Tokom više od pola veka karijere glumica Šarlota Rempling, koja je nedavno napunila 71 godinu, nije prestala da zrači s platna zagonetnom, hladnom lepotom. Iz pogleda njenih ledenoplavih ili poput stakla zelenkastih očiju pod teškim obrvama, koje netremice gledaju u kameru, i dalje izbija snažan seksualni naboj u kojem kao da se krije tračak izopačenog.
Možda je tome doprinela njena kultna uloga u kontroverznom “Noćnom portiru” koja ju je zauvek obeležila, gde je kao preživela žrtva koncentracionog logora istraživala ponore perverzne pokornosti s Dirkom Bogardom u ulozi njenog nacističkog mučitelja, kao i niz filmova u kojima se nije libila da ruši tabue i prikazuje hladne i ne uvek simpatične likove, od “Georgy Girl” u kojem zgađeno gleda svoje tek rođeno vanbračno dete i daje ga odmah na usvajanje pa nadalje.
Ali, da li je Šarlota Rempling zaista takva i privatno - komplikovana, zatvorena, nedostupna, teška? Ili je jednostavno srećna i zadovoljna žena koja i danas, u zreloj dobi, i to bez botoksa, filera i hirurških zahvata, izgleda tako privlačno da je 2014, u 68. godini, postala zaštitno lice kozmetičke kompanije “Nars” i njihovih ruževa “Audacious”?
Svoj privlačan izgled ona delom objašnjava dobrom genetikom.
- Imam sreće s oblikom lica, to mi je valjda upisano u gene. Uvek mi je ten bio čist i bila sam vitka. Nikad nisam previše jela ni pila. Ranije sam pušila, ali sam odavno prestala - objasnila je.
Ali na pitanje šta se krije iza njenog poznatog pogleda glumica jedva da je i pokušala da odgovori u poetskoj autobiografiji koju je ovih dana objavila i u engleskom izdanju, pod naslovom “Ko sam ja”. Knjigu je pisala desetak godina u saradnji s autorom Kistofom Batajom, a umesto uobičajenih činjenica i zabavnih anegdota sa snimanja kakvima obiluju memoari filmskih zvezda, Šarlota uglavnom otkriva pregršt uspomena iz detinjstva, kad se još zvala Tesa, što joj je prvo ime, i seljakala se iz Engleske u Francusku, i nazad.
Rempling je imala prilično nemirno detinjstvo. Rođena je u Eseksu u Engleskoj u februaru 1946. kao mlađa kćerka britanskog oficira Godfrija Remplinga, koji je u mladosti izborio srebrnu medalju u štafeti na Olimpijadi 1932, a četiri godine kasnije i olimpijsko zlato u istoj disciplini. Majka En bila je slikarka, naslednica vrlo imućne porodice Gurtin koja se obogatila na proizvodnji i prodaji odeće.
Zbog očevih vojnih obaveza često su se selili, a Šarlota nije uvek mogla da se navikne na novo okruženje pa je već sa sedam ili osam godina prvi put pobegla iz škole u koju nije mogla da se uklopi.
- Bilo mi je samo devet godina kad su me poslali u internat - seća se glumica, koja se našla u skupom privatnom internatu “Jeanne d’Arc Academie” u Versaju iako tad nije znala ni reč francuskog; danas ga govori jednako dobro kao engleski.
I ona i starija sestra Sara sanjale su o tome da postanu pevačice, u francuskom stilu, a Šarlota je čak jedno vreme nastupala u kabareu u Španiji. Da joj izbije iz glave snove o uzbudljivoj karijeri na pozornici, otac ju je upisao na daktilografski kurs za sekretarice, ali njoj kao da je bilo suđeno da postane zvezda. Jedan agent ju je zapazio među desetinama daktilografkinja u kancelariji kad joj je bilo samo 17 godina i dao joj ulogu u reklami za čokoladu “Cadbury”. Uskoro su usledile i prve filmske ponude. Njoj to nije bilo nimalo neobično jer je kao tinejdžerka bila izuzetno samouverena.
- Mislila sam da će mi biti potrebno mnogo više vremena, ali znala sam da ću jednog dana postati neko i nešto, postići nešto značajno - rekla je.
No, kad je prvi put videla i čula sebe na platnu, užasnula se:
- Čim sam otvorila usta, izašlo je jezivo skvičanje - seća se glumica, koja se nakon toga zatvorila u sobu i vredno vežbala da govori nižim glasom.
Posle uloge u filmu “The Knack”, u kom je glumila modernu devojku iz ludog Londona šezdesetih, kao i hita “Georgy Girl” gde su joj partneri bili Alan Bejts i Lin Redgrejv, Rempling je postala slavna, na neki način igrajući istu ulogu i u stvarnom životu. Vozikala se boemskim Čelsijem u svom “mini kuperu”, nosila izazovne miniće, zabavljala se sa umetnicima, dilerima droge i plemićima, u onoj opojnoj mešavini polukriminala i kreativnosti koja je tad prožimala sve.
- Svakako mislim da su mi te kasne tinejdžerske godine bile najlepše razdoblje života. Bila sam neka vrsta “it” devojke. Volela sam da se pokazujem. A šezdesete su bile divno vreme da budeš mlad - nedavno je izjavila.
Svet joj se okrenuo naglavačke kad je 1966, u 20. godini, izgubila tri godine stariju sestru Saru s kojom je bila vrlo bliska. Isprva je verovala da je ona umrla od izliva krvi u mozak dva meseca nakon što je u Buenos Ajresu, gde se odselila s mužem, rodila nedonošče. Tek posle je saznala da joj se sestra ubila hicem u glavu u napadu teške postporođajne depresije, ali je na očevo insistiranje godinama to krila od svih, a naročito od majke koja je nakon smrti starije kćerke pretrpela moždani udar i izgubila moć govora, potom i kretanja. Otac je strahovao da bi je spoznaja da je Sara oduzela sebi život - ubila.
- Meni je rekao da nastavim da živim kao da se ništa nije dogodilo i tako uopšte nisam tugovala za sestrom, nisam je zapravo nikad oplakala - posle je priznala Šarlota.
Pakt o ćutnji napokon je prekinut 2001. kad joj je umrla majka, i tek tada je glumica mogla da se suoči s demonima prošlosti.
Nakon sestrine smrti snimala je kontroverzne filmove i živela gotovo jednako kontroverznim životom - u jednom trenutku čak s dva muškarca, producentom Brajanom Sautkumom i novozelandskim manekenom Randalom Lorensom. Tvrdila je da ih voli obojicu, a onda je ipak odabrala Sautkuma, 1972. se udala za njega, preselila u Francusku i rodila sina Barnabija. Mnogo kasnije izjavila je kako u celoj toj vezi utroje zapravo nije bilo ničeg skandaloznog, nego su samo delili stan iz praktičnih razloga.
Filmovi u kojima je tada glumila - Viskontijevi “Prokleti” u kojima joj je partner bio Dirk Bogard, kao i, takođe s Bogardom, kultni “Noćni portir” Lilijane Kavani - neodvojivo su povezani s njenom kompleksnom filmskom ličnošću. Viskonti joj je postao mentor, a homoseksualac Bogard prisan prijatelj koji joj je dao nadimak “The Look” - Pogled.
- Te njene blistave, smaragdne oči u sekundi se pretvaraju u čelik, a onda se ublaže do najmekše, najnežnije smećkaste boje poput očiju košute - jednom je napisao Bogard.
Kakve su boje bile kad je 1976. na jednoj večeri kod prijatelja u Sen Tropeu upoznala francuskog “new-age” kompozitora Žan-Mišela Žara, ne zna se, ali nije dugo trebalo da ga gleda.
- Čim sam ga pogledala, u trenutku mi je sve bilo jasno. Sav dah mi je otišao iz tela. Bila je to ljubav na prvi pogled, za večnost. Znali smo. Oboje smo znali - rekla je Rempling posle.
Već sledećeg dana, u beskompromisnom, gotovo filmskom potezu, ostavila je muža, a nekoliko nedelja kasnije već je živela s dve godine mlađim Žarom. Nastanili su se u dvorcu iz XIX veka u blizini Versaja gde su podizali njegovu kćerku Emili, rođenu 1975. u Žarovom prvom braku, kao i njenog sina Barnabija, a 1977. na svet je došao zajednički sin David.
Sve je izgledalo kao bajka - život u zamku s vrtom punim dečjih igračaka - ali ispod površine očito su kipeli problemi jer je krajem osamdesetih Šarlota potonula u depresiju s napadima besa i plača. Teško je reći koliko je tome doprinela činjenica da se, iako je sarađivala s velikanima kao što su Robert Mičam i Pol Njuman, odrekla karijere u Holivudu, tvrdeći da želi da bude blizu Žara i dece, a i da joj se ne sviđa američki način rada.
- Za moj pojam ne ulaze dovoljno duboko u temu. Vole da se obraćaju široj publici pa ne prodiru u unutrašnjost lika, gde ja želim da uđem - objasnila je s tipično evropskim prezirom prema komercijalnim ostvarenjima.
Prvi ozbiljan napad depresije Šarlotu je zatekao na odmoru na Sejšelima 1988.
- Imala sam sve, a opet sam se osećala tako usamljeno, zapravo očajno. Depresija je samotno mesto. Neobjašnjiva je. Ljudi su me pozivali na razne zabave da me oraspolože. Ne razumem kako nisu videli da je to nešto mnogo dublje? - pokušala je da objasni svoj susret s depresijom koju je pripisala potiskivanju tuge nakon sestrine smrti.
Sledili su i slomovi živaca, što joj je naškodilo karijeri iako je nastavila da snima. Sarađivala je i s Vudijem Alenom koji je rekao da bi među gostima na savršenoj večeri morali biti Franc Kafka i Šarlota Rempling.
Žar joj je bio velika podrška, tako je bar izgledalo, ali onda je 1995. Šarlota iz tabloida saznala da je muž vara kad su ga snimili kako uzima sobu u pariskom hotelu s mladom ženom, 31-godišnjom sekretaricom Odil Fruman, za koju se ispostavilo da mu je već neko vreme ljubavnica.
- Nešto je u meni slomio. Nije da ga više nisam volela, pa ne možete samo tako poništiti 20 godina zajedničkog života, i nisam to ni želela, ali slomio je poverenje koje sam osećala prema njemu i više ga nisam mogla vratiti. Nije retkost da muškarac ima vanbračnu vezu, ili da je ima žena. Ali način na koji sam to saznala! Iz tabloida. To je bilo ponižavajuće. A onda se ta veza i nastavila. Ne, to mu tad nisam mogla oprostiti - ispričala je glumica.
Posle je priznala da je slika koju su projektovali - savršenog porodičnog sklada - bila nategnuta, ali da su njena osećanja prema Žaru bila prava, te je više puta ponovila da joj je on bio ljubav života.
Ali život ide dalje pa je tako i Šarlota našla novi profesionalni uzlet u filmovima “Pod peskom” i “Bazen” mladog francuskog reditelja Fransoa Ozona, koji su joj doneli veliku popularnost i niz nagrada. Lik koji je tumačila u “Bazenu” nazvali su Sara po njenoj sestri.
- Nakon tolikih godina u kojima joj nisam dopustila da bude uz mene poželela sam da je vratim u svoj život - rekla je Rempling.
Duševni mir pronašla je vrlo brzo nakon razvoda od Žara, uz novog partnera, francuskog poslovnog čoveka Žan-Noela Taseza, s kojim se verila 1998.
- To je valjda najduža veridba na svetu - kroz smeh je jednom izjavila.
Objasnila je i da više nije htela da se udaje jer je želela da oboje budu slobodni u vezi.
- U brak sam stupala zbog dece, ne zbog odraslih. Kad me je Žan-Noel zaprosio, pristala sam, ali nisam nameravala da prođem ceo taj obred, i papirologiju, i sve drugo. Uostalom, ne želim da mi društvo govori kad mogu ili ne mogu da odem ako za tim osetim potrebu. Želim potpunu slobodu kretanja i misli.
Tasez je umro 2015. nakon duge borbe s rakom i sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu, gde ga je Rempling ispratila na poslednji počinak, elegantna u crnini i cipelama marke “Church”. Samo dva meseca kasnije doputovala je iz Pariza u Njujork da promoviše film “45 godina”.
- A šta da radim? - rekla je znatiželjnicima. - Da sve ostavim i samo sedim u kući? Morate ići dalje. Šta rade svi oni ljudi koji su izgubili prijatelje i decu u terorističkom napadu na “Bataklan”? Nikako ne žele da sede besposleno. Morate se vratiti u život tamo gde ga ima - hrabro je izjavila.
A u njoj ga ima još mnogo: za sledeću godinu najavljuje čak tri filmska projekta u kojima će joj partneri biti Džoš Hartnet, Eva Grin i Alisija Vikander.
Najnovije.
Komentari. (0)