Dragan Gulić, novinar, pisac koji ne priznaje da to jeste, čovek koji nas je godinama svojim divnim putopisima vodio u najrazličitije krajeve sveta, beskrajno maštoviti avanturista, ali i surovi realista, ovoga puta nas je rečju i slikom poveo u posetu Aja Sofiji.

Ali ne onoj nekadašnjoj, božanstvenoj građevini u kojoj su se preplele mistika, istorija... Već ovoj novoj, koja je umesto muzeja, mesta gde su se slivali turisti iz čitavog sveta, gde su dolazili naučnici, novinari, pisci, radoznali... da se dive arhitekturi, freskama, obeležju jednog vremena.

Sveta Sofija ili Premudrost Božija sada je i zvanično džamija. Dragan Gulić je tekst sa ovog putovanja objavio na društvenim mrežama Fejsbuk i Tviter, a mi vam uz njegovo dopuštenje prenosimo ovu divnu priču u celosti.

"Posetio sam AJA SOFIJU, prvi put kao DŽAMIJU. Mesec dana nakon Erdoganove "hirovite odluke" i ukidanja 3. muzeja po poseti u Evropi, usledio mi je susret sa sasvim novim osećanjima, a pre ulaska u nekadašnju crkvu Svete mudrosti nisam ni mogao znati da mi predstoji "bura u mislima,u duši".

Zbog Covida 19 malo je turista, što je retko viđen prizor na Sultanahmet trgu. Standardno je puno policije, ali oko Aja Sofije sada se šire tepisi, ali ne i prodavci suvenira. Osim tepiha, drugačijeg prilaza, promenjenog mesta ulaza (ulaz je tamo gde se nekad izlazilo) ništa ne nagoveštava promenu.


Poseta je omogućena svima, ali samo kada unutar džamije nije vreme molitvi. Dame su u obavezi da prekriju glavu, gola ramena i noge. Na kiosku se prodaju nešto kao "jednokratne papirne" marame i "skafanderi", što kada ih obuku podseća na 'medicinare borce protiv Covida'.


Veličanstveni mozaici u priprati (zapadni ulazni deo crkve), kao i iznad čuvenih carskih vrata su prekriveni. Mesto doskorašnjih trenutaka kada smo nemi u velikom skoro strahopoštovanju susretali s prvim prizorima veličanstvenosti muzeja, sada je i deo za izuvanje obuće.


I sada se zanemi pri ulasku u Aja Sofiju, ali zbog neke "knedle u grlu". Igrom slučaja, verovatno sam domaći novinar koji je među poslednjima Aja Sofiju posetio kao muzej (marta 2020. pre Covida), ali i među prvima koji u nju ulazi kao u džamiju. Oba puta osećanja su bila burna, ali vrlo različita.

Poslednji put kada su ovde koračali naši putopisci, novinari, ili diplomate okruženi molitvama i stihovima Kurana, dešavalo se to pre 85 godina. Onda je svet dobio grandiozan muzej posvećen najveličanstvenijem mestu na svetu, a sve što je učinjeno da Svetu mudrost vole i poštuju svi, stopirano je 2020. u jednom dahu.

Pod je prekriven zelenim tepihom, mnogim pogledima vrlo "napadne zelene boje". Mnogo je više turista (sada domaćih zbog Covida) a tek njih 30-ak je u delu za molitve, koji dodiruje, ali ne prekriva legendarno mesto krunisanja vizantijskih careva. Okolo, sede čitave porodice, jedan mališan se igrao autićem, drugi leži i na mobilnom igra igrice.

Često sam se pitao da li su baš ti posetioci iz Turske svesni da je "ovo sada džamija"?

Ponekad je sve nalikovalo na park s piknik zonom. Za posetu je otvoren samo taj centralni parterni deo. Sve ostalo, sve što se do skoro posećivalo, je zatvoreno - Nema više posete spratu, ćoškovima i hodnicima muzeja, nema više susreta s čudotvornim stubom, mozaicima...


Centralni mozaik Bogorodice prekriven je plahtama i skoro ga je nemoguće nazreti. Anđeli su "još uvek tu". Mermer po kojem smo hodali, sada je tu negde ispod tepiha. Na tepihu izgubljene dečije čarapice, zaljubljeni par, podbočeni umorni Rus, majka s bebom...


Nailazim na posetioca koji na majici nosi sliku Ataturka. I on je, kao većina lokalnih sagovornika besan na Erdogana i njegovu vladavinu. Nakon fotografisanja odlazi, ali se i ubrzo vraća da mi kaže nešto što je zaboravio "I am sorry".
Molim?
"Just that. I am sorry".
I ode.


Ostali sagovornici:
"Erdogan vlada 18 godina i baš sada se setio da uradi ovo."
"Sve je to Erdoganova unutar politička borba."


"Ponosan sam na Tursku."
"Na azijskoj strani Bosfora podigao je džamiju s 6 minareta, imitirajući sultana, i nikad nije puna, a koštala je neviđeno bogatstvo. Ovo je njegov hir."


Lokalni vodič (42):
"I ja sam sada, kao i ti, ušao prvi put u Aja Sofiju kao u džamiju. Dragane, kao da su mi volju ubili da je pokažem drugom. Ne znam sada gde da ih vodim (turiste), koje mozaike da opisujem. Ja sam ovde rođen, ovo je moj grad, ja sam musliman, ali... Ma dođe mi da opsujem."

 

Mozaik jeste prekriven, ali se levo i desno od njega i dalje vidi krst... Inače, život, karijera i valjda "putevi gospodnji" mene su u Aja Sofiju dovodili zaista visoki dvocifreni broj puta, pa zato poznajem, čini mi se svaki kutak građevine. Krstovi su i dalje tu. Ko zna, ili veruje, može ih videti.


I onda nekako neprijatan prizor. Neki "on" ispružen spava, tu, u mojoj, našoj, vašoj, njihovoj Aja Sofiji, građevini celog sveta. Knedla u grlu.


I malo tuge jer ne osećam onu naježenost koja me je pri svakoj poseti pretvarala u poniznog obožavaoca veličanstvene grandioznosti istorije i svetosti ovog mesta.


I onda se desilo ČUDO.
Gledao sam daleko, prema galeriji, prema spratu... i iznenada, pogledi su nam se susreli.


Kunem vam se svime - Izgubio sam dah, glas... Ne pamtim da sam se ikada u životu toliko naježio.


Taj NJEN POGLED kao da je i bio pogled PRESVETE MUDROSTI.


Aja Sofija veća je od svega.
Veća i od vremena.
Neka žive svet i mudrost!