Glumica Suzana Petričević o raku dojke: Pobedila sam, strah je dobar saveznik

Glumica Suzana Petričević pre nekoliko godina uspela je da pobedi karcinom dojke. O toj borbi govorila je  svojevremeno za magazin Gloria povodom Nacionalnog dana borbe protiv raka dojke. Kao pobednica, pružajući svetli primer ženama koje iz straha izbegavaju preventivne preglede, glumica ističe važnost prevencije, samopregleda, ali i optimizma u nadmetanju sa ljutim neprijateljem.

Pročitajte Ćerka Suzane Petričević zatrudnela na prvoj godini fakulteta, okolina ju je razočarala, a majčino pitanje pamtiće dok je živa

Pamtim svaki trenutak, iako sam se trudila sve da izbrišem, kao da se nikada nije dogodilo. Sećam se tog leta, kad sam napipala kvržicu. A kuća puna dece, bili smo na moru. Brzo sam završila tuširanje, kao da se ništa nije desilo. Pomislila sam: “To mora da je neko masno tkivo” i odjurila u kuhinju da spremim doručak, pa sa unucima na plažu. Odlučila sam da ništa neće upropastiti moje prvo letovanje sa unucima. Tako je i bilo, nikom ništa nisam rekla, a svaku lošu misao sam zakopala pod pesak.

Instagram

 

Vraćam se na zimu pre nego što sam ga napipala, namerno mu ne izgovaram ime, nikad nisam želela da se upoznamo, to je moj stav. Dakle, neobjašnjivi umori, a sa pedeset sedam godina nije vreme za iznenadnu malaksalost usred dana i za neobjašnjivu pospanost. Sad znam koliko je važno obratiti pažnju na te znake. Kao i na slabljenje, ničim izazvano. 

Kada sam dobila dijagnozu karcinom dojke bila sam neobično mirna, ni danas to sebi ne umem da objasnim. Kao da je bilo logično, tako sam to mirno primila, kao da sam upućena kod stomatologa, a ne na Onkološki institut sa naznakom “hitno”. Strah je dobar saveznik ako ga uzmeš na kašičicu, bajke su tu da se ne bismo plašili, ali mislim da je to nemoguće i neprirodno. Kad uđeš na onkologiju, prvi put si na klinici na kojoj lekari imaju samo jedan cilj, život. Za taj cilj se bore lavovski, svim znanjem, iskustvom i srcem. To im jeste posao, ali postoji i taj prag bola koji svi imaju bez obzira na profesiju koju su izbrali. Često pomislim na to, obiđem ih, pozdravim kad idem na kontrole i pitam se odakle im ta snaga jer znam koliko tuge imaju u svakoj izgubljenoj bici. I koliko radosti i zahvalnosti za svaku pobedu i osmeh na licu.