Jelena Bačić Alimpić: Još verujem da je novinarstvo časno

Nekad omiljeno TV lice, sada autorka nekoliko bestselera, upravo je završila triologiju ‘Kazna za greh’, i dok je pune sale čitalaca uvek neizmerno raduju, rad pred kamerama nimalo joj ne nedostaje

Jelena Bačić Alimpić godinama je bila prepoznatljivo televizijsko lice, a onda je 2014. odlučila da postane slobodni umetnik i uđe u književne vode. Budući da je studirala jugoslovensku književnost, pisanje joj je oduvek bilo “pod kožom” i pokazalo se da joj ono zaista ide od ruke: bez laskanja, čak i najzajedljiviji priznaju da su njeni romani puni topline, sa dušom, iskreni. Ne čudi zato što su godinama najprodavaniji u Srbiji i regionu, ali i u Turskoj, gde je njen “Ringišpil” objavljen 2010.
Jelenino novo delo govori o razlikama u staležima na početku 20. veka: ideja za roman “Noć kada su došli svatovi” rodila se spontano u njenoj mašti.
- Početkom 20. veka na severu Vojvodine, kao, uostalom, i u drugim delovima sveta, ali posebno u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, bila je veoma izražena staleška podela. O njoj se veoma vodilo računa. Zaintrigirana prošlošću podneblja sa kojeg smo potekli moji preci i ja, izmaštala sam priču o dve porodice, vlastelinskoj i sirotinjskoj. Kroz životopis jedne i druge čitaoci će moći da prate sudbinu glavnih junaka, Emilije Ilić, kćerke kovača, i Mihajla Ercega, grofovskog sina.

Kažete da vam je tema bliska i lična. Zbog čega?
- Tema mi je bliska, pre svega, zbog mentaliteta i senzibiliteta ljudi sa ovih prostora. Lična je iz razloga što moja junakinja preživljava sudbinu koja je, verujem, ista kao većine žena, pa i moja. Život nas stavlja pred razna iskušenja, teške izbore, suočava nas sa bolom i zahteva odricanja, ponekad i od sopstvene duše.

Po čemu se ovaj roman razlikuje od prethodnih?

- Prvi put za vaš magazin objasniću u čemu je velika razlika između ovog romana i svih prethodnih. U pitanju je trilogija. Naime, kada sam počela da pišem, nisam imala ideju da će to biti tri knjige. Međutim, kako se priča razvijala i roman postajao sve obimniji, a struktura višeslojna, moj izdavač, odnosno vlasnik izdavačke kuće “Laguna”, gospodin Dejan Papić, predložio je da napišem trilogiju. Ona nosi naslov “Kazna za greh”, a prva knjiga, “Noć kada su došli svatovi”, naći će se u knjižarama 5. oktobra. Druga će biti objavljena u februaru naredne godine, a treća u junu, ako bog da. Napominjem da se sva tri romana mogu čitati odvojeno, ali da zajedno čine, usudiću se da kažem, moćnu celinu, porodičnu sagu koja se proteže kroz dva veka.

Postoji li lik u koga ste utkali delić sebe?
- U svaki ženski lik koji sam do sada stvorila sigurno sam utkala deo sebe, pa je tako slučaj i sa Emom u “Kazni za greh”. Bilo me je i u Ani Balint u “Ringišpilu”, Vilmi Jakob u “Pismu gospođe Vilme”, ali i u Mariji Kolčak u “Poslednjem proleću u Parizu”.

Jesmo li kao društvo napredovali od 20. do 21. veka? Činjenica je da klasnih razlika ima i dalje, no da li se trudimo da ih prenebegnemo ili su danas čak vidljivije?
- Kao društvo smo sasvim sigurno napredovali kada je reč o savremenim dostignućima. Ali mislim da je vaša opaska sasvim na mestu i da čak i danas, u ovom našem tzv. modernom svetu, i dalje postoje klasne razlike. Takođe, verujem da smo skloniji da ih prenebregnemo nego priznamo.

Čita li se dovoljno u Srbiji?

- Ne znam da li se u Srbiji dovoljno čita, ali se čita, i to je ono što me neizmerno raduje. Beogradski Sajam knjiga je pravi pokazatelj mere čitalačkog entuzijazma. Mnogo putujem i družim se sa čitaocima na teritoriji gotovo cele bivše Jugoslavije i srce mi je uvek puno kada u bibliotekama ili kulturnim centrima naiđem na punu salu.

Da li je bolje da ljudi čitaju bilo šta ili da, ako ne čitaju dela koja je kritika ocenila kao kvalitetna, uopšte ne uzimaju knjigu u ruke?
- Kritika je u književnosti često jednosmerna i vrlo diskutabilna. Naravno da je bolje da ljudi čitaju ono što žele i što odgovara njihovom senzibilitetu, nego da ne čitaju uopšte.

Kako vi reagujete na kritike?
- Ne reagujem. Saslušam, uvažim, ali ne reagujem. Meni je najvažnije mišljenje čitalaca. Sve ostalo je manje bitno.

Čini se kao da se stalno vodi polemika -knjiga ili film? Može li se knjiga ekranizovati na pravi način ili uvek jedan deo nedostaje?

- Vrlo retko ekranizacija književnog dela može da se približi originalu. Strastveni sam čitač i dok čitam neku knjigu, zamišljam likove onakvim kakvi se u mojoj imaginaciji prikazuju i stvaram sopstvene “filmske” slike. Uglavnom se razočaram kada pogledam seriju ili film urađen po njoj. Izuzetak je trilogija “Milenijum” švedskog autora Stiga Lašona, koji više nije među nama. Njegove knjige su odlične, a takva je i njihova ekranizacija.

Bilo je priče da će i jedno vaše delo biti pretočeno u film. Jeste li razmišljali o tome?
- To je ostalo na pričama. Naša zemlja nema sredstva da bi se na kvalitetan način ekranizovalo zahtevno književno delo i toga sam u potpunosti svesna. Moj stav prema ekranizaciji je prilično diskutabilan.

Dugo ste radili kao novinar, potom kao voditelj. Nedostaje li vam ponekad televizija?
- Ne. Baš sam neki dan suprugu rekla kako čudom ne mogu da se načudim da za ove dve godine, koliko je prošlo otkako sam napustila televiziju, nijednom nisam poželela da se vratim.

Jesu li mediji odraz društva ili samo nude ono što publika želi da konzumira?

- U pitanju je i jedno i drugo. To je neka čudna sinergija, potpuno zamagljena i iskrivljena stvarnost koja nas potiskuje zajedno sa svim pravim ljudskim vrednostima.

Gde je novinarstvo danas u Srbiji? Ima li ono budućnost ili je to izgubljena bitka?
- Postavili ste mi vrlo teško pitanje. Bez namere da laskam vama lično ili magazinu za koji pišete, obradovala sam se ovim pitanjima kao dete. Dugo nisam odgovarala sa zadovoljstvom, kao u ovom intervjuu. Sve češće pojavljuju se mladi novinari koji potpuno nepripremljeni, na licu mesta, improvizuju pitanja, uglavnom senzacionalistička, maliciozna i puna netačnih informacija. Svaki put se duboko razočaram jer još verujem da je novinarstvo časna profesija, a u našoj zemlji postoje ljudi koju tu čast mogu da opravdaju. Nadam se da budućnost za novinarstvo ipak postoji.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 642.