Ivan Bekjarev: Nisam plakao 50 godina

Autor: Maja Gašić

09.04.2019 21:15

Foto: Izvor:Gloria magazin/Zorica Zarić, Foto:Dalibor Danilović

Foto: Izvor:Gloria magazin/Zorica Zarić, Foto:Dalibor Danilović



Beogradski glumac od prvog honorara kupio je roditeljima telefon, plakao je kad ga je ostavila devojka, a zahvaljujući Peri Zupcu postao je antologijski pesnik iako je u životu napisao samo jednu pesmu

Da li vam se ikad desilo da kažete: “Šteta, to sam ja mogao da igram!”

- Žao mi je što nisam odigrao Pometa u “Dundu Maroju”, Jaga u “Otelu”. Ima još mnogo uloga, ali nećemo sad o tome.

Glumačka noćna mora?

- Iako smo dresirani da raznim mehanizmima spasavamo sebe kad zaboravimo tekst, u istoriji pozorišta nije bilo predstave bez greške. Van scene možemo biti u najgorim mogućim odnosima, ali kad se desi kiks, činimo sve da gledaoci to ne primete. I to je najlepše u našem poslu.

Vaš najveći strah?

- Bojim se zemljotresa, požara, posebno neispravnog bojlera.

Koje strategije, prvenstveno mentalnog preživljavanja, koristite danas?

- Permanentno bežim od politike i to me mnogo košta, jer političarima si, ako si ih odbio, a sve sam ih odbio, odmah neprijatelj.

Kad ste poslednji put plakali?

- Kad me je ostavila devojka, ali to je bilo pre više od 50 godina.

Da možete, koga biste oživeli?

- Đorđa Stanojevića, zahvaljujući kome je Srbija druga u svetu dobila struju. U jednoj epizodi serije “Zaboravljeni umovi” sam ga igrao, ali takav naučnik zaslužuje mnogo više.

Kako ste potrošili prvi honorar?

- Kupio sam ocu i majci telefonski aparat i stočić i stolicu koji su išli uz njega.

Viski ili vino?

- Oboje, mada uz ručak uvek pijem crveno vino.

Kako se iskupite kod supruge kad nešto zabrljate?

- Odmah priznam sve. Šalim se, naravno, ali ne brljam previše, pa nemam problema.

Jeste li obišli sve kontinente?

- Nisam bio jedino na Arktiku i na Antarktiku i nemam ni želju da ih vidim. Baš kao ni da otputujem na Mesec, iako je pitanje dana kada će to biti opšte mesto.

Šta ne znamo o vama, a trebalo bi?

- Omiljeno priznanje mi je “Zlatno pero” za esej o glumcu monodramisti na festivalu Milivojevi dani, kojim sam nagrađen u veoma jakoj konkurenciji.

Kako ste postali antologijski pesnik?

- Na promociji knjige Pere Zupca Matija Bećković se požalio kako će njih dvojicu pamtiti po “Mostarskim kišama” i “Veri Pavladoljskoj” iako su napisali onoliko pesama. Našalio sam se da je isti slučaj i sa mnom, ali iz potpuno drugog razloga - napisao sam samo jednu pesmu u životu. Nju je Pera uvrstio u antologiju i tako sam zahvaljujući njemu postao antologijski pesnik.

Maja Gašić

Autor