Milica Gojković: Uz pravu osobu ne treba mi mnogo da bih bila srećna

Autor: Maja Gašić

25.11.2017 19:23

Foto:

Foto:



Glumicu koju je širi auditorijum upoznao kao Maru, devojku iz Jatagan male koja zavodi detektiva u ‘Senkama nad Balkanom’, u detinjstvu su zvali Mrvica, zbog profesorke matematike zavolela je kolaže, a sa pravom osobom ne treba joj mnogo da bi bila srećna

Po čemu pamtite snimanje “Senki nad Balkanom”?

- Po inspirativnoj energiji Dragana Bjelogrlića, njegovoj hrabrosti, entuzijazmu, volji i istrajnosti pred kojom ne možete ostati ravnodušni. Po izrazito hladnom vremenu, scenografiji Jatagan male, mirisu vatre, dima, blata, kolegama čije su me anegdote do suza i smeha dovodile, grljenja da bismo se zagrejali.

Postoji li junakinja koju želite da “oživite” na sceni?

- Veliki pisci su nam ostavili i poverili divne uloge. Neke nas mimoiđu, a sa nekima se sretnemo pa ih prigrlimo i zavolimo. A, zapravo, sve vreme igramo sudbine ljudi koji nas okružuju. Trenutno u Jugoslovenskom dramskom imam probe za novu predstavu “Mesec dana na selu” u režiji Ive Milošević. To je uloga koju sam potajno, još od studija priželjkivala.

Kako izgleda vaš savršeni izlazak udvoje?

- To ne bi bio izlazak, bilo bi ostajanje kod kuće. Ako je osoba prava, ne treba mi mnogo da bih bila srećna.

A izlazak sa društvom?

- Takođe. Samo da su oko mene ljudi koje volim.

Imate li neki hobi ili skriveni talenat?

- Zahvaljujući profesorki matematike, koja je i slikarka, zavolela sam kolaž. Divna slikarska tehnika. Pravim ih od raznih materijala, starih fotografija. Svaki kolaž ima svoju priču, svaki nekom namenim, a ponekad se usudim i da ga poklonim.

Jesu li vam nadenuli neki nadimak?

- Zbog sitne građe, u selu kod babe i dede su me zvali Mrvica. Taj nadimak se negde, a da nisam ni opazila, izgubio, ljubav prema selu je ostala. Sada sam Mala.

Bez čega ne možete da zamislite dan?

- Bez jake jutarnje kafe, odlaska u pozorište, maštanja, gvirkanja u tuđe prozore, čačkanja kapaka pred spavanje.

Knjiga koju preporučujete?

- Svako od nas živi neki svoj roman, i dok pokušavamo da tragamo za sopstvenim identitetom i smestimo negde svoju ulogu, shvatimo da se svaka potraga završi u nekom drugom. O tome govori roman Itala Kalvina “Ako jedne zimske noći neki putnik”.

Imate li kućnog ljubimca i kako se zove?

- U porodičnoj kući gde sam živela imali smo psa Viktora. Bio je vedar, odan i pametan. Nedostaje mi. Sada je tu Šanji, mešanac. Tvrdoglav skoro kao i ja. Očekujem da ćemo se ubrzo sprijateljiti.

Kakav ste vozač i psujete li dok vozite?

- Odličan, pouzdan. To je skromno mišljenje svakog mog suvozača. Ne psujem, više imam ironične komentare na ostale učesnike saobraćaja. Već neko vreme uzrečica mi je “božanstveno”, i dobro zvuči kada je ironična.

Mika Antić ili Vasko Popa?

- I Mika i Vasko.

Imate li tetovažu?

- Ne, i ne bih se tetovirala nikad. Ne prija mi taj momenat nečeg “trajno zacrtanog” na telu, ali povremeno uživam da pišem i crtkam po sebi i drugima, razne stihove, poruke. Čak i ako mi ne dozvole.

Čije koncerte ne propuštate?

- Ranije nisam propuštala Leonarda Koena. Uz njegovu muziku sam odrastala. Smejala se, plakala, prvi put poljubila. Sada, ako ugrabim priliku, odem da slušam sve što mi se učini zanimljivim.

Kad ste poslednji put uradili nešto prvi put?

- U predstavi “Ajnštajnovi snovi” prvi put sam igrala balet u vodi. Skoro kao magija.

Romantični gest koji vas uvek kupi?

- Neizlečivi sam romantik. Za to krivim romane i filmove. Svaki gest koji je iskren, neposredan, duhovit, pa i smotan ako volite, može da me kupi.

Verujete li u srećan kraj?

- Isključivo u takav kraj verujem.

Maja Gašić

Autor