Dragana Mirković: Plašim se loših ljudi

Premda priznaje da više nema profesionalnih ambicija niti izazova, pevačica ističe da još nije došao trenutak za povlačenje sa muzičke scene i kaže da je zabrinuta za kćerku Manuelu i sina Marka jer na svetu ima loših ljudi

Pevačica Dragana Mirković (49) ističe da joj je u životu bilo najvažnije da se ne postidi nijednog svog postupka. Kaže i da je ostvarila karijeru kakvu nije ni sanjala, i da upravo zbog toga više nema ni izazova ni ambicija. Ipak, neće još napustiti scenu, ali priznaje da je od aplauza mnogo više zanimaju sreća i zdravlje njene porodice, koju čine suprug Toni Bijelić (40), sin Marko (16) i kćerka Manuela (15). Upravo oni i činjenica da se često oseća kao Crveni krst njen su najveći ponos, ali i “izvor” najdubljeg stresa. Jer, uvek se potrese kada njeni najbliži imaju neki zdravstveni problem, a jednako teško pada joj i spoznaja da čak ni ona ne može da pomogne svim ljudima kojima je pomoć neophodna.

Da li ste se zbog nedavnog zdravstvenog problema s kojim se suočio vaš suprug uplašili za svoje zdravlje i otišli na detaljan lekarski pregled?

- Iskreno, nisam ni razmišljala o sebi, prvo sam bila strašno zabrinuta, a onda kada je sve prošlo, izuzetno srećna. Nisam osoba koja se boji za sebe, ali se za drage ljude veoma, veoma plašim.

Idete li, generalno, na redovne preglede i koliko vodite računa o zdravlju?

- Svake godine zdravstveno u Austriji mi šalje pismo kao podsetnik da uradim sistematski pregled. I to uvek učinim. Uostalom, smatram da je to vrsta kulture življenja.

Jeste li se u skorije vreme vi suočili sa nekim zdravstvenim problemom?

- Osim operacije kuka, hvala bogu, ne.

Kakvi ste kad imate neki problem, paničite li ili svemu prilazite hladne glave?

- Nisam ni u čemu paničar, pa ni po pitanju zdravlja. Doduše, to ne važi kada se radi o deci. Mada, ni tada ne gubim glavu, ali sam veoma oprezna. Na primer, dečje bolesti su bile nešto što sam u tom momentu trezveno podnosila, ali kada bi sve prošlo, osećala sam da sam trpela u sebi. To je jedini opravdani stres, ako se ja pitam. Sve ostalo su gluposti.

Jeste li razmišljali da formirate svoju humanitarnu fondaciju koja bi pomagala ugroženim ženama ili deci?

- Ne, zbog toga što to podleže raznim zakonima, papirologiji i vrlo je složeno. Ali zato kao da sam ja humanitarna organizacija, ponekad se osećam kao Crveni krst. Divan je osećaj kada znam koliko pomažem ljudima. Međutim, u isto vreme nosim teško breme na leđima jer je užasna spoznaja da ne možete baš svima da pomognete.

Kako komentarišete porast porodičnog nasilja kod nas, odnosno činjenicu da je u Srbiji u prvoj polovini 2017. godine ubijeno 18 žena?

- Smatram da su svi krivi. Naravno, najviše nasilnik, a onda žena koja trpi. Mada, to je kod nas veoma složeno pitanje. Vaspitanje, loše stanje u društvu, okolina koja ne gleda blagonaklono na razvedene žene. Teško je savetovati, ali bez obzira na sve to, niko ne treba da trpi nasilje. Beskrajno mi je žao zlostavljanih žena.

Pričate li sa kćerkom o tome i savetujete li je da otvori četvoro oči kad bude sebi birala partnera?

- Manuela je veoma mlada, ima 15 godina, zapravo je dete i ne želim još da je upućujem u tako grozne teme. Inače sam tip majke koja po svaku cenu hoće svoju decu da poštedi svega ružnog, pa makar to bile i ružne priče.

Da li vam se deca inače poveravaju i ko je stroži roditelj: vi ili vaš suprug?

- Marko i Manuela otvoreno razgovaraju sa Tonijem i sa mnom. Posebno se poveravaju meni, mislim da je to normalan odnos kada je majka u pitanju. Inače, ni Toni ni ja nismo strogi roditelji. Uvek sam verovala da su geni osnov a vaspitanje samo dodatak pri stvaranju ličnosti. Naša deca moraju da liče na nas, zar ne? Zato se ja ne brinem, često kažem u šali.

Čega se najviše plašite kad je budućnost vaše dece u pitanju?

- Loših ljudi. Na njihovo postojanje na ovom svetu, nažalost, ne mogu da utičem.