Teodora Ristovski: Priželjkivala sam nagradu

Autor:

28.07.2015 15:27

Foto:

Foto:



Mlada glumica kaže da u svakoj odigranoj ulozi pronalazi delić sebe, nikada ne očajava već se umetnošću bori protiv krize u kulturi i priznaje da će zauvek pamtiti susret sa jednim od najvećih savremenih ruskih pisaca

Foto: Marina Lukić

Na nedavno završenom međunarodnom festivalu “Kolyada Play’s” u Jekaterinburgu u Rusiji mlada glumica Teodora Ristovski (29) dobla je priznanje za najbolju žensku ulogu u predstavi “Bajka o mrtvoj carevoj kćeri”. Pored toga, dramska umetnica je imala i tu čast da izvođenju komada prisustvuje i autor teksta, proslavljeni ruski pisac Nikolaj Vladimirovič Koljada.
- Priželjkivala sam nagradu, ali i dalje ne mogu da verujem da je pripala baš meni. Bilo je mnogo takmičarskih predstava, ukupno dvadeset i devet, a o pobednicima je odlučivao dvanaestočlani stručni žiri. Predstava “Bajka o mrtvoj carevoj kćeri” prvobitno je nastala za potrebe ispita mlade rediteljke Nataše Radulović, a ubrzo zatim se našla na repertoaru scene “Kult” u Ustanovi kulture “Vuk Stefanović Karadžić” u Beogradu. Iva Kevra, Pavle Jerinić, Milan Vučković i ja smo prihvatili da učestvujemo u projektu jer je Nataša mlada i perspektivna rediteljka, a i tekst je veliki izazov za svakog glumca. Naravno, poziv pisca da dođemo na festival bila je vest koja je sve oduševila.

Da li ste osećali strah i tremu tokom izvođenja predstave, s obzirom na to da je pisac komada bio u publici?
- Nikolaj Vladimirovič Koljada je jedan od mojih omiljenih pisaca pa sam imala veliku tremu kada smo stigli u Jekaterinburg, dok smo čekali da se upoznamo s njim. Zauvek ću pamtiti to iščekivanje i susret. Koljada je najveći ruski savremeni pisac i vrlo neobičan čovek - ujutru čisti ulični prilaz ispred svog pozorišta, uveče najavljuje i prati predstave i vodi računa o svim svojim pozorišnim gostima i učesnicima. Pred takvim čovekom, koji ne uliva strah već srdačnost i toplinu, nije bilo teško igrati njegov, gotovo autobiografski roman. Naprotiv, bila je izuzetna čast i zadovoljstvo. Nažalost, zbog obaveza sam morala ranije da se vratim u Beograd tako da nisam mogla da prisustvujem dodeli nagrada.

U kom trenutku ste shvatili da je gluma profesija kojom želite da se bavite?

- Za razliku od većine mojih vršnjaka koji su bili u zabavištu, ja sam detinjstvo provela sa mamom, Dragom Ćirić Živanović, na njenom poslu - u pozorištu “Boško Buha”. Roditelji su pokušavali da me naviknu na vrtić, ali ja na to nisam pristajala. Magija pozorišta me je očaravala, tako da sam oduvek maštala da, postanem glumica što mi se, na sreću, i obistinilo i sada sam deo tog čarobnog sveta.

U predstavi “Kad se snovi ispune, ne može se više živeti u njima” objedinili ste glumu, ples i pevanje. Koliko vam je olakšan posao s obzirom na to da ste završili srednju muzičku školu?
- To nije bilo nimalo lako. Deluje jednostavno na prvi pogled, ali svaka od navedenih umetnosti je zasebno dovoljno dominantna i zahteva potpunu scensku posvećenost. Sva tri umetnička izraza su mi više nego bliska. Muzikom se bavim od treće godine, pa mogu slobodno da kažem da je ona sastavni deo mene, dok su scenski pokret i gluma jedni od glavnih stručno-umetničkih predmeta na fakultetu. Svakako, ova predstava ne bi bila toliko uspešna i nagrađivana da pored mene nije bilo tako snažne i maštovite ekipe ljudi, zahvaljujući kojima sam uspela da “ukrotim” svaku umetnost zasebno i da ih ravnopravno udružim u jednu novu celinu koja fantastično funkcioniše.

Foto: Marina Lukić

Osnivač ste i član trupe “Ludum, Ludum”. Kako ste došli na ideju da je osnujete?
- U Srbiji je, kao što svi znamo, večita potraga za poslom, a ja sam odlučila da ne očajavam već da počnem da se borim umetnošću. Okupila sam ekipu ljudi koja je bila raspoložena za tu vrstu rada i osnovali smo samostalnu trupu koja uspešno postoji od 2012. godine. Sada smo svi već mnogo više od kolega, sada smo kućni prijatelji, a Petar i ja smo se u međuvremenu i venčali.

Kakav je osećaj sarađivati sa suprugom?

- Sjajan jer ja od njega učim o režiji, a on od mene o glumi i muzici. Gde jedno zapne, drugo priskače u pomoć tako da zajedno funkcionišemo kao jedna kompaktna celina koja radi stalno i besprekorno.

Sarađivali ste i sa Petrovim roditeljima, Lazarom i Danicom Ristovski. Da li ste se pripremali više nego inače za taj projekat?
- Opuštenost glumca zavisi od toga da li je dobro savladao svoj zadatak, a ne prisustvo kolega. Danica i Lazar su veliki profesionalci, a pre svega divni ljudi.

Kako vi i Petar provodite slobodno vreme?
- Nemamo nikakve specijalne navike. Volimo duge šetnje, druženje sa prijateljima i porodicom i, naravno, pozorište, koncerti ili bioskop uz neizostavne kokice.

Da li je to bila ljubav na prvi pogled?

- Upoznali smo se na snimanju njegove TV drame “Vesele devedesete”. Osvojio me je veselošću i kreativnošću, i mogu slobodno reći da to jeste bila ljubav na prvi pogled. A taj pogled traje istim intenzitetom već sedam godina i verujem da ćemo živeti srećno do kraja života.

Zašto je baš on vaša savršena polovina?
- Petar je specifičan muškarac. Blesav i ozbiljan istovremeno. Odgovoran, vredan, maštovit i, što je najvažnije, uvek je nasmejan i pozitivan. Kad sam pored njega, osećam kao da svaki problem ima rešenje i ničega se ne bojim.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 633.
Goran Anicic

Autor

Komentari. (0)

Loading