Bogdan Diklić: Dosta sam se istrošio, došlo je vreme za odmor

Autor: Maja Gašić

27.06.2018 21:00

Foto:

Foto:



Iako za sebe ne misli da je star, poznati glumac priznaje da se dosta istrošio i da nema više energije kao nekada, te da zbog toga planira da u narednom periodu otkrije značenje reči dokolica

Legenda srpskog glumišta Bogdan Diklić (64) iza sebe ima brojne uloge koje su obeležile njegovu karijeru ali i ostavile dubok trag na nekoliko generacija ljubitelja filmske umetnosti. Kako više nema energije kao nekada, i kako ove godine ispunjava uslove za starosnu penziju, kreator antologijskih uloga poput Mirka Topalovića (“Maratonci trče počasni krug”), Mileta (“Nacionalna klasa”), Boce Čombeta (“Grlom u jagode”) i Svetislava Bate Anđelića (“Otvorena vrata”) namerava da malo odmara.

- Sada mi se malo dokoličari. Da me ne shvatite pogrešno, uopšte se ne osećam starim, ali dosta sam se istrošio, nemam više mnogo energije. Došlo je vreme, tačnije ja sam dosegao taj uzrast, što bi se u šali reklo za decu, kada moram malo da “olabavim”. Želim da se posvetim dokolici, ide mi se tamo gde mi se ide, ne ide mi se tamo gde mi se ne ide.

U poslednje vreme ređe vas viđamo u domaćim projektima. Zbog čega je tako?

- Igrao sam u seriji “Čizmaši” i u nekoliko filmova. Jedan moj prijatelj je rekao, a i ja se slažem s njim, da nisam tip glumca za ove svakodnevne serije. Kod mene se s vremenom izoštrila selektivnost po pitanju kvaliteta scenarija, ali i projekata uopšte. Ili me pozovu, ili me ne pozovu, ili pristanem na neku ulogu, ili ne pristanem. Ništa tu nije neuobičajeno. Nikada ne vodim računa o tome ima li me dovoljno u filmovima, hoće li me neko zaboraviti ili neće. O tome ne razmišljam.

Koliko često posećujete bioskope?

- Nema ih, kako da ih posećujem? Bioskopi se danas nalaze u tržnim centrima, a ja tamo ne odlazim. Ranije sam išao na projekcije. Tužno je i žalosno što je institucija bioskopa nestala. Umrla je, nema je. Bioskopi su i te kako uticali na razvoj ličnosti, u prvom redu mislim na period kad ste mladi, kad ste tinejdžer, kad stičete znanja o filmu i širite svoje kulturne horizonte. Znate šta je bioskop nekada bio? Ako devojčica pristane da ide u bioskop sa vama, tresete se od sreće. Dok sedite, shvatite da je još rano da pokušate da je uhvatite za ruku, pa onda čekate da malo odmakne film i tek se tad usudite. Ukoliko se ona ne opire, vama srce lupa. Sve je to bilo veoma značajno u mnogim aspektima, ali ovaj tinejdžerski i razvojni sam spomenuo jer je on donekle najbezazleniji. Kupovale su se karte od tapkaroša, ljudi su pokušavali da se probiju ne bi li uspeli da odgledaju neki film. A tek miris bioskopa, pa svi ti ljudi u sali koji su činili neku vrstu zajedništva. Bila je prisutna zajednička želja da se dese pomaci, da se vidi nešto novo. Pričam o dobrim filmovima, naravno, ne isključujem ni vesterne, bilo je ozbiljnih ostvarenja i tog žanra. Danas ne mogu nikom da dočaram taj osećaj i ovo što sam vam sada rekao deluje kao nemušti pokušaj da objasnim šta je meni nekada bioskop značio. Žao mi je što ga više nema.

Hoće li vas kćerka Sofija naslediti? Pokazuje li ona afinitete prema glumi?

- Sofija je izuzetno inteligentna osoba. Ne pokazuje nikakve želje da bude glumica.

Koliko vam znači priznanje Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke?

- Čini me veoma radosnim što ovo priznanje delim sa svim ljudima sa kojima sam bio partner na filmu. I kada se prisetim ko su ti ljudi sa kojima sam radio, pomislim da ni ja nisam loš. Radujem se što je Jugoslovenska kinoteka zapečatila moju karijeru. Sve ono što sam igrao na filmu neko je napisao, neko je režirao, neko je radio scenografiju, neko se bavio kostimima, neko me je snimao, neko me je vozio na snimanje, i logično je da ovo priznanje pripada svim tim ljudima. Nikako ne mogu sam da ga dobijem, ono je meni samo povereno na čuvanje. Ja ću ga odneti kući, staviću ga na vidno mesto da se pravim važan kada mi neko dođe u goste, ali ću celog života biti zahvalan svim ovim ljudima koje sam pomenuo.

Koje su vam najdraže uspomene koje vas vežu za Jugoslovensku kinoteku?

- U Beograd sam došao 1972. godine iz mog rodnog, malog Bjelovara i upisao akademiju. Sećam se da smo imali predmet istorija filma. Morali smo da gledamo mnogo filmova, na našu sreću, jer nam to nije teško padalo. Dosta njih sam odgledao u Kinoteci i bilo je pregršt uspomena, ali kao najlepše sećanje ostaće mi dan kad mi je uručen Zlatni pečat. Jedan gospodin me je pitao da li mislim da sam možda prerano dobio to priznanje. Znam da je on time želeo da kaže jednu lepu stvar, ali ja sam onda shvatio da sam samo četiri godine mlađi od Jugoslovenske kinoteke.

Maja Gašić

Autor