Bolna ispovest Maše Vujanović: Nasilje, ucene i tragični gubitak majke

Autor: Maja Gašić

21.05.2018 21:00

Foto:

Foto:



Kćerka najpoznatijeg srpskog astrologa Milje Vujanović, lepotice kojoj su se žene divile a muškarci je priželjkivali, u prvoj ispovesti za medije govori o tragičnoj sudbini svoje majke koju je partner upucao s leđa nakon čega je završila u invalidskim kolicima i ubrzo preminula

Maša Vujanović, kćerka čuvene lepotice kojoj se smešila ozbiljna filmska karijera i svakako najpoznatije astrološkinje na teritoriji nekadašnje Jugoslavije Milje Vujanović, za svoje 44 godine uspela je da rodi troje dece, dve devojčice i dečaka, da promeni nekoliko profesija i da u prethodnih godinu dana smrša 49 kilograma. Po zanimanju je ekonomista, trenutno radi i kao profesionalni šminker, u procesu je dobijanja licence za Su Jok, južnokorejsku metodu lečenja koja je priznata i od strane Ministarstva zdravlja. Pored svega toga, u poslednje vreme ljude na ovim prostorima upoznaje sa programom metode skidanja kilograma doktorke Suzan Pirs Tompson, koji je uspešno i sama prošla.

Odrasla je na Novom Beogradu, živela je sa mamom Miljom i bakom Desankom, a posle dvanaest i po godina dobila je polubrata Leona. Maša sada prvi put govori o životu sa slavnom majkom, i o njenom tragičnom kraju.

- Moj otac je Vojislav Radojević, bio je u to vreme kad sam se ja rodila jedan od najzgodnijih muškaraca u Beogradu, kako kažu neke poznate žene. Mama i tata nisu bili u braku, nisu ni živeli zajedno, nikada nisam osetila toplinu porodičnog gnezda, nisam odrasla u zajednici muškarca i žene. Nažalost, mama se uglavnom bavila karijerom, sama me je izdržavala i često mi je nedostajala. Čak sam negde pročitala, to mi nikad nije rekla, da je ona želela dete samo za sebe, što mi se ne sviđa, jer detetu je neophodno prisustvo oba roditelja. Naš život je bio prilično turbulentan pošto je ona bila i tata i mama. Bila sam vandal u školi, stalno sam prednjačila u nekim ludorijama, ali u kući sam morala da budem mirna kao bubica. Mama je bila dominantna i prilično stroga prema meni, uvek se sve svodilo na to da li sam ispunila obaveze. Od osme godine sam sređivala celu kuću. Njen javni život nije bio i moj. Nisam mogla da dođem do nje od ljudi. To je u stvari bio problem. Baka je najviše vremena provodila sa mnom, bila mi je posvećena i zahvaljujući njoj imam stabilnost. U našem domu je uvek nedostajala muška figura. Moja mama nikada nije upoznala svog oca Momira Vujanovića, koji se utopio u Crnom moru na vojnoj vežbi. Njegov grob je u Odesi.

BILA SAM VAGA

Iako je odrasla pored žene koja je život posvetila proučavanju položaja planeta i njihovog uticaja na ljude, Maša ne veruje u astrologiju. Kada je pitaju šta je u horoskopu, kaže: “Bila sam Vaga”.

- Čim sam postala punoletna, počela sam da radim kao mamin lični asistent u Astro centru, i to sam bila deset godina. Komunicirala sam s klijentima, zakazivala termine, izrađivala natalne karte. Nekada sam morala da je teram da dođe na posao, pošto bi se ona izgubila čitajući, gutala je knjige, svaki dan po jednu. Neprestano sam je motivisala jer joj se nije dolazilo, bila sam kontrolor koji je pritiska da odradi ono što je zakazano. Brata po majci, Leona, doživljavala sam kao svoje dete.

Posebno poglavlje u porodici Vujanović otvorilo se kada je u život zanosne Milje ušao Obrad Zejak, pukovnik u penziji.

- Upoznali su se u Astro centru, došao je na analizu horoskopa, mada kruže priče da je on njoj bio poslat od strane službe državne bezbednosti. Ona je, to sam čula mnogo kasnije, svojim prijateljima tada rekla: “Ovaj je došao da me ubije”. Takav je osećaj imala. Otkad se on pojavio, sve je ukazivalo da će doći do neke tragedije. Sve vreme je radio na tome da stane između nas dve, da nas udalji, da mama ima neprijateljski odnos prema meni, što nije normalno. Donekle je uspeo u tome. On je bio vojno lice u penziji i uvek je nosio pištolj sa sobom. Jednom kada su došli kod mene u posetu, izvadio je pištolj i stavio ga na sto. Prenerazila sam se. Tada sam rekla mami da to ne može da radi u mojoj kući. Ne znam šta mu je to značilo, valjda je to bila neka demonstracija sile. Posle nekoliko nedelja on je nju upucao tim pištoljem.

Maša od početka nije imala dobar odnos sa maminim partnerom. Ne svojom voljom.

- Dve večeri pre te pucnjave, koja je dogodila 8. maja 2000. godine, otišla sam kod mame na Đurđevdan, na njenu devojačku slavu. Rekla mi je da će sad on da stigne i da se, ako mogu, sklonim negde. To me je strašno pogodilo, ali očigledno je on imao veliki negativan uticaj na nju. Ni danas ne razumem njegovu mržnju prema meni. On mi je čak dao otkaz u firmi moje mame, došao da uzme telefon, ključeve od Astro centra. Noć pre nemilog događaja ona ga je poslala da sa mojim bratom Leonom donese nešto sa sela. On je brata ostavio negde usput i Leon me je pozvao od nekog druga. Zvala sam mamu da joj to kažem. Tada se veoma naljutila i njih dvoje su se posvađali. Sutradan ujutru on ju je upucao u njenom stanu. Nisam bila prisutna, ne znam šta se tačno desilo, ali znam da je ona htela da prekine tu vezu, koja je trajala desetak godina, tražila je od njega da pokupi svoje stvari, što on nije nameravao da uradi. Tada je uzeo pištolj i upucao je s leđa. Hitac joj je prošao kroz vrat, oštećena joj je kičmena moždina, a najgore je što je Hitna pomoć došla bez nosila, odneli su je u njenom ćebetu, tako da se verovatno i tu nešto poremetilo tokom transporta. Doktori je nisu operisali jer su procenili da neće preživeti. Pet narednih godina bila je potpuno nepokretna. Dijagnoza: kvadriplegija. Mogla je samo glavu da pomera.

SUZE NE POMAŽU

Susret u bolnici na Banjici s majkom koju guraju u krevetu na točkiće slika je koja se Maši neprestano vraća.

- Bila je sva natečena, žmurila je, nisam znala da li je svesna ili ne, samo sam vikala: “Mama, tu sam, ništa ne brini”. Dala sam medicinskoj sestri ikonu Svete Petke da joj zalepi na krevet, da stalno bude uz nju. Ona ništa nije rekla, samo mi se nasmešila. Taj trenutak mi je ulio nadu, bez obzira na tragediju, ona je preživela. Pomislila sam kako smo se konačno povezale i otarasile tog čoveka.

Ipak, to se nije desilo. Životna drama Milje Vujanović dobila je novi nastavak.

- On je bio mesec dana u Centralnom zatvoru, u pritvoru, i to je bilo sve. Ni dana nije proveo iza rešetaka zbog pokušaja ubistva. Izašao je na slobodu i to je bio još jedan strašan udarac za mene. I što je najgore, vratio se da živi kod mame, tu gde ju je upucao. Ona je sudiju zamolila da ga ne osude, da ne ide u zatvor, nego da joj pomaže pošto je nepokretna, jer kao nema nikog drugog da brine o njoj. Meni je sve to delovalo kao totalno ludilo. Kada sam to čula, plakala sam kao kiša i narednih mesec dana sam izazila samo do prodavnice. Bila sam totalno slomljena. Nije mi bilo jasno ni kako je sud uvažio njen zahtev da on ne bude osuđen, kako su smeli da ga puste. Košmar. Mislila sam da je moja mama do te mere zastranila da joj se pomračio um, pa nam dovodi ubicu ponovo u život. Zamislite, šeta vam se po kući ubica vaše majke. To što ona nije umrla kad je pucao, to nije njegova zasluga, njegova namera je bila da je ubije. Sve vreme sam ga doživljavala kao ubicu, koji koristi naš stan, kuću na selu, sve to što imamo, automobil i novac, i niko mu ništa ne može. Tek nakon njene smrti saznala sam, od nekoliko ljudi kojima je to poverila, da je bila ucenjena, da joj je pretio, da je rekao kako ćemo brat i ja da stradamo ako ga ona ne spase zatvora.

Maša je još jednom imala težak izazov.

- Nisam s njim govorila godinu dana, ali onda je postavio novi ultimatum - ako neću s njim da komuniciram, on će ostaviti mamu, neće joj pomagati. Zbog mame sam mu tada pružila ruku. Ne možete znati koliko je to teško, ali sam to uradila jer me je ona molila. Zamislite kako je tek njoj bilo kada je morala i to da učini samo da bi nas sačuvala. Živeo je s njom do njene smrti, ali problemi nikada nisu prestali. Obavezu da o njoj vodi računa nije ispunjavao, stalno je bio nedostupan na telefonu, maksimalno je zloupotrebljavao situaciju. Mami su uvek pomagali njena prva komšinica i njen muž, i moj brat je bio tu, a zbog narušenih odnosa ja se nisam nametala, odlazila sam samo kad bi me ona zvala, kad bi izrazila želju da nešto pomognem. Nisam se osećala dobrodošlom. Deset dana pre nego što je umrla pozvala me je da dođem i dala mi sve što je imala: ključeve od stana, neku manju svotu novca, jednu audio-kasetu na kojoj mi je ostavila poruku, kompjuter. Osećala sam se kao da mi je vratila poverenje nazad. Neposredno pred smrt posetio ju je vladika Atanasije Jeftić u društvu njene nekadašnje velike ljubavi Duleta Savića, jer je želela da olakša dušu. Taj momenat joj je bio veoma važan. To je bio njen trenutak spasa. Napisala je i knjigu “Nasmeši se Gospode”.

Ali ni tu nije bio kraj agonije.

- Ubrzo pošto je mama umrla jedan komšija sa sela je došao i upozorio me da se njen ubica sprema da nam otme stan i svu imovinu. Onda me je on tužio. Taj proces se završio u našu korist. Živeo je u mom kraju, potom sam čula da je dolazio da me traži, da unosi nemir. I eto, prošle godine je umro.

TEŠKA POBEDA

Maša je izvukla živu glavu iz mamine ljubavne drame. To nije uspela da učini bez velikih posledica. U jednom trenutku je stala na vagu i shvatila da ima 154 kilograma.

- Od tinejdžerskih dana sam krenula da se gojim, od momenta kada sam se odvojila od društva iz osnovne škole, koji su mi bili kao porodica. Nedostajala mi je emotivna podrška u životu, zbog toga sam počela i da pušim u dvanaestoj godini, a od tada su se gomilali i kilogrami, tri decenije sam se borila sa kilažom. To je bio začarani krug iz kojeg sam se izvukla zahvaljujući programu doktorke Suzan Pirs Tompson. Ona je doktor neurokognitivnih nauka i predavač psihologije ishrane na univerzitetu u Ročesteru. I sama je godinama bila gojazna, pokušavala je da smrša drogiranjem. Od nje sam saznala i da je gojaznost bolest zavisnosti.

Za 11 meseci je izgubila 49 kilograma, zapravo, to je težina celog jednog čoveka.

- Bila sam iscrpljena posle tri decenije raznih dijeta, jednostavno sam se umorila od sopstvenog neuspeha i prosto više nisam pronalazila snage za nove pokušaje. Ali ovo je toliko lako i pitomo, i nekako vas neguje - e zato sam uspela. Program se zasniva na tome da imate tri obroka dnevno, a ne pet kako se obično savetuje. Potpuno se izbacuju šećer, brašno i alkohol. To je uslov da se reši problem gojaznosti. I verujte mi da uopšte nije teško. Doktorka tvrdi da se za šest nedelja, a program traje osam, mozak izleči od štetnog uticaja šećera i brašna na njega. Onda postignete mir kada je hrana u pitanju. I još nešto: uveče napišete šta ćete sutra jesti. To vam uliva psihološku sigurnosti. Nedeljno dobijate 12-13 kratkih videa doktorke Suzan gde vam ona objašnjava sve što treba da znate za tu nedelju. Meni se činilo da ja to ne mogu, da to uspeva samo nekim posebnim ljudima sa čeličnom voljom i čvrstim karakterom, a ja nisam takva. Iz tog razloga mi je trebalo godinu dana da se odlučim da uđem u program. I presrećna sam rezultatima, sada to delim sa svima koji imaju sličan problem. A ključna stvar u celoj priči jeste podrška grupe, zato što se gojaznost, kao bolest zavisnosti, može lečiti uz stručnu pomoć i uz podršku grupe kao i sve ostale zavisnosti. To je jedna skrivena grupa na fejsbuku koja broji između 400 i 500 ljudi iz svih delova sveta, a ja sam jedina sa Balkana. Svi ti ljudi bore se sa istim problemom, neko ima manje kilograma za skidanje, neko više, i tu delimo naše brige, osećanja. To je emotivni spas, podrška bez koje ne može da se uspe u ovom programu. Na primer, u tri ujutru negde sam u gradu i pošaljem poruku: “Ljudi, šta da radim, gladna sam, da li da doručkujem?” Onda mi se javi neko iz Australije: “Ne, tu smo, uz tebe smo. Drži se, možeš ti to. Čekamo te ujutru da javiš da nisi jela”. Ili kada idem na slavu. Prvo im objasnim šta je naša slava i koliko će tamo biti hrane, i da će biti uvreda za domaćina ako se ne poslužim. Onda me oni savetuju: “Pitaj domaćina da li je u redu da poneseš svoju hranu”. I poslušala sam ih. Šta god da mi se dešava u životu, ja im javim i srećna sam kad vidim da je neko to pročitao, to mi mnogo znači. Ti ljudi mogu više da me razumeju nego neki iz okruženja koji nemaju moj problem.

Maja Gašić

Autor