Neobična zajednica u kojoj ljubav caruje: Zašto je u Cacinom i Brankovom domu često vladala napeta situacija

Autor: Svetlana Stojaković

14.08.2019 12:48

Foto: Izvor:Gloria.rs/ Gloria magazin, Tanja Nikolić, Foto:Jakov Simović/ Instagram

Foto: Izvor:Gloria.rs/ Gloria magazin, Tanja Nikolić, Foto:Jakov Simović/ Instagram



Supruga Branka Milićevića Kockice Slobodanka Caca Aleksić preminula je u sredu rano ujutru u 79. godini posle kratke i teške bolesti.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Pozoriste PUZ (@pozoristepuz) дана 14. Авг 2019. у 1:44 PDT

Počela je da režira u Zrenjaninskom pozorištu, a zatim u Ateljeu 212, u Narodnom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, a sa suprugom Brankom osnovala je Pozorište Puž, čiji je bila prvi direktor sve do 2005. godine i u kome je radila do svoje smrti.

Supruga Branka Kockice izgubila bitku sa teškom bolešću:Preminula rediteljka Slobodanka Caca Aleksić

Caca i Branko upoznali su se u Narodnom pozorištu u Zrenjaninu, i bili su u braku više od pola veka. Ceo svoj život posvetili su pozorištu i deci, iako svoju nisu imali.

U nedavnom intervjuu magazinu "Gloria" poznati bračni par otkrio je još jednu svoju veliku ljubav - ljubav prema životinjama, a glumac i rediteljka našim čitaocima priznali su da u njihovom domu često vlada napeta situacija zato što se njihovi ljubimci, vrana Sivko i pas Laki, bore za status prve zvezde.

Prenosimo vam ceo intervju  koji možete pročitati u nastavku....

Legendarni glumac Branko Milićević Kockica i njegova supruga, rediteljka Slobodanka Caca Aleksić , veliki su ljubitelji životinja. Već godinama imaju dva ljubimca: vranu Sivka i psa Lakija, koji žive u neobičnoj simbiozi. U njihov dom prvo je stigla vrana koju je Branko doneo s jednog snimanja emisije “Kocka, kocka, kockica”.

Branko je veoma dobar i plemenit, posebno kad su u pitanju deca i životinje – otkriva Caca. – Snimali su emisiju u parku kad je odjednom pred njih pao ptić s jednog visokog drveta. Bio je nesposoban za samostalan život. Svi su želeli da ga nekako zbrinu, a pošto su znali u kojoj crkvi treba da se mole, dali su ga Branku i čak nabavili i kartonsku kutiju od cipela u koju su ptića ušuškali. Kad sam ga videla onako nemoćnog, bilo mi je jasno da ćemo morati da ga hranimo uz pomoć šprica, a ideja mi je bila da ga negujemo dok ne počne da leti i samostalno jede. Moja početna teza je bila pogrešna, pošto nam je poznanik, ornitolog Vojislav Vasić rekao da će mu biti potrebno bar desetak dana da ojača, a da će on za to vreme poprimiti naše mirise te zaboraviti sve u vezi sa svojim roditeljima. Nismo smeli da rizikujemo, jer bi vrane sigurno naudile uljezu koji nije iz njihovog miljea, pa je Sivko, kako smo ga u međuvremenu prozvali, ostao kod nas.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

CRVENILO U LAVORU

Iako mu je Branko napravio ogroman kavez od bambusa, Sivko u njega nije želeo čak ni da uđe, pa su oboje shvatili da je bolje da ga drže na slobodi. Obezbedili su mu prostor u kupatilu, gde ima čak i svoj lavor u kome se kupa svakog jutra i odakle kreće u “inspekciju” po ostalim prostorijama u stanu.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Pozoriste PUZ (@pozoristepuz) дана 31. Јан 2019. у 1:41 PST

Vešto izbegava sve moguće zamke, ponekad ispeče nogu ili kljun na nešto, a zanimljivo je da iako je veoma radoznao, ne sme da izađe napolje, samo promoli glavu kroz vrata terase u spoljni svet i brže-bolje se vrati unutra. Inače je vrlo znatiželjan, voli da vidi ko je došao u posetu, obožava da krade sve crveno i da potapa u svoj lavor, pa je meni tako jednom pokupio sve pare iz novčanika. Ušla sam u kupatilo i zgranula se kad sam videla da je čitav lavor crven. U prvi mah sam se zbunila, dok nisam shvatila o čemu se radi, jer on sve mora dobro da razmekša u vodi da bi mogao da pojede. Jednom je u lavoru završio i Brankov telefon – priča Caca.

Branko je ubeđen da je Sivko ljubomoran na njega, jer je veoma vezan za Cacu.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Ujutru ume da se dere kao sumanut, a mi ne možemo da odgonetnemo šta želi. I imam utisak da sebe smatra delom našeg jata. Najkomplikovaniji je kad je u teranju, u aprilu, onda pravi gnezdo na polici u kupatilu i krade sve po kući što mu se učini zgodno za “opremanje” sopstvenog doma, uključujući i escajg. Kad se teranje završi, popnemo se, pokupimo sve što je u međuvremenu pokrao, operemo i teramo dalje. Inače obožava knjige, posebno one crvenih korica, i nedavno je pojeo čitav “Vikiliks” koji je Caca kupila zetu. A pošto vrane u prirodi jedu kosti uginulih životinja, koje moraju da razbiju bacajući ih na zemlju, tako on po kući baca čaše, koštunjavo voće i sve ostalo čega se dohvati. Spada u sive vrane, a mislim da mu je neko od predaka sigurno bio galeb jer obožava sve morske plodove, ne može da ih se zasiti. Jednom nije mogao da dočeka da mu usitnim dagnje, malo je falilo da se zadavi. Uživa da se sakrije ispod stola u dnevnoj sobi i da me ujede za petu svaki put kad prođem – kaže Branko.

LEKCIJA HUMANOSTI

Sivko je kod njih punih trinaest godina, a pre sedam mu se pridružio mešanac Laki, kog je Branko našao povređenog i promrzlog u Ritopeku, gde je odlazio da hrani pse lutalice.

Nastavak teksta pročitajte na sledećoj strani...

Bio je mala pufna s povređenom nogom, jedva je hodao i probio se da uzme nekoliko zalogaja – priseća se Caca. – Neko mu je prebio nogu, ali je bio borben, nije se predao, a Branko se naravno sažalio i odmah ga odveo kod veterinara. Hteli su da mu iseku nogu, ali mi nismo dozvolili, bili smo ubeđeni da će se oporaviti. Laki je bio veoma poslušan, kao da je znao da mu oni pomažu, i nije se nimalo bunio. Operacija je trajala više od sat i nekako se izvukao. Kad se oporavio, nameravali smo da ga udomimo, jer smo već imali pticu, Branko ga je čak reklamirao i na raznim televizijama, ali niko nije želeo da ga uzme. U međuvremenu smo se mi navikli na njega i zadržali ga.

Pas i vrana se ne slažu idealno. Laki shvata da je Sivko Branku i Caci vrlo važan, ali smatra da mu nije mesto tu.

Verujem da bi ga sigurno pojeo da može da ga uhvati – tvrdi Branko. – Buni se svaki put kad Sivko izađe iz kupatila, juri ga da ga ujede i nikako ne mogu da mu objasnim da je i Sivko poput člana porodice. Laje i kidiše na njega, ali ni Sivko njemu ne ostaje dužan, ume da ga kljuca za rep. Mislim da je za sve ljude, a posebno za decu, važno da imaju kućne ljubimce, jer će se tako najbolje naučiti obavezama, dok ih hrane, maze i brinu o njima.