Povodom Nacionalnog dana borbe protiv raka dojke (20. mart), Suzana Petričević (62) ekskluzivno nam je otkrila svoje iskustvo o borbi sa ovom opakom bolešću. U intimnoj ispovesti prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu otvoreno je i bez ustezanja govorila o prvom susretu sa “nezvanim gostom”, terapijama, odeljenju na onkologiji i “zidu plača”, lekarima spasiocima, suočavanju sa novim telom i starim životom. Kao pobednica, pružajući svetli primer ženama koje iz straha izbegavaju  preventivne preglede, glumica o svom iskustvu priča javno, ističući važnost prevencije, samopregleda, ali i optimizma u nadmetanju sa ljutim neprijateljem koga ni dan-danas ne zove pravim imenom.

Pročitajte i Suzana Petričević veliki je borac - Glumica je bila na ivici kolapsa!

Photo: Nebojša Babić

 
Umor, moj veliki prijatelj

- Pamtim svaki trenutak, iako sam se trudila sve da izbrišem, kao da se nikada nije dogodilo. Sećam se tog leta kad sam napipala kvržicu. A kuća puna dece, bili smo na moru. Brzo sam završila tuširanje, kao da se ništa nije desilo. Pomislila sam “to mora da je neko masno tkivo” i odjurila u kuhinju da spremim doručak, pa sa unucima na plažu. Izgurala sam taj dan srećna, brčkajući se sa njima. Baka ih uči da plivaju, baka je ponosna kako su mi lepi i veseli, bez ijedne loše misli. Tek pre nego što ću zaspati te večeri, kad sam prstima ponovo prešla preko nezvanog gosta, setila sam se i okrenula na drugu stranu. Odlučila sam da ništa neće upropastiti moje prvo letovanje sa unucima. Tako je i bilo, nikom ništa nisam rekla, a svaku lošu misao sam zakopala pod pesak.

Zlo mesecima unapred najavljuje dolazak

I to je razlog zbog čega umor smatram svojim prijateljem. Zato se vraćam na zimu pre nego što sam ga napipala, namerno mu ne izgovaram ime, nikad nisam želela da se upoznamo, to je moj stav. Dakle, neobjašnjivi umor, jer sa pedeset sedam godina nije vreme za iznenadnu malaksalost usred dana i za neobjašnjivu pospanost. Sad znam koliko je važno obratiti pažnju na te znake. Kao i na slabljenje, ničim izazvano. Onog koji vam tad bude rekao da su u pitanju godine i krštenica odmah pošaljite tamo gde treba, glupost odmah treba izbrisati. Tako sam se požalila prijateljici i ona me je poslala da uradim test intolerancije na hranu. Nikad nisam verovala u te testove, ali sam otišla, i mesecima se pridržavala nove ishrane. Prijalo mi je, umor se smanjio, usporio, ali nije nestao.

Nikom ni reči

Čim sam stigla u Beograd sa letovanja, odmah sam pozvala da zakažem ultrazvuk zbog “onog”, u privatnoj ordinaciji da ne čekam, ali su mi rekli da mogu da me prime tek za dvadeset pet dana. Na pitanje da li imaju termine za hitne slučajeve, dobila sam odgovor: “Svi su ovde hitni.” Okej, zakažem, ali nemir me ne napušta, ma, moram ja sebi da dokažem da je “ono” ništa. Zovem na drugo mesto i zakazujem kod doktora Spasića, bože koliko volim to prezime! Čak sam i izmislila alter ego Ružu Spasić koja mi pomaže da se svakoj muci nasmejem.

Legla sam na taj sto i doktor Spasić je pažljivo pregledao svaki milimetar mojih grudi. Cistitične, hormonski problematične, fibroadenomi kao i uvek, ali ništa drugo. Znala sam, govorim mu, ustajem sa stola i već mislim šta ću sve usput na Kaleniću da kupim da kuvam, kad doktor kaže: “A možete li tako, sedeći, da pokušate da mi pronađete to što ste napipali, znate, ponekad je položaj veoma važan, pokušajte. Da, istog trenutka sam ga pronašla, vraćena sam na sto, majmunčić je uslikan i na nalazu je napisano “hitno”. Niko kao doktor Spasić nije dobio tako tačno prezime. Hvala mu.

Lažni dokument, krštenica

Kada sam dobila dijagnozu karcinom dojke, bila sam neobično mirna, ni danas to sebi ne umem da objasnim. Kao da je bilo logično, tako sam to mirno primila, kao da sam upućena kod stomatologa, a ne na Institut za onkologiju sa naznakom “hitno”.

Glasno ćutanje

Rekla sam im kad sam krenula na operaciju, bilo je neizbežno; nisam ga nazvala pravim imenom, ali moja kćerka je čula neizrečeno. Odmah sam joj tutnula u ruke infostan i ostale račune i objasnila da je to najveći problem koji trenutno imamo, dugovi se moraju izmiriti. Zetu sam dala ključeve od stana i kesu sa slatkišima za dečicu. Bila sam samoj sebi smešna kad sam shvatila koliko sam sve to loše odglumila, džaba zanat kad ideš pod nož. Ipak, patetika je izbegnuta. Samo ne tužni pogledi.

Modni saveti pre terapija

Sećam se parka ispred Kliničkog centra, žena koje šetaju, klupa prepunih dece i majki. Atmosfera koja podseća na izlet, ma koliko to čudno zvučalo. Nema straha na licima žena, samo ljubav i briga za svoje. Žene su hrabre i u najvećem broju su one te koje teše svoju porodicu. Strah se može videti na licima posetilaca, onih koji su tu zbog nekog svog. Deca, deca su spas, zagrljaji i pokazivanje domaćih zadataka: “biću dobar, mama”, “doneli smo ti pitu”, “pozdravili su te svi”, “kad ćeš kući?” Ono čega sam se plašila, taj deo grada, tamni vilajet onkološkog, to parče trotoara koje se obično zaobilazi u širokom krugu, vrlo brzo je postalo moj drugi dom. Sve sa prodavcima marama za fazu “kad kosa krene”, gde su modni saveti potpuno prirodna tema komunikacije jer je važno, kažu, da ih uz svoj ten izabereš. Prvi put u životu nisam ramišljala da li mi perika pomaže da ostvarim novi lik na sceni, odmah sam znala kako se igra ta uloga. Jedino što to nije taj izlet i što je to jedina uloga koju nisam želela.

Pročitajte i Suzana Petričević i Svetislav Bule Goncić - Sećanje na Sonju Savić

Ne smeš sad da se zaplačeš, kravo jedna glupa!

Najteže je bilo tuđe stradanje, mlade žene sa dečicom oko postelje, to je bilo neizdrživo. Bol koji u isto vreme daje snagu, takva mi je priroda. Osetljivost me je štitila, upakovala sam za sebe ceo jedan folder uvreda kojim bih se častila kad naiđe knedla u grlu, kad osetim da mi je nekog žao i da suze same kreću. Onda bih odlazila u kupatilo, trkom, pa uza zid, sve po zidu, sve po spisku sebi, niko me nije tako izvređao u životu. “Zid plača” i psovki je najposećenije mesto na tom odeljenju. Onda se vratim u sobu: šest žena, šest sudbina, slučajne prijateljice, prolaznice koje možda nikad ne bih upoznala postadoše moja najbolja publika.

Vraćam se iz kupatila i odmah s vrata prokomentarišem profesora, doktora iz vizite, sivu eminenciju instituta, i predložim da ga izaberemo za “najbolju guzu među lekarima”. Zahvalnost i plakanje od smeha, jer žene su duhovite, jake, lepe. Lekoviti smeh, a onda tišina - ispod pokrivača se misli samo na sutrašnji dan. Naravno da smo prasnule u smeh kad je profesor ujutru ušao na vrata. Čovek se okrenuo oko sebe i pitao je l’ na njemu nešto smešno. Na pravo pitanje stigao je i pravi odgovor. Bio je ponosan na naš izbor. Hvala ti, čoveče.

Čovek pre svega, pa onda i lekar

Strah je dobar saveznik ako ga uzmeš na kašičicu, bajke su tu da se ne bismo plašili, ali mislim da je to nemoguće i neprirodno. Kad uđeš na onkologiju, prvi put si na klinici na kojoj lekari imaju samo jedan cilj, život. Za taj cilj se bore lavovski, svim znanjem, iskustvom i srcem. To im jeste posao, ali postoji i taj prag bola koji svi imaju bez obzira na profesiju koju su izabrali. Često pomislim na to, obiđem ih, pozdravim kad idem na kontrole, i pitam se odakle im ta snaga, jer znam koliko tuge imaju u svakoj izgubljenoj bici. I koliko radosti i zahvalnosti za svaku pobedu i osmeh na licu.

Mojih prvih pet godina

Posle operacije i terapija, to je kao prvi rođendan. Statistike tako kažu - ko pregura petu godinu ide dalje. Statistika opet neumoljivo kaže da onda čekaš desetu. Obožavam tu nauku, lepo su sve izračunali, a ne da se ja zamaram i računam, mi na Fakultetu dramskih umetnosti nemamo matematiku, a pet po pet čak i glumica može da sabere. Hvala statistici. Želje valja rasporediti, to je jedino što sam promenila, možda. Želje su zapravo iste, samo su odluke da ih ostvarim jače.

Pročitajte i Suzana Petričević - Intimni dnevnik srčanog zaliska

Photo: Nebojša Babić

 

 

‘Plastika’ kao lek

Prvu predstavu sam odigrala tačno dva meseca posle operacije, čekajući zračne terapije. Komad “Plastika”, po tekstu Stevana Koprivice, koji igram u Akademiji 28, upravo govori o svim posrnućima kroz koje žene prolaze u našem vremenu, kad je teror lepote najagresivniji u odnosu na žensku prirodu. Plastične grudi, silikonske guze, gumena usta neće vas usrećiti, a još manje “njega”. U godinama sam u kojima mogu sa muškarcima da pričam otvoreno, pogotovo sa mladim ljudima, kolegama, mojim učenicima. Iskreno mi tvrde da se gade veštačkih devojaka, desi se da kažu kako ih “jednokratno upotrebe”, što je dvolično i sebično za moje pojmove. Ali vidim da iskreno ismejavaju “air bagove” koji se ugrađuju umesto grudi. Naravno da nisam primitivna i da razumem estetsko-zdravstveni problem kod kog je plastična hirurgija od neprocenjive važnosti. Čak i psihijatri odaju priznanje neretkoj lekovitosti takvih intervencija. Ali duša ne može da se izleči plastikom. Ja to dobro znam.

Znam muškarce koji ljube ožiljke svojim ženama

Na Institutu za onkologiju je uveden princip rekonstrukcije odmah nakon ili tokom operacije dojke i rezultati su fantastični. Potrebno je pružiti podršku ženama u svim aspektima, jer treba se vratiti kući, a teško je kriti se pred svojom decom, to je najteže. Pogrešno je uverenje da su muževi glavni razlog zbog kojeg se žene odlučuju na plastičnu rekonstruktivnu hirurgiju. Znam muževe koji ljube ožiljke svojim suprugama, devojkama. Meni su ponuđeni implanti, to je po protokolu tako. Ali odlučila sam da me lepo “zakrpe” i nikad se nisam pokajala. Imam neke šavove, lep štep, male sike, i nemam problem sa kontrolama - što manje tkiva lakša je vidljivost, mamografija je prohodna i sve ostalo. Inače, kad žena dođe u neke godine i posreći joj se da postane baka, to zadovoljstvo iznutra je najvažnije. No, žena uvek ostaje žena, to nema veze sa godinama. Ne puštam brkove, ali da ih imam, redovno bih se brijala. Uvek ću želeti lepo da izgledam, negovano i čisto, da živim i mirišem onima koji me vole. I sebi, to je najvažnije.

Nema čekanja

Osoba koja nikad nije imala rak može razumeti kroz šta prolazi osoba koja se sa time suočava, ali to ne može da oseti. I dobro da je tako. Život je trka s preponama i svaka je tu iz nekog razloga. Verujem da smo posle svake nedaće bolji i jači, ako smognemo snage da je prevaziđemo. Ali ono što sve žene mogu jeste da se redovno kontrolišu, da rade samopregled, Papanikolau test, nema nijedne važnije obaveze od toga, jer sve može da sačeka, osim života. Evo opet malo statistike: devedesetpet odsto karcinoma dojke otkrivenih na vreme je izlečivo, devedeset procenata kasno otkrivenih nije. Na nama je, zaključujem. Potrebna sam onima koji me vole, i ja njih. Pričam sa ženama, poštujem angažovanje društva koje pruža podršku obolelima, verujem u solidarnost i dobar savet. Samopregled i kontrole, jedino i uvek.

Srećan je onaj koji ima o kome da brine

Pre korone došla sam iz Los Anđelesa gde sam pripremala premijeru svog teksta u pozorištu On the Road. Nazad je trebalo da se vratim za Uskrs, ali cvrc, stigla je ova pošast, epidemija, korončina. Odmah sam se prešaltovala sa svojih velikih planova na realne probleme. Imam roditelje u dubokim godinama koji imaju samo mene. Ostaviti ih u ovakvom trenutku, kad im život zavisi od moje brige i pomoći, bila bi za mene izdaja same sebe. Moj otac je prvog dana karantina izašao na prozor njihovog stana i odsvirao “Silencio”, čuvenu trubačku temu, iskazujući time podršku celom svetu, zahvalan za brigu i pažnju koja im je ukazana. Našim lepim matorcima koji su nas podigli, onako kako su znali i umeli, a bilo je puno “gudura” na tom njihovom putu i tako malo idealnog, zahvalna sam na njihovom teškom braku, nesnalaženju, ali čestitom životu. Hvala im što sa ponosom mogu da kažem čija sam kćerka. Profesor Petričević je osvojio preko 200 nagrada sa svojim đacima, 40 godina je proveo kao prva truba u Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji sam i ja član. Njegovi đaci se redovno javljaju i pozdravljaju ga, zahvalni što su na svim najboljim trubačkim pozicijama u ovoj zemlji i šire. Sa majkom zapevam, pa i zaplačemo jer više ne vidi, ali ume da pipne i zagrli. Biće oni dobro sve dok su zajedno, a zajedno su u braku 62 godine.

Moja stvarnost 

Trenutno maštam o novoj premijeri, radujem se sledećem izvođenju “Plastike” 8. aprila, sviram, pevam unucima, sećam se svega lepog što mi je život doneo. Svaki dan je nagrada.

Komentari (0)

Loading