Mladen Alvirović: Putešestvije vozačkog entuzijaste po zemlji lososa, nafte i trolova

Automobilski novinar i urednik revije ‘SAT Plus’ Mladen Alvirović u zemlji sa pedeset hiljada ostrva popeo se na vrh Trolstigen, postojbinu trolova, spavao je u hotelu čiji je krov obrastao travom, a u kafeu ispod vrha skijališta Strandafjelet probao najbolje norveške sireve, suvo meso i lososa tog jutra upecanog u fjordu

San svih ljubitelja vožnje i putovanja jesu nepregledni kilometri kvalitetnih puteva i pejzaži zbog kojih će jezditi drumom dok u rezervoaru ima goriva, a onda, kada stanu, ostati nepomični čitavu večnost i upijati ono što im priroda pruža. Kad god sam razmišljao koja bi zemlja trebalo da bude vrhunski užitak za jednog takvog avanturistu, Norveška mi nikada nije pala na pamet. Sve do sada.

Putevi i mostovi

Ovu zemlju lososa i nafte ne definišu ni njeno bogatstvo, ni blagostanje srednje klase, čak ni to što se na ulicama glavnog grada kreće više električnih automobila nego bilo gde na svetu, osim, možda, u Kaliforniji. Iz ugla nekoga ko živi sa automobilima i putovanjima, najbolje je opisuju tri broja: 50.000 ostrva, 80.000 kilometara asfaltnih puteva i, što je još lepše, 70.000 kilometara makadamskih drumova po “šumama i gorama”. Kraće rečeno, trebaće vam čitav život da obiđete sve. Međutim, severno od Bergena, u trouglu koji zatvaraju gradovi Olesund, Molde i Stranda, na relativno malom prostoru može da se oseti sve ono što Norveška ima da ponudi. I to tako snažno da ćete sigurno obećati sebi kako vam to nije poslednje putovanje u ovu zemlju.

Ceni se norveško

Zapravo, ovaj tekst nastaje za stolom kafea “Paviljon Roalden”, tik ispod vrha skijališta Strandafjelet, visokog više od 1200 metara. Pogled na zvanično “Najlepši fjord Norveške” samo je dobar uvod u priču o toj zemlji. Dugačka brazda u obrazu morske obale proteže se kilometrima unutar kontinenta dovodeći u podnožje planina brodove i oko 700.000 turista svake godine. A ovde se planine izdižu pravo iz vode i skijanje se završava praktično na samoj obali. Međutim, u “Paviljonu Roalden” služe i najbolje norveške sireve i suvo meso, baš kao i lososa koji je “jutros plivao u moru”. I za sve što vam stave na tanjir mogu prstom da pokažu gde se u podnožju planine tačno proizvodi, svaku farmu, svaku fabriku. U Norveškoj se ceni norveško, a uvozi se ono što mora.

Maksimalno povezani

Ali, put do Strandafjeleta je spektakularniji od pogleda koji se pruža sa visine. Čim sam se otisnuo sa aerodroma u Moldeu, gde je pravi praznik videti dva aviona odjednom, dočekao me je jedan od brojnih mostova izvijenih nad vodom kao da je okamenjeni morski talas spreman da propusti brodove ispod i primi automobile iznad. Ne oslanja se na dve obale već na desetak ostrvaca razbacanih duž ulaska u fjord, a kažu da takvih mostova ima više od 18.000 i da njihovih 500 kilometara dužine održavaju Norvešku živom i povezanom.

Ali ne grade Norvežani samo iznad, kopaju oni i ispod svojih fjordova. Toliko krivudavu obalu nije moguće efikasno ispratiti, pa tamo gde most nije pogodan, ispod dna mora niču tuneli, njih više od 900 do sada, što je ubedljivo najveći broj kojim jedna evropska zemlja može da se pohvali. I tu nije kraj. Gde su razdaljine takve da ni most ni tunel ne pomažu, norveški vozači čekaju na trajekt. A trajekti su ovde redovniji i tačniji nego što će kod nas i autobusi ikada biti. Zapravo, od te tačnosti još više impresioniraju red i disciplina kojima Norvežani pristupaju prevozu brodom. Na obali su uvek obeležene najmanje četiri trake. Kako ko dolazi do pristaništa popunjava prvo sledeće slobodno mesto, ne juri da bude najbliže početku već ravnomerno ispunjava raspoloživi prostor. Kada brod pristane, što se dešava svakih 20 minuta, i to tačno u minut, za svaku traku ponaosob pali se zeleno svetlo na semaforu i ulazak na trajekt je gladak i brz. A mora da bude brz jer je protok vozila toliki da samo jedna od trajektnih kompanija, doduše najveća, “Fjord1”, godišnje preveze i do deset miliona automobila, kamiona i autobusa.

Ponekad divlji

Mada, nemojte misliti da su svi vozači u Norveškoj fini i staloženi. Od svih mesta na svetu gde sam do sada bio ovde sam zatekao ubedljivo najveći broj tragova adrenalinskih noćnih vožnji i uličnih trka. Svi iole prazniji putevi uz obalu išarani su na sve strane otiscima guma, krivudavim, kružnim, ponekad i usmerenim izvan puta. Oni nisu nastali kočenjem već “spaljivanjem” guma, driftovanjem. Mladi se očigledno i tu zabavljaju kao i svuda na svetu, možda čak i žešće nego što izdaleka izgleda.

Trolovske merdevine

Put od Moldea prema Strandafjeletu odveo me je na same vrhove planina koje okružuju fjordove. Odatle shvatate da je Norveška zapravo nepregledno prostranstvo planina i dolina, a u jednoj takvoj krije se Trolstigen, odnosno “trolovske merdevine”. Trolovi su mitska bića koja originalno i nisu isključivo norveška, ali ovi mali, nosati i ušati patuljci su u stvari vekovno objašnjenje za neobjašnjive događaje i pojave. Po legendi, Trolstigen je postojbina trolova, a kad vidite kako izgleda, jasno je i zašto. Oštar sivi kamen, parčići niske i suve trave, vodopad koji se uz zaglušujući huk obrušava sa 300 metara visine i put sa zastrašujućih 11 serpentina i desetinama manjih krivina - baš kao merdevine. Ovo je u neku ruku norveška verzija čuvenog prevoja Stelvio između Italije i Švajcarske, ili sve poznatijeg puta Transfagarašan u Rumuniji. San svakog vozačkog entuzijaste. Jurnjava, naravno, ovde nije moguća, što zbog uskog puta, što zbog činjenice da ograde praktično da nema, a i sa norveškim policajcima se ne vredi raspravljati.

Ipak, Trolstigen je tako magično mesto da ko god je tu bio više se ne pita da li trolovi stvarno postoje. Koristeći tu priču Edmund Majer, potomak prvih došljaka koji su krajem 19. veka ovde počeli da se naseljavaju, tačnije radnika koji je 1936. zajedno sa kraljem Norveške otvorio put na Trolstigenu, danas u podnožju drži nesvakidašnji kafe. Sa više od 800.000 posetilaca godišnje koji se popnu uz serpentine, to je odlično mesto za ugostitelja, pogotovo kada je kafe i svojevrsno arhitektonsko umetničko delo izgrađeno od betona i čelika.

Moderna i tradicionalna arhitektura

Kad je u pitanju očuvanje tradicije i porodičnih vrednosti, Norvežanima malo ko može da parira. Sjajan primer je kuća Frodea Meringdala. Na porodičnoj farmi napuštenoj pre skoro 60 godina on je napravio nešto što je u osnovi vikendica, ali takvog stila da kada ste unutra, imate osećaj kao da ste napolju, okruženi prirodom. Kratko vreme koje sam proveo tu bilo je posvećeno pauzi od vožnje kroz okolne šume, a ručak je poslužen u prostoriji gde su i zidovi i dobar deo krova staklene površine, i gde se koristi sva toplota sunca koje se retko pojavljuje. Pogled na obalu je slobodan, nezaklonjen, dok je zadnji deo kuće zaštićen od vetrova prirodnim brdom u koje je sve uklopljeno.

Međutim, tradicionalne kuće u ovom kraju su daleko od modernističkih kakva je Meringdalova. To što im raste trava na krovovima nije posledica neodržavanja već upravo savršenog osećaja za ljudske potrebe i najbolja rešenja. Negostoljubiva klima ne prašta, osim ako niste izgradili kuću od drveta, u zidove kao izolaciju postavili vunu, a na krov zemlju i travu. I zaista nema bolje zaštite. Tako se gradilo vekovima, a mnogi svoje vikendice pa čak i hotele i danas prave na taj način. Hotel “Storfjord” u mestu Skodje pružio mi je nekoliko divnih sati sna bez uključene klime, sa osećajem ušuškanosti i topline koja se na veštački način teško može proizvesti. Svaka od 23 sobe ima sve drvene zidove i podove i krajnje minimalistički nameštaj.

Odraz jedinstva

Na kraju puta, i ponekog bespuća, stigao sam u Alesund, ponovo na aerodrom. Moja sva putovanja su najčešće od aerodroma do aerodroma i duž puteva. Tako je to kada je čovek vezan za auto-industriju. Ali, pre mog odlaska ovaj ribarski grad pokazao mi je barem deo svog šarma i na najbolji način objasnio odakle je Norveška krenula i gde je stigla.

U ranim jutarnjim satima 23. januara 1904. gradić sa 10.000 stanovnika probudio je požar. Za samo 24 časa izgoreo je do temelja, potpuno je nestalo čak 850 kuća. Tradicionalno jedinstveni Norvežani toliko su se našli jedan drugom pri ruci da je u celoj toj tragediji samo jedna osoba stradala. A onda su majstori i umetnici sa svih strana nagrnuli da izgrade Alesund ponovo i dovedu ga do današnjih 47.000 stanovnika i statusa najvažnije ribarske luke u Norveškoj. Ovde je čak 250 kompanija koje pripadaju tom delu industrije, a tu se nalazi i jedinstveni simulator za obuku kapetana brodova, operatera kranova, podvodnih plovila... Uporedo sa tim, kako je otkrivena nafta u obalskim vodama, stanovnici Alesunda postali su savršena radna snaga za naftne platforme, pa je grad danas i dom ove ne baš čiste, ali vrlo profitabilne industrije.

Za samo jedan i po dan proveden na toliko lokacija verovatno nisam uspeo da vidim ni sve ni dovoljno. Ipak, siguran sam u utisak sa početka priče, Norveška je zaista zemlja snova za one koji vole da putuju i ljubitelji su prirode, sa toliko mogućnosti da vam neće biti dovoljan jedan životni vek da vidite šta sve nudi. Norvežani su narod na koji samo možemo da se ugledamo. Oni vrlo lako prihvataju ideju da ako postoji bolji način da se nešto uradi, onda treba zasukati rukave i to i uraditi. Verovatno su zato od divljine i surove zemlje napravili tako uredan park.