Romantična pokrajina čuvenih vina – Tajne prelepe Toskane

Tokom svog redovnog hodočašća jednoj od najatraktivnijih italijanskih regija novinarka Duška Jovanić budila je sećanja na prve odlaske tamo i otkrivala tajne najlepšeg sela na svetu

Moja ljubavna veza sa Toskanom traje još od studentskih dana u Urbinu, srednjovekovnom gradiću u kojem je rođen veliki slikar Rafaelo Santi i koji su mnogi evropski intelektualci zapamtili jer je tamo održan seminar o umetnosti zavođenja. Posle sam se više puta igrala u toskanskim dvorištima, divila se brdima koja su izgledala kao da ih je neko upravo istresao iz kalupa za kolače, obožavala male trgove na kojima se mogla sresti samo lokalna ekipa, čiji sam dijalekt jedva uspevala da razumem, birala isključivo prašnjave puteve što vode u nepoznatu avanturu sa čempresima, savladala mnoge istorijske spomenike i prešpartala crkve i galerije Firence i Sijene.

Dragan Gulić: Posetio sam Aja Sofiju, prvi put kao džamiju


Lek za slomljeno srce

Obična italijanska sela mogu delovati jadno samo površnom i nepažljivom oku. U jednom takvom sam obišla i pisca Umberta Eka, koji se u svojoj kući, preuređenom starom manastiru u Monte Čerinjoneu, oporavljao od obilne porcije vrganja, iz svoje najdraže birtije, začinjene tolikom količinom belog luka da je završio na operacionom stolu.

A da aćeto balzamiko leči čak i slomljeno srce, naučila me je moja cimerka Franka, s kojom sam u Urbinu delila kulinarska iskustva. “Odlepila” je na naš sutlijaš, a ja sam jedva čekala ponedeljak, kada smo se autobusom vozile u njen rodni Ferminjano. Bila je to poznata filmska scena: čitava ta bučna radnička porodica sedela je u trpezariji njene majke domaćice, koja je revnosno poslovala oko šporeta.

Čulna percepcija ukusa zatitrala je kada je iz rerne izvadila ogromni pleh sa zapečenim artičokama. Bosonogi luksuz Nekad sam bila spremna i na pravu raskoš. “Ovo sunce baš košta mnogo love”, dobacio je neko iz društva dok smo tražili slobodan sto na terasi toskanskog raja, šminkerskog Pelikana, italijanske verzije Eden Roka.

“Ova uvala, smeštena između neba i mora, stvorena je za bosonogi luksuz”, stiglo je objašnjenje barmena Rikarda, uz poverljivu intrigu kako je to skriveno mesto 1969. svečano otvorio Čarli Čaplin. Još mu nije istekao rok trajanja. Hotel je izgrađen sredinom šezdesetih, kao ljubavno gnezdo bogate naslednice Patricije i zgodnog pilota RAF-a, u koga se zaljubila ugledavši njegovu fotografiju u novinama.

Plaža ljubavi koja je nastala na bizaran način – bombardovanjem! (video)

Pošto je uspela da ga osvoji na nekoj igranci u Kaliforniji, odlučili su da kupe zemlju od porodice Borgeze i naprave kuću u kojoj će se dobro zabavljati s prijateljima. Tako je vila-uspomena sa pet zvezdica postala famozni “Il Pellicano”, po gradiću Pelikan Pointu gde su se ljubavnici upoznali. Patricija je bila očaravajuća domaćica, dok se Majkl, inače pravi kozer, ponašao kao glavni urednik šanka. Društvo su im pravili Đani Anjeli, Emilio Puči, Henri Fonda, Brit Ekland i svi džetseteri tog doba.

Pakleni meni

Utvrđeni gradić od pet hiljada stanovnika, na četrdesetak kilometara od zanosne Sijene, po mnogima najlepšeg grada u Toskani, postao je ne samo poznat nego i bogat zahvaljujući čuvenom vinu brunello, jednom od najcenjenijih italijanskih vina na planeti. Za njegovu dragocenu formulu zaslužan je Feručio Santi, koji je 1888. došao na ideju da izostavi sortu grožđa koja se koristila za antologijski chianti.


Nisam preskočila ni umetničko blago: posle šetnje živopisnim trgom i penjanja na tvrđavu, večerala sam u osteriji simpatičnog imena “Kralj mrlja”. Gazda Antonio, koji je izgledao kao da je došao pravo iz filma o Ameliji Pulen, dokusurio me je paklenim menijem svoje žene Roberte u ulozi chefa tajne kuhinje.

Vojvoda u žutom džemperu Kuća vojvode Amadea d’Aoste nalazi se u seocetu Boro, petnaestak kilometara od Areca, i na prvi pogled uopšte ne liči na posed nekog razmaženog princa. U prvom trenutku nisam znala na koja vrata da zakucam ili zazvonim. Činilo mi se da bi mi svaka kvaka ostala u ruci. Međutim, bajkovito zdanje vojvode D’Aoste samo je glumilo zapuštenost, zanemarenost i duh jednog zaboravljenog vremena. Ubrzo se iza ćoška pojavila stroga, bela, uštirkana livreja vernog porodičnog sluge, devedesetogodišnjeg Otavija, koji me je strogim pogledom pitao koga treba da najavi.

Ivona Pantelić: U društvu svetskog džet-seta na Azurnoj obali


Našla sam se u udobnom salonu sa fotografijama sa svih evropskih dvorova, porodičnim portretima u ulju, knjigama i cvetnim presvlakama, očekujući da mi se pridruži bledunjavi plemić u svilenom kućnom ogrtaču, umoran, lenj i pospan od svega što mu se dogodilo ili što tek treba da mu se desi. Umesto toga, čula sam vojvodu kako gotovo dotrčava u lakim antilopskim mokasinama i sportskom žutom džemperu.

Hedonistički štimung

Divno imanje Borgo dela Melijana u seocetu Pilo mi je već nekoliko godina druga kuća. Dobro, ne baš druga, jer najviše volim onu s brojem 11, ali njegov vlasnik Đulijano Bensi je baš znao šta radi. Upoznala sam ga kao tolikog zaljubljenika u oldtajmere da je “ferarija” iz 1956. držao u dnevnoj sobi kuće u Firenci.

Sa svakog prozora ovog udobnog rizorta puca pogled na San Điminjano, i zvanično najlepše selo na svetu. Priznajem, obišla sam ga samo jednom. Malo turizma nikog nije ubilo (osim u doba korone). U normalnim vremenima turista ima više nego stanovnika u celoj regiji.

Letnja avantura Sanje Marinković: U Popajevom selu


Zato je najbolje zakucati se u neko seoce sa šest kuća i praviti se da ste rođeni s tom čarobnom prirodom. Moje srce osvojili su Montajone i San Vivaldo, gde će vas sačekati, zabaviti i nahraniti raspoloženi Andrea, Bregovićev veliki fan i majstor hedonističkog štimunga. Čim se okrenuo, ukrala sam mu recept za špagete sa sušenim paradajzom, čilijem, pelatom i kaparima. n

Autor: Duška Jovanić
Foto: guliver/getty
Podelite sa prijateljima:
Tagovi