Aleksandra Krunić: Psihoterapija mi je pomogla da budem bolja
01.10.2017 18:24
Foto:
Najbolja srpska teniserka beleži odlične rezultate poslednjih meseci, a razlog za to je, pored ostalog, činjenica da je angažovala psihologa koji joj je pomogao da rešenja za probleme pronalazi u sebi
Teniserka Aleksandra Krunić (24) sjajnom igrom na US Openu pokazala je da je sve bolja, istim tempom nastavila je i na turniru u Tokiju. Intervju s njom uradili smo bukvalno između ta dva velika takmičenja, a Aleksandra nam je, između ostalog, otkrila da velike promene koje su se odrazile na kvalitet igre duguje psihoterapeutu.
- Taj čovek mi je izuzetno pomogao i što se tiče mog privatnog života, mog perfekcionizma. Odlazak kod njega na kognitivno-bihejvioralnu terapiju najpametnije je što sam učinila, najbolja investicija mog vremena i mojih živaca. A to se, naravno, manifestovalo i na moju igru, i veoma sam mu zahvalna na tome. Iskreno, dosta me je sputavala psiha. Pošto važim za talentovanog igrača, više nego za udarača, jer fizički ne mogu da udaram loptu toliko jako kao drugi, onda mi je trebalo “malo” više vremena da sklopim sve u svojoj glavi. Jednostavno, femkala sam se da li da izvedem ovaj ili onaj udarac, a na kraju bih izabrala nešto skroz deseto. Sad se sve to promenilo nabolje.
Kako ste pronašli psihoterapueta?
- Zapravo ga je našla Biljana Veselinović, koja je ranije bila moj trener. Sad svima, pre svega roditeljima i deci, savetujem da se ne plaše da malo dublje “kopaju” po sebi i svojim emocijama i razmišljaju o uzrocima. Treba konstantno tražiti odgovore u sebi, upoznati sebe dobro, da biste mogli da budete bolji. I nije strašno biti ranjiv, svi smo od krvi i mesa. Iako je ovaj sport jako težak i nekad zahteva da budete i mašina - što svakako nismo - treba sve prihvatiti, pa i greške. To ume da bude frustrirajuće, ali je i jedini način da postanemo bolji u svemu, ne samo u sportu.
Važite za perfekcionistu, a kako se nosite sa kritikama?
- I sa greškama i sa kritikama dobro. Zapravo, sa kritikama se nosim odlično, jer sam neverovatno samokritična. Greške sam počela da prihvatam kao sastavni deo igre i života. Zahvaljujući psihoterapiji shvatila sam da perfektno ne postoji i da je glupo da težim nečemu čega nema i nerviram se što to ne mogu da dostignem. Jednostavno, shvatila sam da treba biti u “dobrim odnosima” i sa greškama i sa dobrim potezima.
A kad ste shvatili da je tenis ono čime želite da se bavite?
- U desetoj godini, kad sam počela da putujem na evropske turnire u konkurenciji do 12 i 14 godina. Tada sam osetila čar igre, druženja, ali sam, naravno, bila i takmičarski raspoložena. Inače, tenis sam počela da igram od četvrte godine, i to mi je bila jedina i prva ljubav što se sporta tiče. A prva ljubav zaborava nema.
Kakav je osećaj pobediti neke od najboljih teniserki sveta?
- Dobar. Daje dosta samopouzdanja, posle svake takve pobede imam mnogo razloga da verujem kako i ja mogu biti tamo jednoga dana ako nastavim da radim ovako. To je i svojevrsna nagrada za svakodnevni trud - shvatiš da možeš da pariraš najboljima i da možeš da igraš na tom nivou, čak i da budeš bolji od igračica tog ranga. Svakako, daje vetar u leđa za buduće turnire.
Rekli ste da i dalje igrate zato što to volite, ali da tenis sve više postaje unosan biznis. U tom kontekstu, šta vama lično najteže pada? I kako biste opisali naš tenis trenutno?
- Jeste, mi smo postali produkt na tržištu, i to je jednostavno tako, nije to samo u našem sportu. Ne pada mi to teško, ali malo me rastužuje što ima sve manje i manje druženja na turnirima, odnosno našim teniskim turnejama. Rivalitet prilično kvari odnose, a ponekad je potpuno nepotreban. Ali, naučila sam da se izolujem. Upoznala sam dosta kvalitetnih ljudi koji misle kao i ja, sa njima se i družim, tako da sam našla svoj kutak. Što se našeg tenisa tiče, i dalje smo velika evropska sila. Imamo dosta dobrih mladih igrača. Velika je stvar i to što mnogi roditelji ne mogu da finansiraju svoju decu - buduće sprotiste, ali se trude da im pruže sve što mogu.
Imate li dečka i čime se on bavi?
- Nemam. Iskreno, trenutno sam potpuno posvećena sportu. Taj neko u koga bih se zaljubila morao bi da bude veoma zanimljiv. Sada sam fokusirana na moj posao koji me ispunjava i čini srećnom.
Veoma mi je simpatična vaša izjava: “Nemam masu, ali sam mnogo brža i spretnija od njih”. Jeste li dobili neki nadimak zbog vaših predispozicija?
- Postoji milion nadimaka, neki od njih su Atomski mrav, Komarac, Kinez, Nindža. I svi mi kažu da imam propeler u zadnjici.
Gde sebe vidite do kraja godine, a šta biste voleli da vam se desi u narednih pet godina - privatno i poslovno?
- Volela bih da do kraja godine budem među 50 najboljih na svetu. Ne branim puno poena i mislim da je to ostvarivo ukoliko nastavim da razmišljam u pravcu u kom sada to činim, i, naravno, ako budem zdrava. U narednih pet godina, kao i svako od nas, želim da budem u top-deset i da budem prva, da osvojim grend slem. Što se tiče privatnih planova, nemam ih. Uvek razmišljam da će život sve postaviti na svoje i da će se sve desiti kako treba. Želja mi je da jednog dana imam kuću na moru, po mogućstvu u Hrvatskoj.
Zvezde.
