Milena Dravić: Čoveka u mnogo čemu određuje detinjstvo

Autor: Predrag Popović

08.01.2017 11:05

Foto:

Foto:



Čoveka zapravo u mnogo čemu određuje detinjstvo, ono što se ponese iz tog doba kasnije se u životu javlja i razvija poput bolera.

Kao dete iz stare beogradske porodice, rođena je 5. oktobra 1940. godine. Rođena je i odrasla na Dorćolu, preko puta Crkve Aleksandra Nevskog, gde je i krštena. Majka Ana bila je predan i posvećen roditelj i domaćica.

Divno je pevala, imala je neverovatan sluh, od nje sam naučila najlepše pesme…

Otac Mikan, poštanski činovnik, imao je aktivan hobi - fudbal. Bio je najstarije od sedmoro dece u porodici. Studirao je prava, bio izvrstan student. Međutim, zbog teških prilika u zemlji u datom trenutku zaposlio se kao poštanski činovnik.

Zapravo sam kasno saznala neke stvari, valjda otac nije hteo da nas opterećuje.

I on i braća su mu, odnosno moji stričevi, bili u kraljevskoj vojsci Jugoslavije. I kao takvi kasnije su deportovani na razne strane. Tetka je poslata u Kotor, gde je bila lekar, oca su posle Drugog svetskog rata deportovali u Kruševo, u Makedoniju. Po povratku iz Kruševa zapošljava se kao poštanski činovnik.

Najveći čovek uvek ostaje dete, rekao je Gete. A Milena…

- Ne bi se moglo reći da sam bila mirno dete. U mojoj zgradi i u komšiluku bilo je puno dece. Jurnjave, žmurke… Uđeš u kuću kad te roditelji pozovu il’ da nešto pojedeš, i samo gledaš da opet što pre izjuriš napolje. Nedaleko od nas živeli su deda i baba. Imali su obućarsku radnju. Do njih je bila mala kafana. Između zgrada jedan nevelik plac na kom smo se mi deca igrali i jurcali do mile volje. Voleli smo da se igramo, na primer, bakalnice. Cigla nam je bila aleva paprika, pesak - brašno… Ta prijateljstva su potrajala do dana današnjeg. Život nas je, naravno, odveo na razne strane, ali mi se makar jednom godišnje okupimo. Možda smo tako zapravo u sebi odnegovali odanost.

Komentari. (0)

Loading