Marija Bergam i Radivoje-Raša Bukvić: Sve tajne našeg braka

Autor: Svetlana Stojaković

27.01.2018 19:42

Foto:

Foto:



Glumci i bračni partneri iza kojih je vrlo uspešna poslovna godina, pogotovu za nju jer je ulogom Maje Davidović u ‘Senkama nad Balkanom’ stekla ogromnu popularnost, u prvom zajedničkom intervjuu otkrivaju kako su se upoznali i zavoleli, koliko im je važna stabilnost u braku i kako vaspitavaju dvogodišnjeg sina Danila

Čovek koji napreduje u pravcu svojih snova i živi život koji je zamislio doživljavaće u svakidašnjim časovima neočekivane uspehe - parola je kojom se rukovodio glumac Radivoje-Raša Bukvić (37) a koju je usvojila i njegova supruga i koleginica Marija Bergam (26). Iza njih je veoma plodna poslovna godina, pogotovu za Mariju koja je ulogom Maje Davidović u “Senkama nad Balkanom” stekla ogromnu popularnost. Ipak, više od svih aplauza znače im trenuci provedeni sa sinom, dvogodišnjim Danilom, koji je centar njihovog univerzuma. Žive u dve zemlje, u Francuskoj, u kojoj Raša veoma uspešno radi, i Srbiji. Njihova ljubavna priča počela je poetično - u pozorištu.

Radivoje: Mariju sam prvi put video na generalnoj probi predstave “Gospođa Olga” u Narodnom pozorištu u Somboru. Ispostavilo se da nam je Biljana Mašić oboma bila profesorka i dogovorili smo se da se sutradan vidimo na kafi. Taj naš susret je, u stvari, bio značajan. Na njemu sam stekao dobar predosećaj, da je ona osoba koja zna kuda ide.

Posle toga ste se ubrzo i verili, potom i venčali. Šta vam je najvažnije kad ste zajedno?

Marija: Najvažnije nam je da budemo zajedno. Volimo da boravimo u prirodi, raduje me kad odemo kod mojih u Crnu Goru ili kod Radivojevih u Sombor, koji je prelep zimi. Svuda imamo prijatelje, baš kao u Parizu i Beogradu, i to je lepo provedeno vreme. Ipak, najviše uživam kad Radivoje uzme gitaru, jer on predivno svira i peva. Danilo voli da sluša muziku, posebno tatu, koji vlada zavidnim repertoarom. U tim trenucima smo sve troje najsrećniji.

Radivoje: Za ove dve Danilove godine sve vreme smo bili uz njega, koliko god je to bilo moguće. Odnosno, naš posao je takav da smo ili sve vreme sa detetom, ili negde daleko.

Marija Bergam: Zvezda je rođena

Prepoznaje li Danilo mamu na ekranu?

Radivoje: Da. Obično priđe, kaže to je mama, a onda je ljubi. Marija nije gledala sa nama jednu epizodu “Senki” i kad je sutradan došla, pitala je kakve su to fleke na ekranu. Rekao sam joj da ju je Bjela stavio u levi ugao i da je Danilo nekoliko puta “poljubio mamu”. Inače, u zavisnosti od toga gde smo i koji deo dana nam je slobodan, imamo različite akcije. Nekad smo zajedno išli na jogu, sad to više ne možemo zbog deteta. Volimo da razgovaramo o knjigama, prvo Marija nešto pročita, onda preporuči meni, i posle sate provodimo u analizi dela. Slično gledamo i filmove i serije, umemo i da polemišemo kad nam se stavovi razlikuju.

Kakav je Danilo?

Radivoje: Likom potpuno podseća na majku, a karakterno ima dosta mojih crta. Drago mi je što se razvija u slatkog dečaka, upravo je počeo da izgovara: hvala, izvolite. Ta vrsta manira nas, naravno, dirne.

Marija: To je naučio od moje bake. Drago mi je što je karakterom na tatu, to je bolje, za mene pre svega. Jer, kažu da sam kao dete bila nemoguća, nestašna, nemirna, energična. Moj Danilo je predivan, dobro, pitomo dete.

Jeste li se usaglasili oko modela vaspitanja?

Radivoje: Samo okvirno, smatram da je suština da roditelji i deca budu elastični i spremni na kompromis, ukoliko je to u cilju opšteg dobra. Nije neophodno da se čvrsto držimo normi koje smo zamislili, ali poštujemo ono ako jedno nešto zabrani, drugo ne popušta. Iako je to teško, jer živimo u dve zemlje, imamo dva sistema, prisutni smo i tamo i ovde, što, naravno, utiče i na vaspitanje deteta.

Marija: Otvorili ste veliko pitanje, probaću da odgovorim istinito. Naravno da postoje modeli, osobe na koje se ugledamo kad je vaspitanje u pitanju. S druge strane, svaki dan za mene je novo otkriće, saznajem novosti o sinu i sebi i ne mogu da predvidim ni kako će se on ponašati, ni kako ću ja reagovati. Zbog toga sam odustala od bilo kakvog planiranja i mogućnosti da bilo šta kontrolišem. Verujem da je za decu najbitnije da dobijaju dosta ljubavi. U suštini, generalno smatram da ako ljudi imaju dobru nameru, sve se nekako reši. Namere su bitne.

Radivoje, kako ste se snašli u ulozi oca?

Radivoje: Kao svaki otac 21. veka - veoma dobro. Pomažem koliko mogu. Dete nam se budi često i Marija se uglavnom njim bavi noću, ja preuzimam jutarnju smenu. Najteže mi je bilo kad se Danilo rodio, jer sam bio u Barseloni, snimao sam seriju i nisam ga video. Rodio mi se sin a ja nisam prisustvovao tom činu. Došao je nekih desetak dana ranije, što je u principu normalno, i porođaj je protekao u najboljem redu, Marija je bila dobro, on je bio dobro, ali ja nisam bio tu.

Između vas je jedanaest godina razlike, postoje li situacije u kojima se ona oseti?

Radivoje: Naravno, a to ima i prednosti i mana. Na primer, oni koji su ostali u svojoj generaciji i druže se samo između sebe stalno osećaju potrebu da se upoređuju, dok su partneri kod kojih postoji razlika u godinama rasterećeni upravo zato što su u različitim životnim dobima. Kad Marija i ja sednemo za sto, iako ona ne može iskustveno da me prati, ne vidim nikakvu razliku. Jer ona poseduje britkost uma, zrela je osoba. Zapravo, upoznao sam je kao zrelu mladu ženu, iako joj je tad bilo samo 23 godine. A i mišljenja sam da se svi mi s godinama menjamo i da ono što mislimo u dvadeset petoj, ne mislimo deceniju ili nekoliko njih kasnije. U stvari, tek sada, posle 20 godina rada, a počeo sam sa 17, mogu precizno da iskažem šta mislim o nekom kadru, da li je moglo nešto da se promeni i unapredi, da iznesem argument zbog čega neki glumac jeste za neku ulogu, a zbog čega nije.

Ko lakše daje komplimente?

Radivoje: Ne hvalimo se mnogo međusobno. Marija ima velika očekivanja, na prvom mestu od sebe, a onda i od svojih bližnjih. Slično je sa mnom, ali nismo previše amabiciozni, da nas ne shvatite pogrešno. Želimo da se bavimo našim poslom i da od njega živimo, a to što smo opstali smatramo uspehom. Da li smo zaradili u nekom filmu ovoliko ili onoliko, jesmo li u jednoj godini imali velikih uspeha, finansijskih ili kvantitativno, po broju premijera, manje je bitno. Važno je da se ide dalje, kotrlja, da se traje. I, ako je ikako moguće, da se traje u lepom. A pod lepotom ne podrazumevam samo onu spoljnu, govorim o njoj kao o estetskoj kategoriji koja znači i lepotu duha. Suština umetnosti jeste da prepozna lepotu, a onda kasnije i da je baštini. Lepo je samo ono što je večno.

A ko je emotivniji, ko lakše zaplače?

Radivoje: Marija je bila posebno ranjiva dok je bila u drugom stanju, što je normalno. Pustim i ja suzu, nekad su to radosnice, a desi se i da zaplačem kad je teško. Ali, nije to baš svakodnevno. Nekad me rastuži film, neka situacija, a uvek me pogodi nepravda - prema starijima, prirodi, životinjama - to me strašno “pomeri”, to ne mogu da gledam.

Marija Bergam – zvezda “Senki nad Balkanom”: Nije velika razlika u snimanju scene ubistva i scene vođenja ljubavi

Marija: Tačno je da sam bila naglašeno emotivna u trudnoći, kao većina žena. Bila sam baš cmizdrava. Na komplimente nismo laki ni Radivoje ni ja, oboje smo, čini mi se, imali dobre pedagoge koji su nas naučili da se na to ne osvrćemo. Umem da prepoznam kada je kompliment iskren, a kada je u pitanju laskanje, podilaženje, mada ni jednom ni drugom ne pridajem preterano značaja. Trudim se da uvek budem na strani kvalitetno urađenog posla, što je najteže. To podrazumeva ozbiljno promišljanje, rad, saradnju sa kolegama, i to je ono na šta se fokusiram. Ako tu dobijem kompliment, onda mi on prija, ovo ostalo jednostavno prođe kao što je i došlo.

Govorite li francuski? Radivoje je, svojevremeno, zbog uloge taj jezik savldao za nekoliko meseci?

Marija: Trudim se, ali ne ide mi baš sjajno, jer ne mogu u potpunosti da se posvetim samo tome. Ali to želim. 

Radivoje: Imao sam 25 godina kada sam poželeo da zaigram u francuskom filmu. Pre toga tumačio sam manju ulogu u Srbiji, u ostvarenju “Mali svet” Miloša Radovića. Išao sam na kasting koji je trajao godinu dana i posle svega poznanik mi je rekao da neću dobiti ulogu jer producentu smeta što ne znam francuski. To je bilo u januaru a snimanje je počinjalo u maju. Zamolio sam tog čoveka da sačeka sa odlukom i pitao da li će uloga biti moja ako u maju budem govorio francuski. Dobio sam potvrdan odgovor i naredna tri meseca za mene nije postajalo ništa drugo, sedeo sam i učio. Otišao sam u Pariz i za četiri dana tamo ja, koji nikad pre nisam pričao francuski, sve što je trebalo izgovorio sam na tom jeziku. Bez ijedne reči na engleskom. I dobio sam ulogu. Ali, to je zato što sam išao u pravcu sna, to je ono što čoveka vuče. Odnosno, kako su Kinezi davno rekli: “Čovek koji napreduje u pravcu svojih snova i živi život koji je zamislio doživljavaće u svakidašnjim časovima neočekivane uspehe!” I zbilja je tako.