Lazar Ristovski: Nije lako biti iskren

Glumac, iza koga je 4.000 odigranih pozorišnih predstava i oko 70 filmova, TV drama i serija, prvom zbirkom pripovedaka ‘Jednostavne priče’, koju je dugo stvarao, želeo je da promeni sebe, a tokom pisanja spoznao je sve svoje slabosti i mane

Lazar Ristovski spada u red naših glumačkih velikana. O njegovim maestralnim ulogama mnogo toga je rečeno i napisano, a sada ga predstavljamo i kao pisca. Lazarova zbirka pripovedaka “Jednostavne priče”, koja se nedavno pojavila u “Laguninim” knjižarama, donosi pred čitaoce sudbine malih ljudi, koji ravnopravno čine deo velikog kosmosa. To su istinite ljudske priče, u kojima su tuga i humor pomešani kao u životu, kaže u svom predgovoru poznati glumac. Zato ćete o njegovim junacima: majstoru Tomi, poštaru Joci, baritonu Vasiliju, ribaru Mileti ili inspektoru Gvozdenu, razmišljati još dugo posle čitanja knjige. Ristovski je zadovoljan što je novu etapu svog života završio baš kako treba.
- Rad na ovoj knjizi priča trajao je dugo. Pišući, otkrivao sam kod sebe stvari i prostore za koje nisam znao da postoje. Na moju veliku žalost, davno sam se odvikao od toga da uživam u onome što sam napravio. Mene uzbuđuje sam proces, a posle neka se raduju drugi, ako imaju razloga. Radovali su se mojoj glumi, nadam se da će i onome što sam napisao.

Zašto su glavni junaci svake vaše priče muškarci?
- Ove priče su izašle iz mene, liče na mene, a pošto ja nisam žensko, nisam mogao da lažem. Nisam želeo da neke junake samo prebacim u ženski rod da bi bilo više žena. Prepoznajem u literaturi te nasilne intervencije. Ali zato obećavam da će u mojoj sledećoj knjizi biti veoma zanimljivih ženskih likova.

Ima li među tim vašim likovima stvarnih osoba ili su svi plod fikcije?

- Čak i kod likova na kojima sam kao glumac radio, uvek sam nalazio neke sličnosti sa sobom. U literaturi je to neizbežno. U svakoj priči ima mene u određenoj meri, pa čak i kad su junaci negativci. Jer u tom slučaju možeš govoriti o sebi sa alibijem, da to nisi ti već lik iz priče. Književnost je za pripovedača utočište. On je i onaj koji kreira priču, i onaj koji može biti učesnik u njoj.

Kome ste prvo dali da pročita vašu knjigu, čijem sudu najviše verujete?
- Moja familija je velika umetnička radionica. Mi smo jedni drugima vrlo objektivni kritičari, tako da je sud mojih najbližih za mene najvažniji. Od profesionalaca prvi je priče pročitao moj prijatelj književnik Božo Koprivica. Njegovo ohrabrenje mi je došlo kao potvrda da sam dobro napisao ovu knjigu.

Šta se sve još vidi iz vaše “lože za posmatranje sveta” što nije ušlo u knjigu?
- Upravo ono što ste me pitali - nisu ušli mnogi ženski likovi, za koje spremam drugu knjigu priča. Generalno, u njoj se nije našlo dosta toga što imam nameru da napišem, jer sam mnogo prošao, video i čuda se nagledao. Njih ima na svakom koraku, samo treba znati posmatrati i zapisivati.

Napisali ste da se svet najbolje vidi iz usamljenosti. Zašto je tako?

- Nisam mislio na fizičku usamljenost. To povlačenje u ložu usamljenosti u stvari podrazumeva koncentraciju. Nije to spremnost da se bude daleko od drugih, već da se ostane nasamo sa sobom. Tek onda kad spoznaš sebe i kad si spreman da kopaš po sopstvenoj ličnosti, imaš pravo da drugima nešto saopštavaš, da ih podučavaš nečemu i da im “držiš slovo”. Zato je važno da budeš pošten prema sebi i da prvo sam duboko poveruješ u ono što želiš ljudima da ispričaš. Pisana reč mnogo više obavezuje nego izgovorena. Čovek u brzini, ili afektu, može da kaže svašta. Ali kada nešto napiše, podrazumeva se da je dobro razmislio i da stoji iza svake reči.

Kako da pobegnemo od otuđenosti?
- Otuđenost je, možda, opšta pojava savremenog sveta, ali ipak mislim da je to individualna stvar. Ona je, po meni, izbor. Nisam otuđen, kao ni ljudi koje poznajem. Možda naše društvo još, na svu sreću, nije stiglo do tog civilizacijskog stepena razvoja čija je posledica kolektivna otuđenost.

Gde nalazite zrno optimizma kad sve oko vas krene da se urušava?
- Kod mene se to nikada ne dešava. Volim da planiram, da kontrolišem situacije, poslove, pojave, i da predupredim to što vi zovete urušavanje.

Čije vas priče opčinjavaju, koga volite da čitate?

- Majstora kratkih priča ima mnogo. Možda bih izdvojio Čehova, kao meni najbližeg.

Jednom ste izjavili da je pisanje težak rad. Koliko vas taj proces menja i u kom smislu?
- Rekao sam već da pisanje podrazumeva iskrenost. Biti iskren nije lako. To je odluka i to je u pisanju proces. Baratanje emocijama je opasan i težak posao. A umetnost bez emocija nije umetnost. Pisanje bez emocija ne daje dobre rezultate. Znači, onaj ko piše i pripoveda mora biti spreman da kopa po sebi i svojim bližnjima, i da usput priznaje vlastite mane i slabosti. Uzgred, i ljubav nije ništa drugo nego spremnost da se kod voljene osobe više vole njene mane nego njene vrline.

Želite li da svojim delima menjate svet?
- Nisam pisao “Jednostavne priče” da bih promenio svet, već sebe. Da bih bolje upoznao sebe i pojave o kojima pišem. Poruka nema. One su uvek skrivene u stepenu spremnosti da se pripovedač poveri čitaocu. Zato sam u predgovoru i zamolio čitaoca da moje priče čita otvorenog srca, jer će samo tako, možda, u nekoj od njih pronaći i sebe.

U belešci na kraju knjige impresivne brojke pokazuju koliki trag ostavljate u našoj kinematografiji. Kad pročitate tu biografiju, čega se sve setite?

- Setim se 4.000 odigranih predstava u pozorištu i oko 70 filmova, TV serija i drama, i nekih ljudi sa kojima sam sve to uradio. Od svega toga, na sreću, svako pamti ponešto. Tako i preživljavaju dela koja umetnik stvori.

Na koji način vas gluma danas ispunjava?
- Nema kraja traganju u glumi, a u pisanju, čini mi se, i više. Svakom novom ulogom otvara se novi svet, novi lik, novi čovek koga treba upoznati. To je proces koji se nikad ne završava i traje dok je glumac živ.

Očekuje vas premijera filma “Mašinovođe”. Kakva je vaša uloga u tom ostvarenju?
- “Mašinovođe” je napisao i režirao Miloš Radović. To je romantična melodrama, a ja sam mašinovođa, šampion. Moj Ilija ima najviše gaženja, ali zato i nosi sa sobom veliku tugu i kajanje. Jednoga dana na pruzi nalazi dečaka i usvaja ga. Dečak, naravno, želi da postane mašinovođa. Ostalo ćete morati da gledate u bioskopu.

Završili ste učiteljsku školu u Somboru. Pomislite li nekad kako bi izgledao vaš život da ste krenuli tim putem?

- U vreme kada sam završavao učiteljsku školu taj poziv je bio cenjen. Sigurno bih bio dobar učitelj. Šta fali učiteljima? Oni su nekada bili više od roditelja. Kako je danas - ne znam.

Život u porodici je ozbiljan posao, rekli ste mi u jednom od naših prethodnih razgovora. Kako tom ozbiljnom poslu pristupate danas, posle toliko životnog iskustva, kad su vam deca odrasla i pošla svojim putem?
- Deca za roditelje nikada ne odrastu. Briga i želja da budu zdravi i uspešni stalno su prisutne. To je u opisu radnog mesta roditelja i uvek će tako biti.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 638.