Aleksandar Gajšek o odlasku Vladete Jerotića: Nisam stigao da mu zahvalim za sve što je učinio za mene

Autor televizijske serije ‘Agape’, koji je s akademikom Vladetom Jerotićem sarađivao duže od dve decenije, otkriva nepoznate detalje iz života najmudrijeg Srbina našeg doba, koji je imao zanimljivu teoriju da čovek sam odlučuje kad će umreti

Novinar Studija B Aleksandar Gajšek (46) bio je blizak s nedavno preminulim akademikom i lekarom Vladetom Jerotićem. Osim što su sarađivali u emisiji “Agape”, Aleksandar i jedan od najmudrijih Srba druge polovine 20. i početka 21. veka izgradili su prijateljski odnos, ispunjen razgovorima u kojima su razmenjivali mišljenja o različitim temama. Autor kultne televizijske emisije, koji je s Jerotićem sarađivao duže od dve decenije, svog duhovnog oca poslednji put je video mesec dana pre odlaska u bolnicu.

Odlazak velikana: Specijalno izdanje emisije “Agape” – poslednja želja Vladete Jerotića

- Profesor je imao luckastu teoriju da svako ode kad on hoće. Pre tri meseca se požalio da ne može na noge i otišao je u Kliničko-bolnički centar Bežanijska kosa. Pre toga nikad u životu nije bio ozbiljno bolestan. Trenirao je oduvek, intelekt, um i telo. Igrao je fudbal, bavio se atletikom, planinarenjem u poznim godinama. Nije želeo da ga vidim bolesnog, ali sam se svakodnevno preko lekara i Nenada Arsića, upravitelja Zadužbine “Vladeta Jerotić”, raspitivao o njemu - kaže Aleksandar.

Prvi put su se sreli 1996, kad je Aleksandar imao 24 godine i osetio potrebu da menja život iz korena.

- Shvatio sam da mi crkva, odnosno liturgija, nude brojne odgovore, ali kad sam počeo da čitam teološke spise, bili su mi teški, nerazumljivi. Moj tadašnji drugar, sada kum, uputio me je na Vladetu, koji je držao predavanja u Domu omladine. Odmah sam se zaljubio, počeo da čitam njegove knjige. U međuvremenu, napustio sam TV Politika i prešao na Studio B, i u meni se rodila velika želja da intervjuišem profesora, iako sam bio samo spiker u to vreme. Dobio sam saglasnost direktora da probam, međutim, nisam imao hrabrosti da ga pozovem. Jedne večeri, dok sam išao uskim hodnikom u “Beograđanki”, video sam Vladetu, koji mi je išao u susret. Ushićeno sam ga posmatrao, a onda je on podigao pogled i usmerio kažiprst ka meni: “Mladiću, mnogo volim da slušam kako čitate vesti!” Kakva je to radost bila! Odjurio sam u šminkernicu i urlao sam kao mahnit da jedan Vladeta Jerotić zna da postojim i vrednuje to što radim.

ROĐENJE NA BOŽIĆ

Posle toga je pozvao Jerotića na intervju i rekao mu da bi razgovarali o njegovoj knjizi “Sveti Isak Sirin i naše vreme”. Prihvatio je i tražio od Aleksandra da mu pošalje pitanja.

- Muka mojih, šta da pitam najmudrijeg Srbina? Svestan da sam neobrazovan, tek ušao u hrišćanstvo, pojma nemam kako se u crkvi ponaša, intelektualno apsolutno nedorastao. Bezbroj puta sam pročitao knjigu i na kraju rešio da počnem što jednostavnije. Snimili smo sat i po razgovora i podelili ga na tri polučasovne emisije. Prva je emitovana posle Božića 1997. I to je, verujte mi, možda bio najlepši, najkvalitetniji, najemotivniji i najinspirativniji razgovor koji smo ikada vodili. Bog nam dao tu blagodet, meni da se snađem u toj jednostavnosti, da ne komplikujem, a njemu neko ozarenje.

Aleksandar Gajšek o prednostima modernog vremena: Dobro je da roditelji dele obaveze i uloge

Ljudi su danima zvali i tražili da dođu kod Jerotića na razgovor, ali on nije imao privatnu praksu, predavao je na Teološkom fakultetu.

- Napustio je mesto načelnika bolnice “Dragiša Mišović” i prihvatio profesuru za drastično manju platu. Tada se pokazalo gde su zapravo njegovi duša i srce. I od tada do 2005. imali smo taj tradicionalni poslebožićni intervju, dok otac Pera Lukić nije zatražio: “Daj ti nama Vladetu svake nedelje, što da čekamo od Božića do Božića!” Vladeta me je najpre odbio, iako je ideja bila da on bude stalni gost, da izaberemo najznačajnije teme, teološke, filozofske, kakve su sloboda, život, smrt, crkva, ljubav, snovi, univerzalne kategorije za sva vremena, i da angažujemo najznačajnije sagovornike za svaku od njih.

Prihvatio je, konačno, 2005. godine.

- Prvo smo otišli kod patrijarha Pavla. Zahvaljujući Vladeti, uradio sam verovatno poslednji intervju s patrijarhom. Dao nam je i blagoslov, od tada smo snimali “Agape”, a ostalo je legenda.

Druženja s Jerotićem bila su privilegija i odgovornost.

- Susret s mojom suprugom i susret s njim najznačajniji su u mom životu. Nisam stigao da mu zahvalim za sve što je učinio za mene. Oprostio sam se od njega stihovima Arsena Dedića: “Nisam ti dospeo reći” - kroz suze otkriva Aleksandar.

Jedan od najumnijih Srba 20. i 21. veka nije imao dece, a sa suprugom Jelenom je proživeo divne godine.

- Isticao je da je imao lep brak, da su se dobro razumeli u svakom pogledu, intelektualno, duhovno i emotivno, što podrazumeva i ono senzualno. Voleo je da priča o seksu, erotici, o tome koliko je i to značajna komponenta ljudskog života. Njih dvoje su imali rituale, uveče su slušali klasičnu muziku. Ponosio se što lekari u Beogradu nisu uzimali mito, a pacijentima je, da ih ne bi uvredio odbijanjem, predlagao da mu kupe ploču. Njegove plave oči su stalno svetlele, lice mu je bilo bez bora. Jednom sam sa Sanjom Domazet, našom divnom prijateljicom, koju je profesor veoma voleo i cenio, komentarisao njegov izgled, i ona je rekla da je Bog najbolji kozmetičar. Jer, kad imaš duh i Boga u sebi, večno si mlad, kazala je ona, a ja sam siguran da je tako.

METAK NA VAŠARU

Kao bliskom prijatelju, Jerotić je novinaru prepričavao i uspomene iz detinjstva, u kojem je pomalo bio i avanturista nemirnog duha.

- Zadavao je glavobolje ocu zbog ocena. Pao je iz fizike u drugoj godini gimnazije, triput je bio na ivici da ga izbace iz gimnazije. Ulica ga je privlačila, s drugarima se peo na krovove beogradskih zgrada i posmatrao zvezde nekim smešnim durbinom. Pričao mi je i kako je na Tašmajdanu, gde je bio vašar, “gurao glavu gde ne treba”, pa ga je metak iz vazdušne puške kojom su gađali konzerve, kad se odbio, pogodio direktno u oko. Bio je u bolnici i lečila ga je jedna lepa doktorka, toliko divno i nežno, da se on zaljubio u nju. Bio je dosta sramežljiv kad je bio mali, kasnije je govorio da bi bolje bilo da je više jurio devojke, a manje čitao knjige. A kad se njegov dobar drug Dimitrije psihički razboleo preko noći od mladalačkog ludila, kako se to tada govorilo, odnosno od šizofrenije, to ga je toliko pogodilo, da je odlučio da se bavi psihijatrijom kako bi pronašao lek.

Umetnici se opraštaju od Vladete Jerotića: Svojim primerom ste pokazali kako dostojanstveno treba živeti

Aleksandar kaže da bi profesor voleo da ga pamtimo pre svega po prosvetiteljstvu.

- Mnogo mu je značila Nagrada “Dositej Obradović”. On je njen prvi dobitnik, a dobio je i Orden Svetog Save prvog reda i mnoga druga vredna priznanja. Da li svesno ili nesvesno, on je imao osećaj da je dobio poziv da bude prosvetitelj, i to mu je bilo najvažnije. Nisu ga zanimala materijalna bogatstva, uvek se pojavljivao u elegantnoj ali dotrajaloj garderobi. Na jednom džemperu je imao rupicu na rukavu, na drugom je bio izvučen končić. Nosio je jednu torbu decenijama, šnala je stalno iskakala, pa smo se mitropolit Porfirije i ja ponudili da mu kupimo novu. Nije želeo ni da čuje. Nije naplaćivao predavanja, gostovanja na tribinama, promocije knjiga. Svojih je prodao na hiljade, a ni dinara nije uzeo za sebe, sve ide za njegovu zadužbinu. Živeo je od penzije, dobijao je nešto i od akademije, ali i to je trošio na pomoć drugima.

PRVI HOMEOPATA

Jednom prilikom je rekao Aleksandru da su mu smešni običaji da se pokojnik oblači u novo odelo i cipele.

- Tada je naveo primer Isidore Sekulić, koja je sahranjena u belom platnu. Ona mu je bila prijateljica i pacijent. Lečio ju je od herpesa homeopatskim lekovima pedesetih godina prošlog veka, kao mlad lekar. Njenu fotografiju je držao među slikama dragih osoba. Osim njene, na istaknutim mestima u stanu bile su i fotografije Frojda, Junga, Dostojevskog, oca Tadeja, a sliku patrijarha Pavla držao je pored slavske ikone, Svetog Mihaila. Voleo je filmove, dao mi je spisak omiljenih, na kojem je bilo oko sto ostvarenja, od “Crvenog balona”, “Marijane moje mladosti”, “Sedmog pečata”, dela Bergmana, Tarkovskog, Felinija, do De Sikinog “Čuda u Milanu”. Kao mlad je pisao pesme, a sakupljao je jedino knjige, njih je bilo svuda, u ogromnim policama, na podu, na kanabeu.

Aleksandar je ubeđen da je Jerotić bio sveti čovek.

- To što nije nosio mantiju ili nije postradao mučeničkom smrću, što su otprilike uslovi da neko bude proglašen za svetitelja, nije bitno. Ne poredim ga s patrijarhom Pavlom, ali je imao istu vrstu autoriteta. Obojica niti su tražili moć, niti su tražili da upravljaju drugima, ali su im ljudi hrlili. Obojica su im nudili duhovnu hranu, kojom je svaki pojedinac izgrađivao svoju ličnost i napredovao. Vladeta je s divnom vedrinom posmatrao najstrašnije stvari i tražio svetlost u svakom tunelu. Pitao sam ga jednom šta misli o onome da bliski prijatelji traže jedan od drugog, u zavisnosti od toga ko prvi ode, neki znak kao potvrdu da je tamo, i da je u redu. “Da, ali nikada, koliko sam ja upoznat, to se nije desilo da bude baš verodostojno. Kao da je neka zavesa spuštena između ovog i onog sveta, i to ne može da se meša”, odgovorio mi je tada. Smatrao je to jednom od tajni, a celog života je upravo to negovao i podržavao, ohrabrivao ljude da doživljavaju život kao tajnu - navodi Aleksandar, na čiji je rođendan, 4. septembra, preminuo njegov dragi profesor.