoliko vam se prva četvrina priče dopadne, ne zaboravite da klikom na link na kraju odlomka kreirate profil na servisu za elektronsko čitanje, Bookmate, gde vas očekuje ostatak ove priče, kao i mnoge druge elektronske knjige domaćih i stranih autora. Za nove članove, pristup servisu je besplatan tokom prvih nedelju dana korišćenja.

Vesna Dedić

IZA KRIVINE

Meni je lakše da za malu platu radim nego da sedim u kući besposlena.
Moj dečko neće da radi za malu platu i celo leto ispija piva i gleda filmove. Kintu ima od iznajmljivanja lokala koji su mu poklonili roditelji za osamnaesti rođendan.
“Dakle ti dvanaest godina nisi prstom mrdnuo!”- kažem kada sam u “pms-u” dok jedem čupavce sa kokosom.
“I šta mi fali?”- kaže i poljupcima mi skida mrvice kokosa sa usana.
Kada već od honorara televizijskog novinara nemam novca da idem na more, vreme koristim da se na poslu pokažem kao najvrednija. Lako je kolegama koji prate estradu, jer oni po službenoj dužnosti celo leto provode na moru, a mi iz kulture kao i u kulturi… Nema se…
Leto 2018. prolazi mi u snimanju dokumentarnog filma o domovima kulture koje je komunistička vlast u vreme Tita gradila šesdesetih godina prošlog veka.Velika tema i konačno priznanje mom dedi da je izgleda tačno da se u Jugoslaviji živelo lepo.
Da li će se ikoga ticati moja teza da je “kultura” tržnih centara zamenila kulturu iz domova kulture? Da li se ikoga tiče da još postoje ljudi koje će radije otići na književno veče ili otvaranje izložbe u domu kulture nego u obilazak izloga tržnog centra?
Celo društvo me ismeva kada im pričam o fantastičnim ljudima iz malih gradova koje sam upoznala u salama sa čijih plafona otpada malter i u kojima zimi već decenijama nema grejanja.
“Baš mi ide na kurac što si celo leto na snimanjima po nekim čukama!”- kaže moj dečko dok pakujem vodu i integralne grickalice u ruksak.
“Umesto da ispod klime gledamo serije sa Netflixa?! Tebe kao da Netflix plaća umesto ti njih!”- kažem na izlasku iz stana.
Razmišljam da li da se ipak vratim i poljubim ga, ali čujem iza vrata tešku i uvredljivu psovku.
On ne voli kada je sam.
Ja ne volim kada me neko psuje.
Malo sam plakala u kombiju.
Snimatelj me ništa nije pitao.
Mator je i valjda se nagledao uplakanih novinarki.
Često razmišljam ovog leta dok sedim po sobama jeftinih hotela i memljivim zapuštenim provincijskim bibliotekama kako mi moj dečko uopšte ne nedostaje.
Da li ga još uvek volim, razmišljam noću kada se raširim po celom hotelskom krevetu i zaspim bez zvuka Netflixa i pivskog otvarača.
Odavno sam zaboravila osećaj koji me je naterao da se pre tri godine uselim u njegov stan! Lažem! Ja i dalje gajim taj osećaj, iako moj dečko nije onakav kakav je bio kada sam poželela da živimo zajedno. Volim ga, ali me sve više guše njegove psovke, mračna raspoloženja kada stvari nisu onakve kakve bi on želeo da budu i životni stav da je nemoguće život popraviti.
“Verujem da ti je u životu loše onoliko koliko si ti loše procenio ljude koji čine tvoj život. Ponekad je dovoljna jedna reč da odlučiš da popraviš život, makar da okrečiš plafon sa kojeg te već dugo vremena pritiska senka tuge zbog koje zaspiš nesrećan.“- kažem ponekad svom dečku Blagoju kada ustane da protegne kičmu između dve epizode serije.
Moj psiholog mi je rekla da napišem sve lepe stvari koje me vezuju za Blagoja i sve ružne.
Osećanja su jasnija kada se stave na papir umesto da prolaze kroz glavu u pauzi između dva neodložna posla ili dve epizode serije… I evo stavljam ih zagledana u mrak provincijske ulice koja se nazire kroz prozor, koji mislim da nisu oprali još od otvaranja ovog motela 1960 i neke.
Kolona sa lepim stvarima koje čine našu vezu je baš dugačka, a ova sa ružnim ima tek nekoliko stavki. Popisujem lepe i ružne emocije kao neki inventor celog leta prelazeći Srbiju od juga do severa.
I evo me večeras u nekom motelu na jugu Srbije, jer ovaj grad nema hotel. Na recepciji lokalni mangupi igraju karte, i da snimatelj nije u sobi do moje, plašila bih se da prespavam noć u ovom zdanju.
Umesto klime vrti se pored mog kreveta ventilator kakav sam mislila da postoji još samo u podrumu mog dede u vikendici na Avali.
Sveska sa tuđim lepim rukopisom i još lepšim Bajagom na fotografiji sa nekog koncerta u crnoj atletskoj majici stoji na prekrivaču žute boje.
Sveska koju sam danas slučajno uzela iz kutije provincijske čitaonice, dok je snimatelj snimao kadrove memljivih zidova građevine koja je sagrađena kao jedna od prvih srpskih čitaonica u doba Obrenovića. Valjda novinarska znatiželja da zaviri u tuđ život, ili samo radoznalost da saznam šta je pisala neka, verovatno moja vršnjakinja, u svom dnevniku u nekoj provinciji.
I ja sam u srednjoj školi imala dnevnik sa istom Bajaginom fotografijom.
Od kada sam pročitala nekoliko stranica iz te sveske osećam stid zbog života koji živim.
Popila sam večeras rakiju, zapalila cigaretu prvi put posle šest godina i razmišljam o devojci koja je volela Bajagu i ispisala nekoliko potresnih stranica dnevnika.


*
2. septembar 2001.
Nikada nisam videla Beograd. Čak ni Niš.
Tata je uvek na terenu jer gradi zgrade kao i ostali muškarci iz mog sela. Nikada ne priča o tim gradovima iz kojih se vraća, a vraća se retko. I ne priča najčešće ništa. Čak ni da je umoran.
Kada brat i ja legnemo u krevet, iz dnevne sobe se čuje tišina.
Tata ne želi da priča ništa o svom životu na terenu ni majci. Ili ga ona, večito umorna, prosto ne pita .
Moja mama tvrdi da je njen život u seoskom domaćinstvu teži od očevog života građevinskog radnika. Mislim i da mu zavidi svaki put kada odlazi iz kuće, ma koliko se crn, izboran i izranjavanih ruku vraćao kući.
Moja majka je proletos imala operaciju u Beogradu i često priča o pogledu koji je imala sa prozora bolnice VMA.
“Mnogo svetla i znaš da je tamo život nekih srećnih ljudi. Bogatih i sitih. Svi ili idu ulicom i jedu đevrek ili sede u baštama i jedu ćevape. Ne volim Beograd. Sve dok se nisam spustila na autobusku stanicu i krenula nazad u selo osećala sam se kao stranac. Čini mi se da ti Beograđani i ne znaju da postoje ovakvi ljudi kakvi smo mi. Bila je sa mnom u sobi jedna Beograđanka. Dvadeset godina starija od mene, a lice i ruke su joj kao da mi je unuka. Život žene vidiš na rukama.”- često kaže i pokazuje svoje natečene prste.
Moja mama nema veš mašinu, pa samim tim nema ni vremena da čita knjige. Ne voli ni kada ih ja čitam i knjige optužuje kada ne ustanem na vreme da pomuzem krave ili kada zaboravim da nahranim kokoške.
“Kokoške te hrane, a ti na njih zaboraviš! Ne razumem te. Neće knjiga da te nahrani! Imaš šesnaest godina, a ponašaš se kao da imaš pet.”- govori skoro svakog dana moja majka.
Moja majka ne bi razumela kada bih joj rekla da mene samo knjige hrane.
Volim da čitam knjige iz biblioteke i da provodim vreme u čitaonici, iako nema grejanja. Najviše čitam one o ljubavi, jer moja mama o ljubavi nikada neće da priča.
Bibliotekarka mi preporučuje ljubavne romane Tolstoja, Stendala ili Flobera. Kaže da ove popularne, savremnih pisaca, koje čitaju moje drugarice, ne treba ni da čitam.
“Sve te voditeljke koje su umislile da su književnice pišu gluposti. Nisam čitala, a ne treba ni ti.”- kaže bibliotekarka.
“Mama, ja bih volela da mi se desi neka ljubav kao Ani Karenjini. Makar i pod voz.”- rekla sam jednog dana.
“Pusti ti ljubav! Da voli može svako! Svakoj može da se desi ljubav, ali pošten mladić neće svaku da ženi. Nemoj da ti se desi da ostaneš neudata takva zaboravna. Ni kokoške ne umeš na vreme da nahraniš.”- ponavlja svaki put kada dođem iz čitaonice.
U našem siromaštvu, jer tata nikada sa terena ne donosi celu platu, ništa mi ne fali, osim za neku lepu haljinu ili bioskopsku kartu, kada prikazuju film u zapuštenom domu kulture.
Mama već na osnovu plakata na kojem se dvoje ljube zna da to nije film za mene.
Ali, danas sam baš srećna. Prošle godine nije bilo para za patike, čak ni za mog mlađeg brata koji ume bolje od mene da nagovori mamu da mu ispuni poneku želju. Ovog leta je bio toliko uporan da je za prvi dan škole mama prodala svoju narukvicu da bi nam priuštila te moderne patike.
Sanjam da jednom imam malo para i kupim joj bar neku sličnu narukvicu.

10. oktobar 2001.
Ne znam šta se desilo, ali moja mama mi je konačno dozvolila da izlazim “u grad”, iako sam odavno prestala da se žalim što moje drugarice još od sedmog osnovne idu uveče u kafić. Njihove mame nisu stroge kao moja.
Moja mama mi pred svaki izlazak ponavlja šta se sme, šta se ne sme, šta je stid i koje su posledice gubitka ženske časti.
Idem uvek sa tri drugarice autobusom kada je loše vreme, a kada je lepo, tih pet kilometara, koliko ima od mog sela do grada, lako prepešačimo. Imam odredjeno vreme da se tačno u minut vratim kući i ja uvek stižem na vreme, iako mi se čini da će u kafić moja simpatija doći baš kada ja krenem kući.
Ja nikada nemam para za piće, ali jedna moja drugarica uvek ima, pa se još uvek nisam ni napila, jer me je sramota da na njen račun popijem više od jednog pića.
14. decembar 2001.
Ispred kuće je sneg do kolena, ali verujem da sa petnaest godina nikom nije hladno kada treba sa drugaricama da izađe u grad.
Čim smo sele večeras u kafić, pridružio nam se dečko kojeg ne poznajem. Bio je vidljivo pijan i očaran mojom lepotom toliko da su njegove reči pre nego što sam završila prvo piće učinile da zbog njega lepše prekrstim noge i ne skidam osmeh sa lica.
“Nikola.”- rekao je.
“Odakle ti ovde? Nisi sa devojkom?! Nisam vas dugo videla.”- rekla je moja drugarica koja ga poznaje.
“U vojsci sam. Zato me dugo nisi videla. Pobegao sam danas iz kasarne da bi video nju. I video sam je. Ali sa drugim. Video sam je!!! Sa drugim, jebem li joj sve!”- uzviknuo je i potom kelneru pokazao da donese još jednu turu pića.
“Nije lepo što ti nije javila da se zaljubila u drugog”- rekla je moja drugarica, a Nikola je nastavio da psuje i priča kako će joj se osvetiti.
Bilo mi ga je žao. Muškarac koji pati, prevaren, nasamaren. Poželela sam da ga utešim, ali nisam smislila ništa pametno.
Pridružio nam se sa trećom turom pića i njegov drug, koji je, kada smo rekle da moramo da krenemo jer će nam otići poslednji autobus, rekao:
“Ja ću vas voziti.”
“Kući ne smem da zakasnim.”- rekla sam, iako mi je bilo drago što ću još koji minut sedeti pored Nikole, čiji je dodir bio tako topao…

PROČITAJTE SA VAŠEG MOBILNOG TELEFONA, TABLETA ILI RAČUNARA NASTAVAK OVE PRIČE VESNE DEDIĆ, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANE, PUTEM OVOG LINKA NA SERVISU BOOKMATE

Autor: Gloria.rs
Foto: Promo
Podelite sa prijateljima:
Tagovi