Home Zvezde Priče

Irina Dečermić i Goran Šušljik: Ljubav je jača i od smrti

Autor: Goran Anicic

07.07.2015 13:17

Poznata pijanistkinja i glumac, partneri i privatno i u poslu, koji su nedavno predstavili komad ‘Krojcerova sonata’, otkrivaju zašto ih je inspirisala baš ta Tolstojeva priča i na koje sve kompromise moraju da pristaju kako bi im zajednički život bio lak i lep

Tolstojeva “Krojcerova sonata”, koja na eksplicitan način otvara pitanja o ljubavi, seksualnosti, braku i mržnji, priča o muškarcu koji u mahnitom nastupu ljubomore ubija svoju ženu, koju je slavni pisac napisao krajem 19. veka, u svako vreme je jednako aktuelna. Jer, taj večiti nesporazum između supružnika, drugačija očekivanja od ljubavnog, pa i seksualnog odnosa, i jedna i druga strana zauvek će različito tumačiti. Tolstoj od početka do kraja brani svoju tezu da brak ne valja. Ali, u dnevnicima njegove supruge Sofije možemo se upoznati i sa njenim razmišljanjima, sumnjama, nadanjima.

Priča o intrigantnom odnosu između Tolstoja i njegove žene, inspirisana Betovenovom muzikom, “zavela” je našu poznatu pijanistkinju, kompozitorku i glumicu Irinu Dečermić. Zato je uradila adaptaciju i dramatizaciju “Krojcerove sonate”, koja je premijerno izvedena u teatru Madlenianum, i odglumila lik Sofije. Režiju potpisuje njen suprug, naš poznati glumac i reditelj Goran Šušljik, dok glavnu mušku ulogu - Lava Tolstoja, igra njen najbliži prijatelj, čuveni Žan Mark Bar.

U razgovoru sa Irinom i Goranom dotakli smo se svih tema koje obrađuje “Krojcerova sonata”. Goran kaže da kroz rad na ovoj predstavi nije otkrio neke nove istine o sebi, ali ga je obradovalo to što je još jednom potvrdio koliko pozorište može da bude uzbudljivo, bez obzira na to koliko se intenzivno i dugo baviš njime. Irina je, s druge strane, bila iznenađena što je upoznala jednu novu verziju sebe - tokom rada na komadu, ali i na samom izvođenju, bila je u potpunosti zadovoljna sobom i sasvim smirena. Malo joj je lupalo srce, ali nisu joj se tresle ruke niti glas. Priznaje da je konačno shvatila da se dobro oseća u svojoj koži i da više nijedan problem nije pitanje života i smrti, mada smatra da to ima veze i sa roditeljskom ulogom. Danas na sve ono što se ne tiče zdravlja njenih sinova, Đorđa (7) i Dušana (3), potpuno drugačije gleda i trudi se da u svemu vidi samo radost.
A zašto ju je nadahnula baš “Krojcerova sonata”, Irina nam je otkrila na samom početku.
- Inspirisao me je i tekst, i Tolstojev odnos prema muzici, i paralela koju je povukao u odnosu muzika - žena, gde ih je u jednom momentu spojio u jedno. “Krojcerova sonata” je novela i dosad je uglavnom adaptirana kao monodrama, a ja sam u dramatizaciju uvela novi lik, Sofiju, o kojoj se govori u delu, kako bismo čuli i njenu stranu priče.
Goran: Što se režije tiče, suočio sam se sa formom koja nije klasična dramska, i to mi je bilo uzbudljivo. Bio je to prilično komplikovan zahtev - spojiti muziku sa tekstom, odnosno postići da muzika drami da snagu. Cilj mi je bio da komad ne bude ispovest, već da prikažemo odnos između dvoje ljudi, služeći se nekom ispovednom monološkom potkom.

Zašto baš Žan Mark Bar i kako su vaše isprepletene životne priče uticale na rad na predstavi?

Irina: Žan Mark i ja smo trideset godina bliski prijatelji, odrasli smo zajedno, tako da je to moglo da bude samo pozitivno.
Goran: Imali smo vrlo jednostavnu ideju da napravimo predstavu koja može da putuje, da dobro korespondira i sa publikom u inostranstvu. S obzirom na to da je Žan Mark deo naše porodice, logično je što smo njega izabrali. Međutim, rezultat je nekako nadrastao početnu ideju. Predstava koja se izvodi na engleskom jeziku na kraju pripada i ovom prostoru i ovom vremenu.
Irina: Letovali smo sa Žan-Markom kad je došlo Goranovo i moje drugo dete. On se zabrinuo da ću ja, možda, zbog toga zanemariti svoju kreativnost, pa mi je kao najbliži prijatelj rekao da moram da nastavim sa svojim radom, da ne smem da posustanem. Pitao me je za planove, rekla sam mu za “Krojcerovu sonatu” i spontano smo došli do saradnje. Kod nas nikad nema posebnih dogovora.

Da li rad na zajedničkom projektu bračne partnere zbližava ili, možda, udaljava?
Goran: Kada je dvoje ljudi koji se bave istim poslom u braku, to ima prednosti, ali nije praktično, jer ceo dan provodite sa supružnikom pa iz uloga koje postoje i koje su deo života, ljubavi i svakodnevice morate da prelazite u profesionalni odnos. Neminovno je da se tu često jave problemi. Ali, oni su prirodni i nisu nešto što ne može da se prevaziđe. Problemi postoje i kad radiš sa nekim ko ti nije životni partner.
Irina: Ovo nam nije bila prva saradnja, ali sada je sve prošlo glatko. Doduše, bila sam upozorena nekoliko puta, jer sam se na probama ponašala nedisciplinovano. To je zato što su mi partneri najbolji prijatelji, moja familija, i prosto je normalno što se dešavalo da se nekad malo zaboravim. Prekidala sam reditelja i glumca usred scene, ali vrlo spontano. Svaki put kad sam to uradila, bila sam ukorena, ali kad vas opomene muž, to zvuči maltene smešno. Onda mi je Goran prstom pretio iz daljine, pa sam se osećala kao đak koga učitelj kori.
Goran: U šali sam joj govorio: “Videćeš ti kad dođeš kući!” Bilo je i duhovito.

Šta vas dvoje imate da kažete na Tolstojevu tezu da brak ne valja?
Goran: Mislim da on nije dao definitivni odgovor, nego je postavio gomilu pitanja, a onda doveo u pitanje i svoje tvrdnje. Ne mogu da kažem da se slažem ili ne slažem sa njegovom tezom, ali da svakog dana treba dovoditi u pitanje određene situacije, iza toga mogu da stanem.
Irina: Činjenica je da postoji nedostatak razumevanja između muškarca i žene. Muškarcu je teško da prihvati da je žena apsolutno ravnopravno biće, jer mu to nije usađeno u emotivni i seksualni kod. Zato je Tolstoj doveo u pitanje i seks, jer on na neki način određuje u kakvom su tačno odnosu muškarac i žena. Seks se koristi za vaganje moći, a ne kao izraz ljubavi.

Smatrate li vaš brak modernim ili tradicionalnim, i šta, po vašem mišljenju, uopšte znače ti termini?
Goran: Naš brak je heteroseksualan, sa dvoje muške dece, što je već samo po sebi komplikovano. Šalim se.
Irina: Tradicionalni smo u tom smislu što smo nehotice podelili uloge. Pošto sam ja tokom života razvijala svoje kulinarske sposobnosti, onda ja kuvam, dok Goran, na primer, vozi kola. Dakle, on je taj koji jaše konja, a ja sam ta koja stoji uz šporet dok se ručak krčka. Ali, uživam da pružim tu vrstu pažnje i nege svom muškarcu. To je meni prirodno. Naravno, očekujem zahvalnost i poštovanje. U svakom drugom pogledu smo savremena porodica, jer funkcionišemo u savremenom društvu. I u odgajanju dece se rukovodimo modernim pristupom, ravnopravno se posvećujemo našim sinovima i oko svega se konsultujemo.

Kako svoju decu učite da se snalaze u svetu koji postaje sve suroviji?
Irina: Oni su još mali. Đorđe će sad da pođe u školu, a Dušan ima tri godine. Ali, njih dvojica će se brže sami snaći nego što ćemo mi stići to da ih naučimo. Ne mogu da uporedim sebe sa sedam godina i svog starijeg sina. Ja sam bila pravo dete, zaštićeno od svega, a oni su već izloženi životu i problemima. Moderno vreme nameće to da je dete od starta uključeno u život roditelja. Takođe, naši roditelji se nisu sa nama igrali kao što se mi sa našom decom po ceo dan nešto igramo. Sve je usmereno na to da oni budu zadovoljni i srećni, a paralelno još moramo i da ih disciplinujemo. Mislim da je teže disciplinovati dete kad si mu drug za igru, jer se izgubi autoritet.

Žena u njegovom Tolstojevom delu doživljava smrt ljubavi. Postoji li ljubav bez ijedne žrtve?

Goran: Ljubav je sama po sebi žrtva.
Irina: Platon je izjavio da je ljubav ozbiljna mentalna bolest. Verovatno se malo šalio, ali od muško-ženske ljubavi zaista možete da se razbolite. Jako je kompleksno pitanje zašto je to tako i da li to ego probudi u nama. Svaka žena je, čini mi se, više puta umrla u ljubavnom odnosu sa nekim muškarcem. To zaista doživite kao smrt vašeg bića. Umirete i oživljavate, i u tome je snaga ljubavi - da vam pruži mogućnost da se nekoliko puta u toku života rodite.

Koliko je važna sloboda partnera u braku i kako je vi postižete?
Irina: Naravno da je neophodna, ali pitanje je šta je to sloboda. Za mene ona znači da se osećam dobro, da nisam ugrožena, da se radujem i volim, da dajem i da nemam utisak kao da mi stalno nešto nedostaje. Sloboda koja nekoga ugrožava nije sloboda, već oblik nasilja. Između slobode i nasilja tanka je granica, baš kao i između genija i idiota.
Goran: Smatram da osećanje slobode zavisi od perioda zrelosti. U ovom trenutku osećam se mnogo slobodnije, iako sam na neki način ograničen. Tu razmišljam slično kao Irina - moraš da ograničiš polje tako da ne ugroziš drugog a da možeš da se razvijaš. Sad sam slobodniji valjda zato što je ono za čim žudim oko mene i u meni.