Pošto je u studentskim danima savladao kulinarsku azbuku, glumac Boris Pingović opredelio se da se usavršava u oblasti rečne ribe, što mu je donelo veliku popularnost među prijateljima koji jedva čekaju da ih pozove na fiš paprikaš

Iako je odrastao u širokom Sremu u kome deca odmalena radije biraju čvarke nego bombone, glumcu Borisu Pingoviću (48) češće je riba u tanjiru nego šnicla, kavurma ili tripice. To nije iznenađenje pošto je njegova rodna Sremska Mitrovica na Dunavu, pored kojeg je prvi put probao riblju čorbu i naučio da sprema paprikaš u kotliću.

- Sremci cene kulen, slaninu i sve što se dimi i suši. Ja takođe, ali više volim ribu. Zbog reke Save, logično bi bilo da je u Sremskoj Mitrovici, gde sam se rodio i odrastao, riba više na trpezi nego svinjske prerađevine, ali nije tako. Za Savu me vezuju mnoga sećanja, druženja uz muziku, piće i hranu. Tamo sam proplivao i naučio da se najslađe jede u društvu. Provodio sam vreme s sprijateljima uz roštiljanje i kotlićarenje. Neki su pecali, neki kuvali, a ja sam bio zadužen za sviranje na gitari. U međuvremenu sam naučio da kuvam, ali i dalje mi je spremanje hrane povezano sa druženjem. Uživam da kuvam za drage ljude, sve drugo ne pruža mi isti osećaj zadovoljstva.

Da ga boravak u kuhinji opušta, shvatio je kada je krenuo na studije glume.

- Moja porodica je po pitanju kuvanja bila tradicionalna. To je uglavnom radila mama. Kada sam upisao Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, živeo sam sam, i tada sam iz nužde morao da savladam osnove kulinarstva. Krenuo sam od jaja, krompira i dinstanog luka, kojim počinje priprema mnogih kuvanih jela. Gladan nisam bio. Doduše, dešavalo se da u jurnjavi po ceo dan ništa ne stignem da jedem, ali meni to nikada nije predstavljalo problem. Nisam jedan od ljudi koji “ujedaju” kada su gladni. Prateći recepte i spremajući sve komplikovanija jela, shvatio sam da me kuvanje opušta, smiruje mi živce. Uživam u celom procesu pravljenja obroka, od čišćenja i ljušćenja, preko seckanja do dodavanja začina. Jednom sam za prijatelje spremao paprikaš od žabljih bataka. Video sam ih zamrznute u prodavnici i učinili su mi se vrlo primamljivim. Tretirao sam ih isto kao piletinu i ispalo je sjajno. Kuhinja mi je najvažnija prostorija u stanu. Volim da je uredna. Dok kuvam, sklanjam sve za sobom. Nikada ne napravim veliki nered i važno mi je da imam dobre, oštre kuhinjske noževe. Pored njih, dosta koristim i štapni mikser. To mi je omiljeni kuhinjski aparat.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

RAKIJA JE KRIVA ZA SVE

Mada je usavršio mnoga jela, hrabro priznaje da su mu uža specijalnost paprikaši od različitih vrsta mesa.

- Majstor sam za sve što se sprema u kotliću. Jednom je jedan moj prijatelj, nakon što je skuvao odličan srneći paprikaš u kotliću, u šali rekao: “Po zvuku, mirisu i vatri znao sam da će ispasti dobro”. To se i meni ponekad dešava. Po osećaju znam da li je ukusno i nema potrebe čak ni da probam dok se krčka. Rado pravim i roštilj, ali jela u kotliću su suptilnija, proces duže traje i, za razliku od roštilja, ne ume baš svako da ih spremi. Najveći izazov je kada kuvate i za odrasle i za decu. Tada treba naći meru sa začinima, pogotovo prilikom korišćenja ljute paprike. Samo jednom sam doživeo peh sa gulašom. Bilo je to u jednom selu na Zlatiboru gde sam s prijateljima pekao rakiju. Ja sam se, kao i uvek kada kuvam, uzdao u intuiciju, koja je toga puta, verovatno zbog degustiranja rakije, zakazala. Zanimljivo je da od svih kotlića koje sam napravio moji prijatelji najviše u šali pominju baš taj. Zaista nije bio dobar.

U dosadašnjoj karijeri nije imao mnogo iskustava sa hranom na sceni i snimanjima, ali jedno je bilo dragoceno.

- Nije mi prijatno da jedem na pozorišnoj sceni. Međutim, na snimanjima ume da bude lepo. Pamtim rad na serijalu “Šta mi spremaš” iz 2004, gde je u jednoj epizodi austrijski kuvar Tomas Funk spremao tunu na lava grilu. Oduševila me je. Meso je imalo ukus kao da je pečeno na roštilju, a ceo proces spremanja bio je daleko jednostavniji i praktičniji za kuću. Rekao sam sebi da ću kada budem opremao svoju kuhinju nabaviti lava gril, i tako je bilo. Ispod rešetki je, umesto ćumura, vulkansko kamenje koje se greje. Kada se isprlja, može da se zameni novim ili naprosto opere u mašini. Mislio sam da o jelima sa roštilja ponešto znam, dok se pre nekoliko godina nisam našao u jednom gradiću na jugu Srbije, gde sam sa kolegom Nebojšom Dugalićem gostovao sa kabareom “Da, to su bili dani”. Krenuli smo iz haotičnog Beograda i nismo stigli ništa da pojedemo. Posle predstave smo onako gladni po preporuci otišli u jedan restorančić i naručili dve porcije od po petnaest ćevapa. Malo nam je bilo čudno što za tako jednostavnu stvar dugo čekamo, a onda se pojavio konobar sa ovalom na kome je nalazilo brdo mesa, za desetoro. Bilo je tu zaista trideset ćevapa, ali nekoliko puta većih od uobičajenih. Kada smo ga pitali zašto nam je to doneo, objasnio nam je da su to ćevapi, a oni mali koje smo mi hteli da dobijemo su ćevapčići. Mora se biti precizan prilikom naručivanja hrane.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Jedno gostovanje sa predstavom “Car Edip” u Solunu donelo je daleko prijatnije iskustvo.

- Na povratku iz Grčke svratili smo u makedonsko selo Mrzenci, čuveno po jagnjećem i telećem pečenju iz furune. Spolja hrskavo, a iznutra sočno, mekano, tako da se odvajalo od kosti, pečenje je bilo praznik za čula. Sigurno ću ponovo svratiti tamo kada budem u prilici. Volim stare, dobre kafane. Imam svoju kafansku mapu Beograda, a i nos da kada se nađem negde drugde otkrijem dobar lokal. Kada idemo na gostovanja, kolege obično meni prepuste da izaberem gde ćemo jesti i popiti pokoju. Mesta gde se prodaje brza hrana zaobilazim, sem u veoma retkim situacijama kada sam toliko gladan da sam na korak da se onesvestim. Ja sam uvek za “slow food” varijantu.