Ljubomir Bandović (40) odmalena je gluv na levo uho, ali ga taj hendikep nije omeo da postane jedan od naših najcenjenijih dramskih umetnika. Nedostatak ga je motivisao da bude bolji i odgovorniji, da svaki pozorišni tekst savlada do perfekcije, jer tokom predstava ne može da računa na pomoć suflera. Prve znake da nešto nije u redu primetio je još kao dečak u Vranju, gde je odrastao.
- Bilo mi je pet godina kad sam ujutru počeo da se budim sa zapušenim levim uhom, a onda bi se stanje tokom dana normalizovalo - otkriva Ljubomir i dodaje: - Spremali smo se da krenemo na letovanje kad sam ocu i majci rekao da opet imam problem sa sluhom, a oni su odgovorili da ću na moru plivati i roniti i da će sve biti u redu. Međutim, na moru se situacija nije nimalo popravila. Po povratku kući vodili su me kod raznih lekara, prvo u Vranju, onda u Skoplju, i na kraju u Beogradu.
Poslednji pokušaj spasavanja sluha na levom uhu bila je poseta čuvenom profesoru Kirilu Haralampijevu na VMA.
- Sećaću se tog imena dok sam živ. Odneli smo mu sve nalaze koji su godinama rađeni, on me je ponovo poslao na neophodne testove i stanje mi objasnio sledećim rečima: “Znaš, sine, kad crkne sijalica, ne možeš da je otvoriš da bi povezao žice unutra, nego moraš da zameniš celu sijalicu. A to je teško izvodljivo”. Naravno, s vremenom sam saznao da su medicina i tehnologija toliko napredovale da postoje načini da se ušni živac, koji mi je oštećen, “popravi”, odnosno da se “oživi” veštačkim putem, što podrazumeva otvaranje lobanje iza uha kako bi se stavio stimulator. Razgovarao sam sa stručnjacima koji su me pitali da li bih to uradio. Rekao sam da ne bih. Ne plašim se toga da mi otvaraju glavu, ali posle 34 godine provedene u tišini, bojim se kako bih reagovao da pročujem na to uvo. Šta bih onda radio?
Nedostatak sluha nije shvatio kao hendikep, jedino mu je žao što u vojsci nije bio u nekoj od elitnijih jedinica.
- Mogao sam da se oslobodim vojske, ali nisam želeo. Potičem iz vojničke familije i vaspitan sam da je čast služiti otadžbini. I duboko verujem da se individualac rađa u jednoobraznoj sredini poput vojske.
IGRA ISTINE Kad je odlučio da konkuriše na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, bila mu je potrebna potvrda da je zdrav, koju je, priznaje, lažirao.
- U Vranju sam takvu potvrdu dobio bez problema, mesto je malo, svi se znaju. Kad sam se upisao na glumu, profesor Vlada Jevtović rekao nam je da svi treba da kažemo jednu tajnu, nebitno kakvu, veliku ili malu, valjda kako bismo se bolje upoznali. Svi su otkrivali različite stvari iz svog života, a ja sam odmah rekao da sam gluv na levo uho, da ne bih došao u situaciju da me hvataju u laži. Mislio sam da je bolje da to odmah priznam. Publici koja me gleda u pozorištu može da bude i neobično, i da se pita kako radim sa suflerom. Jednostavno, ne radim, za mene su oni samo ljudi u teatru koji primaju platu, ne mogu da se oslonim na njihovu pomoć. Ali, s druge strane, valjda to priroda idealno uredi, pa ti na jednoj strani oduzme, a na drugoj doda, te vidim fantastično, kao soko. A imam i odličnu memoriju, lako pamtim tekstove.
Zbog slabijeg sluha naučio je da čita ljudima sa usana.
- Bolje čujem sagovornika ukoliko mu vidim usne. To me je svojevremeno pitao i profesor Haralampijev, odgovorio sam mu da ne znam, a on me je posavetovao da proverim. Otišao sam tada kući, pustio Dnevnik, smanjio ton i ustanovio da sam vešt u čitanju s usana. Ne znam baš špijunski da pročitam svaku reč, ali se dobro snalazim.
Hendikep ga ne sprečava ni u poslu ni u svakodnevnom životu, mada ima situacija koje mogu da budu problematične.
- Frka mi je, recimo, kad se noću pešice vraćam kući. Dok sam živeo u Žarkovu, ponekad bih poželeo da se prošetam Košutnjakom na povratku iz grada. Dešavalo se da čujem lavež pasa lutalica, a da ne mogu da ih lociram, s koje strane mi dolaze. U kafiću ili kafani kad je baš velika buka ili gruva muzika, ne čujem sagovornika ako sedi s moje leve strane. A događa se i da ujutru, ukoliko zaspim s desne strane, ne čujem sat. Ali, to su sve sitni problemi, ne smatram sebe invalidom, niti sam zbog sluha tražio bilo kakve beneficije. Nemam ni kompleks zbog toga. Naprotiv, čak sam sam sebi dao i nadimak Mono, koji je društvo u Vranju zdušno prihvatilo - priznaje Ljubomir Bandović.
Najnovije.
Zvezde.
Komentari. (0)