Hristina Popović: Kako je mama-maratonka postala dobar uzor svom detetu
13.05.2017 17:22
Foto:
Pošto je na nedavno održanom Beogradskom maratonu oborila lični rekord u polumaratonu na stazi dugoj 21 kilometar, zgodnoj glumici se popravio kvalitet života, a najemotivniji momentan doživela je ispred cilja kad je čula kćerku Luču kako je bodri
Glumica Hristina Popović (35) oborila je lični rekord u polumaratonu, na stazi dužine 21 kilometar, na nedavno održanom Beogradskom maratonu. U njenom slučaju jedno dobro vuče drugo, pa je sutradan u Smederevu nagrađena za glumačko ostvarenje večeri u okviru Nušićevih dana, za ulogu u komadu “Mrešćenje šarana”.
- Krenula sam da trčim jer sam želela da osposobim telo da bude u stanju da isprati sve moje snove i želje. Na samom početku su me iskusniji trkači savetovali da postavim cilj i da u odnosu na njega treniram. Predložili su mi da mi prva trka bude beogradski polumaraton, na šta sam se grohotom nasmejala jer sam u tom trenutku o tome mogla samo da sanjam. Počela sam da trčim pre godinu i po tako što sam pratila uputstva iz “Praktičnog priručnika za idiote o trčanju polumaratona”. Prva nedelja je izgledala tako što sam minut trčala, a minut hodala. Bilo je teško, jedva sam taj jedan minut trčanja uspevala da izdržim. Međutim, posle nekoliko meseci redovnih treninga prošle godine sam istrčala prvi polumaraton.
Odskoro je promenila strategiju. Angažovala je stručnjake kako bi se što bolje pripremila.
- Početkom godine počeli su da me spremaju Boris Ristanović i Dragoljub Milosavljević. Za dva meseca treniranja sa njima popravila sam prošlogodišnje vreme za 35 minuta na Kruševačkom polumaratonu, na kojem sam ujedno proslavila i 35. rođendan. Istrčala sam ga za dva sata i 8 minuta. Takođe, subotom sam počela da trčim u “Belgrade Running Clubu”, školi trčanja koju toplo preporučujem svima. Super je osećaj trčati u grupi, a to je i divan način da se upoznaju zanimljivi i zdravi ljudi i steknu novi prijatelji.
KRIZE I FAZONI
Neobično zvuči to što je glumica koja je ronila na 40 metara dubine i plivala sa ajkulom u Karipskom moru osetila tremu pred prvi polumaraton.
- Imala sam ozbiljnu tremu i sumnju u svoje mogućnosti jer nikad pre toga nisam istrčala više od 10 kilometara. A opet, osećala sam i uzbuđenje slično onom pred ekspediciju na Kilimandžaro nekoliko meseci ranije. To je onaj osećaj kad radiš nešto što nikada ranije nisi.
Iako je na Beogradskom maratonu učestvovala već dva puta, pred njegovo jubilarno izdanje bila je jako uzbuđena. Ipak se medalje za istrčanih 21 kilometar ne osvajaju svaki dan.
- Tog dana sam trčala sa svojom prijateljicom Aleksandrom, koja mi je rekla da će trčati sa mnom sve vreme, mojom brzinom, ako joj obećam da ću istrčati ceo polumaraton. Bez razmišljanja sam joj obećala da hoću, a onda sam se više puta pokajala, pogotovo na osamnaestom kilometru. Bili su tu i Dina i Milan sa kojima sam bila na sva tri polumaratona dosad, kao i Jana, naš anđeo čuvar na svim polumaratonima.
Beograd za vreme tradicionalne manifestacije zatvara ulice za obične građane, a svoja vrata otvara samo za odabrane - one koji vole trčanje.
- Kad sam trčala prvi put, sećam se da mi je najbolji utisak bio da idem peške preko Slavije, odnosno da trčim preko nje, i velika masa nasmejanih ljudi koji bodre trkače. To je ove godine izostalo. Prošlogodišnji maraton izgledao je kao velika žurka i bio je bolje organizovan. Meni je uvek najveći izazov kako prevazilaziti krize koje se dešavaju. Dosta sam iz njih naučila o sebi, i još učim.
Prolazak kroz cilj sigurno nije najvažniji deo trke, ali je zato najuzbudljiviji.
- To je bio poseban momenat. Sećam se da sam nekoliko metara ispred cilja čula svoju kćerku Luču kad je viknula “mama” i rasplakala sam se, a ujedno sam se “borila za život”. Kad sam dobila medalju, poklonila sam je kćerki. Od tada i ona trči do vrtića svako jutri i pravi svoje medalje od papira.
Nakon osvajanja medalje dobila je nagradu u Smederevu na Nušićevim danima. Priznaje da se raduje takvim potvrdama da svoj posao radi dobro, pogotovo kad dolaze od kolega. A osim u glumi, lepa umetnica pravi i velike planove što se trčanja tiče. Postavila je “visoke ciljeve”.
- Nastavljam da trčim i da pomeram sopstvene granice. Tu stičem samopouzdanje koje posle prenosim na ostale aspekte života. Volela bih da se oprobam u triatlonu i da se priključim genijalnim akcijama koje organizuju Marko Nikolić i njegov “Skyrunning”. Stvarno verujem u to da ako sam ja uspela da istrčim polumaraton, onda to može svako.
Otkako je počela da trči poboljšala se i u drugim oblastima života.
- Ima mnogo benefita od trčanja. Navešću one koji su meni važni, a za ostale “umočite” prste u tastature i guglajte. Za početak, dobar sam uzor svom detetu. Dalje, trčanje poboljšava opšte zdravlje, kondiciju, raspoloženje i mentalno zdravlje. Malo košta! Dobre patike i to je to! Neka istraživanja potvrđuju da trčanje omogućava stvaranje novih neurona i da se samo jednim satom trčanja produžava život za sedam sati. Takođe, stimuliše se hormon rasta i osnažuje imuni sistem. Zahvaljujući lučenju endorfina nakon trčanja imate onaj mnogo dobar osećaj. To je idealna terapija protiv stresa, depresije, kao i kod osoba koje se bore protiv zavisnosti. Ne prestajemo da trčimo zato što starimo, već starimo zato što prestajemo da trčimo.
Najnovije.
Komentari. (0)