Kako izbegava preterivanje u hrani i piću, fudbalskom treneru Milanu Živadinoviću uvek je bilo važnije kako miriše i kakvu košulju nosi nego koju vrstu pečenja ili roštilja naručuje u kafani

Mada je kao fudbaler i trener proputovao svet nekoliko puta i imao priliku da proba jela većine nacionalnih kuhinja, kao i da jede na mestima o kojima neki ne mogu ni da sanjaju, Milan Živadinović (74) oduvek se hranio kao vrabac. Tačnije, njegove navike u ishrani nisu se promenile odmalena.

- Nikad nisam bio veliki gurman. Odrastao sam na Lionu, kraju grada koji je bio poznat po sportistima, posebno po fudbalskom klubu Hajduk. Svi smo bili siromašni, isti, i niko nije voleo da odskače. Naši roditelji su bili drugačiji nego ovi danas, drugačije su bile i ulica i škola. Niko tada nije kupovao diplome. Bio sam skroz odličan učenik, sa samo jednom četvorkom iz crtanja. U mojoj generaciji je bilo velikih ljudi. Tu mislim na Katarinu Jovanović, prvakinju Jugoslavije u šahu, Radomira Ličinu, vlasnika lista Danas, Ratomira Vučkovića, sina generala Vučkovića. Bili smo drugari, lopta nas je vezivala, a Crvena zvezda držala zajedno. Kad se imalo para, za doručak smo jeli burek, pa posle do sedam uveče pili vodu. Ako stignete kući na vreme, tamo bi vas sačekao pasulj, krompir, u retkim prilikama sarma. Večeru bismo prespavali. Bili smo siromašni, ali srećni. Nikad bahati. Međutim, sve se to sad izgubilo, došli su neki novi, čudni tipovi iz mesta sa čudnim imenima i oni su uništili sve. Ne znam da li iko danas ima pravu sliku o tome kako se nekad živelo u Beogradu.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

MOJA AFRIKA

Pošto je dugo radio u Africi, do tančina je upoznao tamošnju kulturu i navike, ali je stalno bio u konfliktu sa afričkom gastronomijom.

- I dan-danas sam šef u nekoliko fudbalskih akademija na tom kontinentu. Glavni grad Gane, Akra, promenio se. Danas je to velelepni megapolis gde na menijima restorana i hotela možete pronaći sve svetske kuhinje. No, sećam se kad sam prvih puta odlazio u Afriku, u Ganu konkretno, jela su bila mnogo ljuta. Sada više nije tako, ne prave ih po svome, već idu u korak sa svetskim standardima, prilagođavajući hranu navikama i ukusu turista.

Na prijemima na kojima su se služili morski specijaliteti, rakovi, školjke i retke vrste riba, uvek je pogledom i viljuškom tražio meso.

- Roštilj i salata bili su moj izbor. Iako je lagana i zdrava, ribu nikad nisam voleo. A imao sam priliku da probam najbolju morsku u restoranima sa pet ili šest zvezdica. Ne prijaju mi obilni obroci. Kod nas dok se ne prežderete i ne napijete alkohola, ništa niste uradili. Prestao sam da pijem pre deset godina i ne pada mi na pamet da više liznem alkohol.

I na meridijanima na kojima se obilato koriste začini, kao što je slučaj s Dalekim istokom, tražio je evropske ukuse.

- Živeo sam godinu dana u Kini. Nisam jeo njihove nacionalne specijalitete s pirinčem ili nudlama, niti sam se služio štapićima, ali nije ni bilo potrebe za tim. Svet je odavno izmenio svoju strukturu, ljudi zbog posla menjaju kontinente lako i često, pa u Aziji živi mnogo Evropljana koji žele da im budu dostupna jela iz njihovih zemalja. I da vam kažem, za mene su sve svetske kuhinje iste: francuska, engleska, arapska i turska, jedina koja se razlikuje jeste ona koju vam servira vaš mozak. A na njenom pladnju nalazi se težnja da prihvatite svakog, da probate da ga razumete i da se ne svađate sa drugačijima od sebe.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

VOĆE ZA SNAGU

Kao sportista, čitavog života se hranio zdravo.

- Kad se bavite sportom, podrazumeva se da pripadate “sendvič društvu”. U inostranstvu nema mamine hrane, živite sami i kad dođete u stan, šta ćete drugo da napravite nego sendvič. Dok se vraćate sa treninga, kupite kifle, pršutu i sir, i to vam je obrok. To su moje momačke navike koje sam zadržao do danas. Da sam ih promenio, mislim da bi me kaznio Bog i da ne bih doživeo ove godine koje imam. Nikad nisam neumereno krkao i lokao, uvek sam se ponašao kao pripadnik radničke klase. Smetala mi je začinjena hrana. Oduvek jedem mnogo voća, što nije karakteristično za Srbe, a ne znam zašto kad je naša zemlja bogata njime. Voće je osnov zdrave ishrane. Svakog dana ga konzumiram i najčešće ga dajem unuku Lazaru. On pak najviše voli kašu koju mu sprema baba.

Budući da je džentlmen starog kova, kome je važnije da bude namirisan nego sit, od supruge nikad nije tražio da mu kuva.

- Ne treba ona meni da sprema hranu, spremam ja njoj. Doduše, ono što znam: sendviče i klopu na čačkalicu. Ženu ne treba zatvoriti u kuhinju ili od nje napraviti kućnu pomoćnicu. Pogotovo danas kad postoje uslovi za to - konstatuje Milan Živadinović.

Čitajte i: