Samo za Gloriju

Ovako je protekao prvi susret Đoleta i Olivere Balašević: nas dvoje nikad nismo prestali da budemo jedno!

Autor: Ivan Aranđelović

26.06.2021 14:00

Foto: Jakov Simović

Foto: Jakov Simović

Tri i po meseca nakon smrti supruga Đorđa, spisateljica Olivera Balašević priredila je na Paliću teatarsko predstavljanje knjige ‘Planeta dvorište’, na kom se prisetila njihovog prvog susreta i dodira dlana o dlan, ali i poslednjeg čardaša koji joj je izveo pod prozorom



Tri i po meseca nakon smrti Đorđa Balaševića, njegova supruga Olivera Balašević (62) smogla je snage da izađe pred njegovu i svoju publiku. Na Letnjoj pozornici na Paliću ona je odškrinula vrata svog detinjstva, opisanog u knjizi “Planeta dvorište”, i sa scene ispričala kako je rasla u banatskoj ravnici, zavolela gimnastiku koja ju je odvela do Olimpijade u Moskvi, upoznala Đorđa u Novom Sadu i - na kraju - slušala poslednji čardaš koji joj je otpevao pod pendžerima njihove porodične kuće u ulici Jovana Cvijića u Novom Sadu.

Teatarsko predstavljanje knjige proteklo je vrlo emotivno jer se Olivera nekoliko puta zaplakala na sceni, ne želeći da skriva suze. Podstaknuta burnim aplauzom većinski ženske publike, koja je takođe plakala, ona bi nastavljala da priča i svaki put bi otvorila još jedno skrovište svoje duše.

Jakov Simović

 

- Osećaj i emocije koje sam od publike sada dobila trajaće danima. Sve što bih rekla umanjilo bi tu hemiju razumevanja, to kako su me prihvatili od trenutka kada sam izašla na scenu. A nije mi bilo niti lako niti jednostavno da iskoračim sada, sama. I ne samo da su me pozdravili već su me podržali i ohrabrili da započnem priču koja doseže dalje od “Planete dvorište”, dalje od onog perioda o kojem govori moja knjiga. Bilo je posebno, dirljivo, ali olakšavajuće na način da je publika sve razumela. U Subotici sam osvojila prvu medalju iz gimnastike. Bilo je to davnih dana, decenija, kada sam obradovala moju mamu. I kasnije, ovaj kraj je mnogo značio mojoj deci, Đole i ja smo na poseban način pričali o Subotici, a deo tih uspomena sada samo ja pričam - izjavila je za Gloriju Olivera Balašević tokom intervjua nakon predstavljanja knjige.

Na naše pitanje da li je njen Đole te večeri bio uz nju, jer kako je pevao: “Neko to od gore vidi sve”, Olji su oči na trenutak zasuzile.

- Nas dvoje nikada nismo prestali da budemo jedno. Tako smo vaspitani, naučeni smo da lični, emotivni doživljaj držimo u sebi, da ga nosimo sa sobom. Jeste to sve kompleksno, ali to je sada tako.

Pročitajte i Na licu Olivere Balašević ponovo osmeh: Naša babuška!

Jakov Simović

 

Progovorila je i o svom emocionalnom stanju, o tome kako se oseća sada i nosi sa ogromnim gubitkom na koji nije bila spremna.

- Borim se, moram. Tu su moja deca, moje dve unuke, Simona i Petra. Đole je u svim našim uspomenama i sećanjima, a u svakom njihovom delu su naše priče i naš smeh. Veoma sam ponosna na svoju decu, na njihovo držanje i istrajavanje. Način na koji se oni, sa ogromnim razumevanjem za mene, nose sa našim gubitkom jeste ohrabrujuće i podsticajno.

Porodica Balašević će, kako kaže njena sadašnja liderka, svaki atom snage utrošiti da sećanje na čuvenog panonskog mornara ostane i da se prenosi i na naredne generacije.

Pročitajte i Emotivna izjava Olivere Balašević: Tuga za onim koga više nema...

Jakov Simović

 

- Ono što je sada na ovom četvercu bez korimilara jeste da se nosimo istrajno i postojano u odnosu na ono što je Đoletov legat. Uspomene na njega i naše emocije ne može niko oduzeti. I te kako je potrebno i mislim da će postojati to javno sećanje na Đoleta, bilo kroz udžbenike, bilo kroz ono što će se tek desiti u jednom deliću Novog Sada, u jednoj regiji gde se on slušao, čuo i razmeo. Postojaće jedno mesto na kojem ćemo se susretati sa svima onima koji su poštovaoci Đoletovog dela na pravi način.

Mamin savet

Oliverina knjiga, ispričana u prvom licu, govori o njenom životu u Zrenjaninu, u periodu od njene pete do 15. godine, u jednoj trošnoj kući, u dvorištu sa još šest dvorišnih stanova, u ulici koja je išla uz Begej, koja je ujutru mirisala na pekaru, po danu na jorgovan a predveče na prženu kafu. To štivo je ujedno i mapa pomoću koje se može doći do te zagubljene ulice, od koje danas postoji samo jedan mali deo, i to pod drugim imenom, jer nema više ni te kuće, ni tog dvorišta, a i Begej je u tom delu presahnuo, ostavivši za sobom onaj čuveni most na suvom kao spomenik jednom savršenom detinjstvu.

Jakov Simović

 

Tokom srdačnog susreta sa čitaocima i potpisivanja knjige, Olja je za trenutak zastala i, podstaknuta pričom da je Đorđe bio voljen u svim krajevima bivše Jugoslavije, setila se njihovog prvog susreta, kada ga je videla samo s leđa i u sebi na trenutak pomislila: “Uh, al’ ga mrzim.”

- Kada bih sa studija dolazila kući u Zrenjanin, moja majka Pelka bi me pitala: “Olja, ima li koji dečkić?” Nisam joj odgovarala. A onda, jednog dana, ona me je opet to pitala i pokazala mi neke novine u kojima je izašla priča o Đorđu Balaševiću, u vremenu pre Ranog mraza. “Evo ovakav neko tebi treba”, rekla mi je majka. Nakon dva-tri dana vratila sam se za Novi Sad, noseći tešku torbu sa hranom koju mi je mama spakovala. Bila je kasna noć, izlazila sam sa autobuske stanice i ugledala jedan jedini taksi. Obradovala sam se i krenula ka njemu. Međutim, pred nosom mi je u taksi uleteo jedan momak, ni ne videvši da dolazim jer je bio okrenut leđima ka meni. Bio je to Đole. I taksi je otišao, a ja sam ostala sama sa torbom. Odmah sam mami javila šta mi se desilo i zamolila je da mi više ne preporučuje poznate momke iz novina.

Pročitajte i Nije mogla da sakrije suze: Emotivno pražnjenje Olivere Balašević

Jakov Simović

 

Ispričala je da su se Đorđe i ona upoznali tek kasnije, 1. juna 1979, na plaži na obali Dunava, podno Petrovaradinske tvrđave.

- Iz mog žutog koferića, sa dna, izvukla sam i u kosu zadenula moju srećnu šnalicu, računajući da mu je dam ako me slučajno odbije kad ga pozovem da plivamo zajedno, što se i desilo. Ako to nije bila ljubav na prvi pogled i ljubav na prvu reč, a mislim da jeste, sigurno je bila ljubav na prvu šnalicu. Kada sam se kasnije vratila do njega, čvrsto ju je držao u ruci. Želeo je da mi je vrati. Pružio je ruku ka mojoj ruci i tada sam shvatila da su nam se linije života zauvek preslikale sa dlana na dlan.

Komentari. (1)

Loading
Ana

27.06.2021 09:30

Kako je počelo posle Djoletove smrti vrlo brzo će ga gospodnja zameniti nekim novim Djoletom.