Danica Maksimović: I naše glumice su ucenjene da spavaju s rediteljima

Autor: Svetlana Stojaković

18.11.2017 22:00

Foto:

Foto:



Slavna dramska umetnica otkriva da slučaj holivudskog predatora Harija Vajnstajna nije isključivo američki patent, već da se slične stvari decenijama dešavaju i u našoj kinematografiji, ali da njene koleginice nemaju hrabrost da, poput nje, o tome govore javno

Proslavljena dramska umetnica Danica Maksimović (64), koja je nedavno briljirala u ulozi Euridike na sceni Madlenianuma, otkriva nam da ima naznaka da će uskoro zaigrati u predstavi svog sina, poznatog reditelja Miloša Lolića (38). U međuvremenu, posle 23 godine ponovo sarađuje sa rediteljem Jagošem Markovićem (51) koji ovih dana u nacionalnom teatru postavlja komad “Ožalošćena porodica”. Pred njom je i američka turneja sa predstavom “Indigo”, sa kojom je već prošla pola zemaljske kugle.

Delo “Senka/Euridika govori”, u kom vi tumačite Euridiku Senku a Danica Ristovski Euridiku Telo, bavi se pravim vrednostima, odnosno borbom savremene žene da ih sačuva u društvu gde je sve na prodaju. Kakva je vaša Euridika?

- Slobodna. Ona vlada tamom, a gde je tama, nema svetlosti. Ona je senka u Hadu, ona je mudrost čoveka i zna da je smrt konačna i da nam ništa drugo ne preostaje, i progovara: “Smrt je uzvišeno osećanje. Ne znaš kako će lepo biti kasnije. Kako je najlepše od svega ne biti voljen i kada ti nikoga ne voliš”.

Dve Danice savršeno su dočarale jednu mitsku heroinu. Koliko vam je teško bilo da spremite junakinju po vrlo kompleksnom tekstu nobelovke Elfride Jelinek?

- Elfrida Jelinek piše na nivou koji je zahtevan, pre svega za čitaoce, potom i za glumce, a na kraju i gledaoce. Svaka rečenica je višeslojna. Ona povezuje pojmove. Uspeli smo, pritom mislim na sve nas koji smo pripremali predstavu, od rediteljke Ivane Vujić, preko dramaturškinje Slavenke Milovanović, scenografa Koste Bunuševca, koji i tumači lik Orfeja, do nas dve i naših mlađih koleginica, da napravimo priču koja dopire do publike. Studiozno i predano smo radili, bilo je vrlo inspirativno i zahtevno, sve do najtananijih emocija, suza i smeha. Uz to, osećanja i misli Eurudike Tela i Euridike Senke moraju da se slože i ujedine - da budu na istom nivou.

Vaša poruka je upućena ne samo ženama već i muškarcima?

- Žene progovaraju o svojim problemima, ali se oni tiču odnosa sa muškarcem. Jer, kupujemo i doterujemo se za njih, oni su prizma kroz koju gledamo svet i sebe. Inače, u ovom tekstu, koji je premijerno preveden kod nas, i to je sjajno uradila Jelena Kostić Tomović, Euridika prvi put progovara. Tekst služi višim ciljevima, u smislu da nas dovede u promišljanje kako se ponašamo u životu prema samima sebi, drugima, voljenom biću, prolaznosti, ljubavi, smrti, sistemima vrednosti. Sve su to pitanja koja predstava otvara.

U ulozi Euridike Senke

Elfrida Jelinek je napisala tekst o Trampu koji će uskoro da režira vaš sin Miloš?

- Da. On je već radio njen tekst “Rehnic” u Beču. Očigledno su bili zadovoljni jer su ga pozvali da režira i u Frankfurtu. Inače, Austrijanci Elfridu nisu voleli dok nije dobila Nobela, a sada igraju njene tekstove skoro u svim pozorištima. Ona je usamljenik, neko ko ume sav svoj bunt da okrene protiv onog za šta misli da je loše. Ako treba i protiv svog naroda. Tražila je kolektivnu odgovornost, a znamo da toga nema. Veoma je hrabra, postala mi je bliska.

Koliko vam u kreaciji ovog lika i generalno pomaže sjajna kondicija?

- Mnogo. Otkad znam za sebe vežbam i održavam kondiciju. Inače, u ovoj predstavi sam pristala da nosim platforme, to je i jedino što je ostalo od mita, kao neka simbolika. To mi je naporno, posebno dok stojim deset minuta, nepomično, pod maskom. Uz to, sve vreme govorim najnižim tonovima. U šali kažem da sam sebi otežala sve što je moglo da se oteža. Ali, svakako treba da budeš psihofizički spreman za ovakve predstave. Po estetici ova liči na ono što se igra na Bitefu. Ivana Vujić ima smisla za to, to je njena “šolja čaja”. Sa njom sam radila i Vidu Crnjanski, koja je potpuno drugačija od moje prirode, ali mi je legla. Ivana je možda jedina od svih reditelja sa kojima sam sarađivala spoznala koliko mogu drugačija da budem. Ljudi me znaju kao vedru, jer ne pokazujem tugu, zato što sam svesna da probleme ne može niko da reši osim nas samih. Zašto bih onda druge opterećivala njima? Hvala bogu, rešila sam sve svoje probleme na vreme. Baš zato što sam kroz svašta prošla, volim da pomognem i ne okrećem glavu od čoveka u problemu. Pogotovu sam osetljiva na decu.

I u ovim godinama bez problema pravi špagu

Organizujete humanitarne akcije, predsednica ste fondacije “Dragiša Vitošević”. Da li je još neko od vaših kolega uključen u njen rad?

- Bili su, ali neće ljudi da se potresaju više, ne žele. Prosto se ne upuštaju u te avanture.

Ali, vi ste uvek pomagali njima, mnoge koji su se našli u različitim problemima spasili ste sigurne propasti?

- Srećna sam kad mogu nekome da pomognem. I zaista ne volim o tome da pričam.

Koliko je profesija kojom se bavite zapravo teška mnogi su saznali tek ovih dana kad se Holivud suočio sa “slučajem Harvi Vajnstajn”. Da li se nešto slično dešava i kod nas?

- Da, i mojim koleginicama i meni. Ali, šta mi vredi da pričam o tome. Kao da bi se time neko bavio? Znate li koliko žena pati u svojim porodicama, jer siledžije brzo puštaju iz zatvora i oni nastavljaju da se iživljavaju nad žrtvama.

Ispostavilo se da je u Holivudu najnormalnije da se kastinzi rade u hotelskim lobijima i sobama, dok se kod nas to, valjda, obavlja u studiju ili kancelariji?

Nagradu "Gloria Glam" dodelila joj je naša novinarka Tanja Nikolić

- Dešavalo se da se organizuju i u stanovima. Prisustvovala sam kastingu u potkrovlju kad se od mene i koleginica koje su došle tražilo da se skinemo. Naravno, to sam odbila.

Vi ste i reditelja oterali sa seta jer je trebalo da se obnažite? Govorim o filmu “Bal na vodi”.

- Tražila sam da mi se pojasne kadrovi, jer sam videla na setu da im je ludilo udarilo u glavu i nisu znali šta će sa sobom. Shvatila sam koliko je sati i insistirala sam da se ispoštuje ugovor, inače neću snimiti kadar. Bila sam izričita. I nisu imali kud. Ali, ja sam takva, borac sam.

Šta mislite, da li je samo pitanje vremena kada će se i kod nas otvoriti “Pandorina kutija”?

- Ne verujem. Mada, da se ne lažemo, kod nas se ni mnogo ozbiljniji zločini ne rešavaju. Mislim na “Aleksin zakon” ili peticiju koju su pokrenuli roditelji ubijene Tijane Jurić. Kad je sa njima tako, šta mislite ko bi se borio za prava filmskih i pozorišnih radnika?

Šta biste poručili mlađim koleginicama?

- Isto što i svim ostalim - da ne pristaju na ucene i kompromise. Posebno to ne trpi umetnost. Da ostanu principijelni, jer se kvalitet kad-tad primeti. Ali i da se svakog jutra pogledaju u ogledalu, zapitaju ko su hteli da budu, a šta su postali. Ja to radim svakog dana.

Zablistala je na sceni Madlenianuma

I dalje? Posle gotovo četiri decenije uspešne karijere?

- Da.

A kad ćemo vas videti u komadu koji će režirati vaš sin?

- Uskoro.

Ne krijete koliko ste srećni zbog Miloša?

- Ponosna i srećna. To je uzvišena misija koju sam uspela da ostvarim - da imam sina uspešnijeg od sebe. Jer on je već i u Evropi poznat i priznat. Kad odem tamo, meni ljube ruku što sam mama Miloša Lolića. Meni više ništa ne treba. Ovo što i dalje glumim, iako sam u penziji, čist je benefit.

Gde ćemo vas sve gledati u narednom periodu?

- Osim u “Euridici”, igram u “Zoni Zamfirovoj” u Pozorištu na Terazijama i “Kumovima” u Zvezdara teatru, gde ću ubuduće s kolegom izvoditi i “Indigo”, predstavu s kojom smo obišli pola zemaljske kugle, a pred nama je i američka turneja. Glumim i u “Milošu Crnjanskom”, dok mi je posebno drago što posle 23 godine imam priliku da radim sa Jagošem Markovićem. Spremam Sarku u “Ožalošćenoj porodici”.