Anđela Jovanović i Branka Pujić: Naše porodične tajne


Pošto su naučile lekcije o praštanju i razumevanju drugih, za majku i kćerku, naše popularne glumice, najdragoceniji su momenti koje provode zajedno, što posebno dolazi do izražaja poslednjih meseci otkako žive na različitim adresama

Majka i kćerka, glumice Anđela Jovanović (24) i Branka Pujić (54) imaju mnogo različitih osobina, ali u životno bitnim segmentima apsolutno se poklapaju. Potpuno su posvećene profesiji, ne porede se sa drugima, pa čak ni međusobno, zajednička im je i želja za konstantnim usavršavanjem, obe vole muziku i jednog Dragana. Reč je, naravno, o glumcu Draganu Jovanoviću (52), Brankinom suprugu i Anđelinom tati. Obe sviraju klavir i plene izgledom, i otkrivaju da su najsetnije u januaru.

Anđela: Tada sam malo tužna jer razmišljam o prolaznosti, ljudima koji više nisu sa nama. Ali, istovremeno, u tom periodu slavlja volim da budem s porodicom i prijateljima. Što sam starija, sve sam svesnija koliko je važno da smo bliski. I zdravi. Lepo mi je i kad sam ušuškana u svom stanu, dok čitam knjigu ili slušam džez.

Branka: U januaru uvek pomislim završena je jedna etapa, počinje nova, i pitam se jesam li stvarno prošle godine radila šta sam želela ili sam bila navođena nekim vrtlogom u koji uđeš hteo to ili ne. Pokušavam da sagledam šta je moja tačka sreće, ono što istinski želim, a ne ono što se očekuje od mene. Protivteža setnim mislima je tango. Plešem od šest do osam gotovo svakog dana sa profesorom Mišom Plavšićem. On me je i uveo u tu čarobnu igru, ima svoju grupu sa kojom vežba, i to su sve ljudi koji nisu iz moje struke, različitih godišta i zanimanja. To je nešto potpuno drugačije od mog uobičajenog okruženja i rada, moj reset od svega. Kad plešem tango, ne mislim ni na šta.

Anđela Jovanović: Mamini mejkap saveti zlata vredni

Po čemu ćete pamtiti 2017. godinu?

Anđela: Definitivno po emitovanju TV serije “Vojna akademija” i predstavi “Hotel 88”. Bila je to za mene vrlo važna godina kad je reč o glumačkom treningu, imala sam najviše predstava i projekata. U Rusiji sam radila film sa glumcem Dmtirijem Nagajevim, koji igra u čuvenoj seriji “Kuhinja”. Jeste da sam tumačila malu, epizodnu ulogu, ali bilo je to divno iskustvo. Privatno je takođe bilo lepih stvari, počela sam da živim sama, u smislu da sam postala potpuno nezavisna, finansijski i stambeno. Položila sam i vožnju, na koju sam krenula još sa 18 godina, ali tada nisam izašla ni na testove ni na vožnju. Sad sam i to završila. Inače, obožavam da vozim.

Branka: “Sinđelići” su bili ozbiljan projekat, drago mi je što sam ih snimila. Fakultet dramskih umetnosti, na kome radim kao redovni profesor na predmetu scenske igre, i dalje mi je na prvom mestu. Počela sam, a uskoro ću i privesti kraju, doktorske studije. Postigla sam i dosta uspeha i sa “Malim teatrom” koji vodim, sa decom u više grupa: mlađom, srednjom i starijom. Pravili smo predstave i dobili pet nagrada na festivalu “Deca deci” u Zemunu. Mnogo se ponosim tom decom, što tako lepo sazrevaju, stiču pravi sistem vrednosti. U ranim godinama važno je da se steknu radne navike i disciplina, ali i da se razvijaju kreativnost i individualnost. Imala sam i premijeru komedije “Pogrešan broj”, sa kojom često gostujemo u domaćim pozorištima i u inostranstvu. Sve to su stvari koje su me ispunjavale i davale mi podstrek.

Kako ste reagovali kad se Anđela odselila iz roditeljskog doma?

Branka: Anđela mi defintivno nedostaje. Svaki roditelj želi da što više vremena provodi sa svojim detetom. To je vrlo neobična situacija. Kad dobiješ dete, ti si u poslovnom naboju i usponu, ambicije su ti velike, želiš da što više zaradiš i uradiš, tako da dete obično trči za tobom. Naravno, posle dođe obrnuto, ti trčiš za detetom, međutim, sad ono više nema vremena za tebe. Ali to je kosmička pravda.

Dragan kaže da je kćerka nasledila dosta njegovih karakternih osobina, između ostalog upornost, poštenje i principijelnost. A šta kažete vas dve?

Branka: Pre svega sam ponosna što je izrasla u dobrog čoveka, to je veliki uspeh za svakog roditelja. Lepo je sazrela, osamostalila se, plemenita je, pravedna, čestita, što su sve vrednosti koje smo se Dragan i ja trudili da izgradimo kod nje. Posebno mi je drago što je izabrala profesiju u kojoj je uspešna. Kad smo shvatili da je to njeno opredeljenje, morali smo da je podržimo, nismo imali izbora, iako smo znali da gluma nije samo med i mleko, već da ima i mnogo gorkih trenutaka i da će njoj biti i teže jer će morati više da se dokazuje. Ona stvarno ima dara, što je najvažnije, i njen uspeh me čini srećnom.

Dragan Jovanović: Ćerka Anđela ima moj karakter u telu princeze

Anđela: I prijatelji kad se dugo druže počnu da liče jedni na druge, kamoli deca na svoje roditelje. Normalno je da imam dosta sličnosti sa mamom i tatom, ali nekako sam i različita, što mi i prija. Mislim da to i jeste moj kvalitet, jer i treba da se razlikujemo. Između ostalog, nema roditelja koji ne želi da njegovo dete bude bolje od njega. Ne kažem da sam ja bolja od Dragana i Branke, ali možda sam uvidela njihove greške pa se trudim da ih ne ponovim.

Koje Brankine osobine prepoznajete kod sebe?

Anđela: Možda njenu ženstvenost i prefinjenost. Kad sam bila mlađa, trudila sam se da budem muškobanjasta, to je bio moj odbrambeni mehanizam. Umela sam da se pogrbim, bila sam nesigurna. Sada kod sebe prepoznajem i njen način mišljenja, pozitivnog gledanja na život, mir koji ona poseduje. To se trudim da naučim i osvojim, jer mislim da je to veoma lepo. Ja imam neki nemir u sebi, neizdrž, pa bih volela da osvojim taj mir. Fizički, naravno, podsećam i na mamu i na tatu, sve je pomešano, a opet je nešto novo iz svega toga izašlo.

Autor: Gloria magazin/Zorica Zarić
Foto: Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi