Foto: Ata Images
Aleksandar Radojičić otkriva svoj recept za sreću u životu i zašto je važno sačuvati "dete" u sebi
Glumac Aleksandar Radojičić iza sebe ima veoma uspešno karijeru, a na filmsko platnu se pojavio pre skoro tridest godina kao dete. On ističe da je uspeo da sačuva to “dete” u sebi, kao i da je balns između racia i igre najvažniji u životu.
Pročitajte Hit u najavi - Aleksandar Radojičić odlazi u pevače
Brojne uloge učinile su da ga publika zavoli, a sada dok je pažnja javnosti usmerna na drugu sezonu serije "Beležnica profesora Miškovića", Aleksandar je bio posvećen premijeri predstave "Ne igraj na Engleze".
Bez obzira na uspeu i sreću u životu, Aleksandar Radojčić beg od surove stvarnosti, potraži u glumi, ali i u vremenu porvedenim sa porodicom, otkriva u intervjuu za Kurir.
- Rad me leči i skreće mi crne misli, pogotovo kad radim s divnim ljudima, što je uglavnom slučaj. Pored toga, tu su moji prijatelji, porodica i odlazak u prirodu kad god mogu. Naravno, najviše vreme provedeno s ćerkom.
Da li vam u tome nekad pomogne i gledanje filma?
- Apsolutno, to i jeste njegov značaj, da probudi emociju i natera na razmišljanje. Ako ne uradi ništa od toga, usudim se da kažem da je loš film, besmislen.
Serija "Beležnica profesora Miškovića" na poseban način uvodi gledaoca u drugačiji svet. Kako ste je doživeli?
- Drugačije od svega što je do sada snimljeno kod nas, pogotovo žanrovski. Hrabar je potez i reditelja Miroslava Lekića i cele ekipe da se upuste u stvaranje mistike s natprirodnim pojavama i s dosta specijalnih efekata, a da se opet ispriča priča. Dopada mi se jezik serije, pristupačan je ljudima. Drago mi je što smo otvorili novi žanr u našoj kinematografiji. Moj lik se pojavljuje u prošlosti, tokom osamdesetih godina.
Pročitajte Štreberska posla - Šta Aleksandar Radojičić radi u kafiću
Svoj prvi film "Sve će to narod pozlatiti" snimili ste sa osam godina, i to rame uz rame s Danilom Lazovićem, Petrom Kraljem, Mišom Janketićem...
- Nisam bio svestan šta se dešava i s kakvim veličinama delim kadar, kolika je to privilegija i da će mi gluma biti profesija. Puno mi je srce kad se sad setim tog filma. Sve je počelo od dramskog studija u Kolarcu,, koji je vodio Živko Prokić i zahvalan sam mu što me je sa šest i po godina primio, iako nije bila praksa da tako mala deca budu polaznici. Bilo je to moje divno iskustvo iz detinjstva.
Pomaže li vam u tome dete koje čuvate u sebi?
- Da. Ne znam da li je svima neophodno da ga sačuvaju, meni jeste. Dosta ljudi to dete skloni po strani kako bi ih vodio racio, a ne maštanje. Ali balans to dvoje je veoma važan. Bez tog deteta u sebi nećemo opet ni da osetimo detinju sreću, koja je najiskrenija i najveća. Volim da se igram i da s kolegama kroz igru i druženje nalazim neka rešenja. Ali ne smemo da preteramo jer onda postajemo nezreli i neodgovorni. Ne može to da nam bude izgovor za neke druge situacije u životu. Ipak, fenomenalno je što se kroz igru bavim poslom koji volim i od toga živim.
Povezane vesti.
Najnovije.
Komentari. (0)