Branka Katić: Nisam htela da budem "autoritet mama"!

Od kada se pre više od 20 godina odselila za London, gde živi sa suprugom, režiserom Džulijanom Farinom (59), i sinovima Luijem (18) i Džoom (16), Branka Katić (51) u Beogradu nije provela u kontinuitetu više od dva meseca. Sada je rešila da ispravi tu nepravdu. Ovde je od 16. decembra prošle godine, glumi u predstavi Jagoša Markovića “Sumrak bogova” u Beogradskom dramskom pozorištu (BDP), u kom je nedavno postala stalni član, sprema novi komad, snima dve serije, može se videti u šetnji gradskim ulicama i dok u nekom od svojih omiljenih kafića ispija kafu.

Pročitajte i Radosne vesti potvrđene, Branka Katić konačno potpisala!

Foto: Nebojša Babić

Jeste li sad upućeniji u društvene prilike u našoj zemlji? Postoji li nešto što vas posebno pogađa? 

- Pa evo, šta nam je svima neophodno u životu? Voda, bez nje ne možemo da živimo. Šta je ono najvrednije što možemo da ostavimo u nasleđe deci i generacijama koje dolaze? Zajednička čista voda. Profit ne sme da bude važniji od dobrobiti zajednice, od našeg zdravlja, naše budućnosti. Za ovo što se radi sa mini-hidroelektranama nemam reči. Ako je novac jedina vrednost za koju znamo, onda obesmišljavamo celu civilizaciju. Znam da ne možemo mimo sveta, ali moramo da se osvestimo. Imamo pravo da nešto ne damo jer smo na strani onoga što je dobro za sve, a ne samo za pojedince koji iz svega izvlače ličnu korist.

Devedesetih godina ste šetali beogradskim ulicama na protestima protiv rata. Jeste li i danas za šetnju ili vidite nešto drugo kao rešenje? 

- Vidim da ovde vlada apatija, predugo se teško živi, pa ljudi gube nadu i misle da ništa ne zavisi od njih. Ali momenat u kom se odustaje od političke angažovanosti označava trenutak kad se postaje deo stada, ovca koju može da šiša ko kako hoće. Nisam za agresiju. Volela bih da počnemo da shvatamo da ljudi imaju pravo na različito mišljenje, da to što misle drugačije ne znači da su nam neprijatelji. Zaboravimo na jezik mržnje i pokušajmo da slušamo jedni druge. 

Jesu li vaša deca upoznata sa prilikama kod nas i osećaju li obavezu da se deklarišu kao Srbi ili kao Englezi? 

- Oni poseduju tu neku toplinu koja nije svojstvena Englezima. Nekoliko puta su me, čitajući i slušajući o našoj istoriji, pitali da li je moguće da se nešto stvarno dešavalo, pa smo pričali o tome. Oni jesu miks - Džulijan u sebi ima i italijanske krvi koja provejava, ali mislim da to jeste moderan svet. Ako radite DNK test, koji sam ja radila, svašta možete da otkrijete o sebi. Ja imam, recimo, poljske i francuske krvi i 98 odsto balkanskog gena. Gledala sam dokumentarac u vezi s tim i sećam se da se ispostavilo da čovek koji su najostrašćenije mrzi Škote poseduje mnogo škotskih gena. Možda bismo mogli ovim našim najglasnijim nacionalistima da uradimo taj test. 

Pročitajte i Branka Katić o Nebojši Glogovcu - Negde smo se u dušu voleli (video)

Foto: Nebojša Babić

 

Čemu učite sinove?

- Još od najranijeg doba odlučila sam da ih tretiram kao male ljude. Nikad to nisu bili mali ljudi koji nešto ne razumeju i ne znaju, uvek sam se trudila da im objasnim kad me nešto pitaju, kao i da ih pustim da sami nađu odgovore. U stvari, od samog početka sam ih poštovala. Nikad ih nisam udarila, tukla, čak ih nikad nisam ni kaznila, ali smo uvek o svemu mogli da pričamo. Insistirali smo na tome da ne lažemo jedni druge, nikad, jer neistina je put u jednu užasnu neslobodu. Ljudi to ne shvataju. Kad lažu, sami sebe oslabljuju - ne mogu da budu slobodni i opušteni zbog svoje laži. 

Šta radite kad vas ne slušaju?

- Ja sam imala jako strogog tatu, dobrog i nežnog, ali koji je voleo da kaže ne, da ima autoritet. I mnogo sam stvari u životu uradila uprkos tom autoritetu, samo da pokažem da može. Odlučila sam da ne želim da budem ta autoritet mama već da pružam svojoj deci mnogo ljubavi i slobode, ali da o svemu pričamo. Presrećna sam zbog toga što vidim da mi veruju, da ne osećaju strah kad treba da mi ispričaju nešto. Izrasli su u mlade ljude koji poštuju druge, imaju saosećanja za sve nepravde ovog sveta: od rasizma preko tretiranja nesretnih izbeglica i odnosa prema ženama koje još nemaju neophodnu jednakost do uništavanja ekosistema. O svemu tome moja deca imaju snažno i dobro mišljenje. I kapiraju da od njih sve zavisi.

Pomislite li nekad “Jao, baš imam kul klince”? 

- Češće pomislim: “Jao, pa ja imam decu!” Šalim se, i dalje sam detinjasta i što sam starija vidim da tu pomoći nema.

Pročitajte i Branka Katić - Biti dobar čovek jedini je smislen cilj

Foto: Nebojša Babić

Ove godine napunili ste 51 godinu. Kako vam se to čini?

- Što bi rekla moja drugarica Katarina Mutić, koja pravi najlepše cipele na svetu: “Kad napuniš 50 godina, nekako ti lakne.” Ne moraš više ništa nikome da dokazuješ, nemaš presiju da nešto moraš da uradiš. Nekad mi ta brojka zvuči strašno, ne shvatam da već imam toliko kalendarskih godina, a onda pomislim: “Samo nek je moje biće radoznalo, zaigrano, u ljubavi sa svetom okolo, a godine neka se gomilaju koliko hoće.” Možda se sad nalazim u periodu koji se naziva “kriza srednjih godina”, ali ja to ne vidim kao krizu već kao neko novo rađanje duše. Tako se i osećam, kao da sam na nekoj prekretnici, na nekom novom početku.

Ima li to neke veze sa vašim dolaskom u Beograd? 

- Ima veze sa svime. Verovatno i sa tim što deca lagano na svom putu dolaze do tačke kad treba da upisuju fakultete, da se osamostaljuju i možda odu iz našeg doma, ali nije ni samo to. Iz neke zrelosti koju sam neminovno stekla, pokušavam da ne gledam isključivo emotivno na stvari, da ne gnjavim ljude oko sebe, da ih bolje razumem, da pronađem neki svoj prostor i bavim se sobom. Mnogo vremena sam provodila ugađajući onima koje volim, i to je okej, lepo je i nekad neminovno, ali sada osvajam neke nove prostore. Svoje slobode, čini mi se.

Mnogo se priča o vašem povratku u Beograd. Šta tačno znači to “povratak”?

- To je moj povratak u pozorište, koji je pogrešno interpretiran kao veliki povratak u Beograd. Praktično, ja sada živim i ovde i tamo. Nisam napustila London jer mi je dosta svega, već je ponuda Jagoša Markovića da uskočim u predstavu “Sumrak bogova” u Beogradskom dramskom pozorištu dovela do toga da sad sa sigurnošću znam da ću nekoliko dana mesečno biti ovde.  Ove sedmice je na repertoaru tri puta.

Ostatak intervjua pročitajte u aktuelnom broj magazina Gloria!

magazin Gloria