Uroš Petrović: Švajcarska


Pisac Uroš Petrović u prvoj poseti zemlji satova i čokolade obišao je izložbu slika Pola Gogena, uzalud iščekivao da se medvedi, zaštitnici grada Berna, probude iz zimskog sna, a u Badenu je otkrio srpsku knjižaru smeštenu u jednom od srednjevekovnih sokaka

Na poziv naše zajednice u Švajcarskoj, uputio sam se u jednu od retkih evropskih zemalja koju nikada ranije nisam pohodio.
U Bazel sam stigao u vreme najvećeg svetskog sajma nakita i satova, što je značilo da je ionako prebogati grad postao sedmodnevno stecište i ostatka bogataša iz čitavog sveta, koji su mi bezobzirno zauzeli sve hotelske sobe. Ipak, porodica Hadžić, koja je tih dana boravila u Srbiji, ostavila mi je sa puno poverenja stan na raspolaganju, iako se nismo ni poznavali. To mogu samo naši, i po tome se, valjda odvajkada, Đokovići razlikuju od Federera. Inače, našem dečaku Nikoli Maraviću u Bazelu predaje baš Rodžerov učitelj – pretpostavljam da mališanu ta činjenica rano školovanje čini značajno težim i zanimljivijim.

Praznik za duh i oči

Pored druženja sa našom decom, uspeo sam da posetim i Muzej-kuću istraživača i pustolova Johana Ludviga Burhardta, koji je otkrio kameni grad Petru, izložbu starih satova, skulpture Žana Tinguelija, Prirodnjački muzej i Gradsku kuću. Sve nabrojano predstavlja pravi praznik za duh i oči, te ih čitaocima svakako preporučujem, u slučaju da se tamo dokoni zateknu. Pored umešno pripremljenih i bogatih postavki u pomenutim zdanjima, imao sam i sjajne vodiče i domaćine, kojima se ovom prilikom javno zahvaljujem – Željka, Čedu, Marinu, Snežu, Duška, Danijelu, Tanju, Ljubicu i Mladena.

Gogenove Tahićanke

Tokom mog boravka u Bazelu je trajala i velika izložba slika Pola Gogena. Naravno, tu je bila i najplaćenija umetnička slika svih vremena – zove se “Kada ćeš se udati”. I zvuči poznato, zar ne? Bio je čudan osećaj sa rastojanja od tridesetak centimetara gledati u slike vredne i po nekoliko stotina miliona evra, neretko slušati i pištanje alarma, koji me je upozoravao da mi je nos preblizu oblinama lepih, majstorski namalanih Tahićanki. U stalnoj postavci ugledne Fondacije Bejeler, u kojoj je ova jedinstvena izložba upriličena, izložena su i dela Pikasa, Rusoa i Kandinskog. I ona pište, proverio sam.

Medvedi spavaju zimski san

Bern je glavni grad Švajcarske, inače tek četvrti po veličini. Iako sam u njemu kratko boravio, uspeo sam da vidim staro gradsko jezgro sa čuvenim arkadama, koje je pod brižnom zaštitom Uneska. Prošao sam ispod znamenite kule Citlog, koja se diči satom iz XV veka. Video sam i uređeno stanište medveda, simbola Berna, ali ne i te krznate mrcine koje se još uvek nisu izvolele probuditi iz zimskog sna i upriličiti mi kompletiranje vizuelnog ugođaja. Inače, par ovih životinja je gradu Bernu poklonio lično Medvedev, što je čitavoj priči dalo zgodnu priliku za šaljive analogije, od kojih ću se ovoga puta sa radošću uzdržati. Inače, naša ambasada je u veoma lepom kraju Berna, a lepa nam je i ambasadorka.

Srpska knjižara

Moja noćna baza bio je Baden, gde sam bio smešten kod mog prijatelja Ivice Horvatića, učitelja i glavnog i odgovornog urednika mog dolaska i boravka u Švajcarskoj. On tamo živi privremeno, ali mu se nesvakidašnjom igrom sudbine zgodno namestilo da je njegova majka Rada odavno tamo, sada kao švajcarski penzioner. Ona nas je hranila tako da bi mi brižljivo održavane mišićne pločice na stomaku bile opasno ugrožene, samo da su ikada postojale. Baden je neodoljivo, malo mesto, u kojem se promućurno skućio i čuveni jugoslovenski rodonačelnik kuvanja pred kamerama, Stevo Karapandža, koji provodi udobne dane držeći veoma posećeni restoran “Sunce”.
Zgrade u starom gradskom jezgru Badena sa ponosom ističu godinu izgradnje na fasadama. Mnoge od njih datiraju iz srednjeg veka, tako da su u nekim ulicama zgrade iz 1643. godine praktično novogradnja. U jednom od takvih sokaka, nalazi se i srpska knjižara “StaNi”, u kojoj sam proveo mnoge prijatne trenutke predaha.

Palme na obali jezera

U Švajcarskoj vozovi tako često, tačno i brzo funkcionišu, da bilo kakvo izmeštanje nije predstavljalo problem. Tako su mi, iako sa severa Švajcarske, opušteno zakazali književni susret u Luganu, koji je na samom jugu. Kroz prozor udobnog voza posmatrali smo snegom prekrivene Alpe, a samo nekoliko trenutaka potom i raskošne palme, koje su najavile dolazak u Lugano. Ovaj grad je mondensko mesto, svuda po njemu raste mediteransko bilje. Nisam propustio priliku da se od kiše sakrijem pod lisnatim svodom šumarka palmi. Sve bi na tim fotografijama ličilo na tropsku scenu, da moja perjana jakna nije odavala gorku istinu – da je veoma hladno, i da mi, ukoliko uskoro ne potražim primerenije sklonište, sledi batrgajuća borba sa hipotermijom. Odveli su me potom u restoran koji drži porodica Stojadinović, gde sam se okrepio vrhunskim obrokom. Zatim su me moji domaćini, učiteljica Žaklina i njen sin Milan, proveli obalom Luganskom jezera, koje po svim parametrima može da se meri sa najlepšim rivama Evrope.

‘Gloria Strasse’

U Cirihu su Ivicu i mene dočekale učiteljice Jelena i Romana. Prišle su mi sa opreznom predusretljivošću. “Uroše, bićete samo jedan dan u Cirihu. Poznajući vas i vaš rad, verovatno želite da posetite njihov Univerzitet ili da se upoznate sa avangardnom scenom savremene umetnosti ovog grada. Dakle?” “Želim da vidim majmune…”, odgovorih. “Ali, pada kiša a ovaj grad ima viševekovnu…”, započeše zbunjeno vapaj razuma. “Majmune”, ponovih tiho ali odlučno, te se ćutke ukrcasmo na tramvaj dvojku i njome otisnusmo kilometrima uzbrdo, kroz, gle vesele slučajnosti, strmu i raskošnu “Gloria Strasse”. Četiri karte smo platili tek nešto više od 100 evra. Pitao sam se šta li je sve uračunato u toliku cenu ulaznice. Mogućnost da neku od retkih životinja ponesemo kući? Možda ručak iznenađenja? Bližilo se podne, i pohovani batak od dodoa bi mi baš legao! Ciriški zoološki vrt dočekao nas je nadkriljen teškim oblacima, pružajući nam ugođaj kakav se obično očekuje od tuširanja. Životinjama na pamet nije padalo da se kvase i bespotrebno izlažu vidokrugu mog fotoaparata, ambiciozno nabudženog spektakularno velikim objektivom. Uglavnom sam im ovekovečio zadnjice, koje su nam zdušno pokazivali iz svojih ušuškanih jazbina.

Nedostižni slonovi

Park slonova, ciriška najnovija skupa atrakcija, izmešten je dosta daleko, toliko da se stiče utisak da bi se uz isti pešački napor moglo doseći do oboda Indije i videti ove velike sisare u njihovoj prirodnoj sredini. Sa tog mesta ti se zaista ne ide nikuda, iz raznoraznih razloga, od kojih je svakako najupečatljiviji strahotni bol u butinama. Ipak, susret sa ogromnom kornjačom sa Galapagosa bio je toliko veličanstven da je zasenio sve nedostatke ove posete, uključujući poplavnu kišu i špalir plastičnih pingvina odmah na ulazu, koji neminovno tera posetioce da se zapitaju nisu li upravo preplatili ulaznicu za muzej voštanih figura životinja. Za uspomenu na zemlju satova i čokolade kupio sam plišanog šimpanzu. Iako ni to čupavo, naborano strašilo ne smatram beznačajnim znamenjem, glavne uspomene na sedmodnevni boravak u Švajcarskoj ostaće u srcu, kako i priliči.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 619.