Radina Vučetić: Filmska čarolija u Los Anđelesu


Boraveći u gradu filma, u kom je predstavila izložbu ‘Tito u Africi: slike solidarnosti’, istoričarka Radina Vučetić posetila je i studio Universal gde je imala susrete sa zombijima i ajkulom, uživala u predivnim panoramama Santa Monike i shvatila da je obilazak ovakvog megapolisa nemoguć bez automobila

Upravo sam se vratila iz Los Anđelesa, i to je bio moj treći odlazak u Ameriku za godinu dana. Od prošlog juna do sada bila sam dvaput u Njujorku, u Vašingtonu, Bostonu i Nju Meksiku, i sada u Los Anđelesu. Od svega što sam tamo videla najviše mi se dopao Njujork, potom Nju Orleans i gradovi i pustinje Nju Meksika, a Los Anđeles mi je negde pri dnu liste omiljenih mesta. To, naravno, ne znači da u njemu nema stvari koje su me oduševile, ali grad koji nije zamišljen za pešake, nego samo za vozače, nije moj grad.

Svedočanstvo o vremenu

Pre dve godine je u Muzeju Jugoslavije otvorena izložba “Tito u Africi: slike solidarnosti”, koja je deo moje saradnje sa profesorom Polom Betsom sa Univerziteta u Oksfordu i kustosima Muzeja. Ona je krenula na putovanja, pa je 2018. postavljena u muzeju Pit Rivers u Oksfordu, a ove godine u Los Anđelesu, u muzeju Vend, specijalizovanom za period Hladnog rata. Direktorka Muzeja Jugoslavije Neda Knežević, kustos Radovan Cukić, Pol Bets i ja imali smo u Americi priliku da prikažemo jedan aspekt jugoslovenske politike i da kroz fotografije Tita u Africi predstavimo jedno svedočanstvo o vremenu solidarnosti sa Afrikom i Trećim svetom.

Neočekivani susret sa ‘Džuli’

Bila sam te sreće da za samo šest dana boravka u Los Anđelesu vidim tri sjajna muzeja. Prvi je onaj u kom je otvorena i naša izložba – Vend. Smešten je u nekadašnjoj kasarni u kojoj su se američki marinci spremali da dočekaju atomski napad, a u dvorištu su, među palmama, biste Jurija Gagarina i heroja socijalističke revolucije. Muzej ima sjajnu kolekciju hladnoratovskih artefakata, od bisti komunističkih lidera, preko eksponata vezanih za svemirsku trku do predmeta socijalističke svakodnevice. Tu je, u isto vreme kada i naša izložba, otvorena i izložba o televiziji u socijalizmu (Watching Socialism), na kojoj su posetioci mogli da slušaju govore komunističkih lidera, gledaju zabavne programe i crtane filmove, ali i da usred Los Anđelesa čuju Danijela Popovića i pesmu “Džuli” sa Evrovizije 1983. Ipak, najveći utisak ostavlja Geti centar, prvenstveno zbog neverovatne arhitekture Ričarda Majera, a onda i zbog kolekcija i izložbi i pogleda na El-Ej. Još jedno arhitektonsko čudo jeste muzej Brod, u kom sam gledala sjajnu izložbu “Soul of Nation” o “Black Poweru”.

Pomoć prijatelja

Gradove i zemlje uvek čine i ljudi, i najlepša su nova i neočekivana poznanstva. Pošto smo u Los Anđelesu bili kratko, ne bismo uspeli da ga vidimo bez kola da se kao dobri duhovi nisu pojavili Irena Stepić i Saša Rendulić, divan jugoslovenski, a sada holivudski par. Priča o njima jeste i priča o Jugoslaviji, priča o Holivudu i priča o američkom snu. Kao mlad par, glumica iz Srbije i kamerman iz Hrvatske 1991. su napustili zemlju koja se raspadala i otišli u Los Anđeles. Tamo su počeli život od nule, da bi danas Irena bila asistent kostimografa na blokbasterima poput “Kapetana Marvela”, “Zvezdanih staza”, “Lavirinta” i “Paklenih ulica”, dok Saša radi kao kamerman i predavač u losanđeleskoj filmskoj školi. Sa njima je bilo moguće sve što je pešacima nemoguće – da u nekoliko sati obiđemo Beverli Hils, Bulevar slavnih, čuveni znak “Holivud”, Geti centar, Farmers Market, Grove, i da uz kalifornijska vina izmaštavamo Jugoslaviju u Holivudu.

Uber glumci

Nema univerzalnog odgovora na pitanje kako žive ljudi u Los Anđelesu, ili kako žive ljudi u Americi, jer se radi o zemlji neverovatnih klasnih, rasnih i rodnih razlika. Za one koji stanuju u milionskim vilama na Beverli Hilsu, u Santa Moniki ili Malibuu život izgleda bajkovito, oni su ostvarili svoj američki san. Međutim, većina žitelja Los Anđelesa nije u takvoj situaciji. Vozači Ubera, mahom iz Afrike, pričali su nam da rade jedan posao od 9 do 17, a onda voze Uber dokasno, i često spavaju u kolima jer je stanarina preskupa. Doduše, i oni žive američki san pošto svi za sebe kažu da se bave filmom, i vozeći Uber sigurno u sebi vežbaju govore na dodeli Oskara. U El-Eju postoji i neverovatan broj beskućnika, i upravo je to slika Amerike i Los Anđelesa koju je dao Vim Venders u filmu “Land of Plenty”.

Filmska čarolija

Moje je mišljenje da svakom ko ode u Los Anđeles najveći utisak mora da bude nešto vezano za film. Kao neko ko se bavi američkim 20. vekom, popularnom kulturom i mekom moći smatram da je Amerika svoj najveći uticaj u 20. veku ostvarila kroz film. Zato je za mene poseta studiju Universal bila neverovatno uzbudljiva. Svakog minuta i u svakom deliću tog studija vi osećate moć filma, bez obzira na to da li prolazite kroz metro stranicu u kojoj pred vama eksplodiraju vozila ili kroz deo gde su 3D dinosaurusi, odjednom se nađete usred pljuska ili poplave, hodate sa zombijima iz “Walking Deada” ili na vas skače Spilbergova ajkula. Pored toga, najjači utisak je moj treći okean u koji sam zagazila i gledanje Pacifika u šetnji između Santa Monike i Venis Biča.

Ne propustiti

Plaža Zuma u Malibuu jedna je od najpoznatijih i najpopularnijih u južnoj Kaliforniji. Ona je mesto brojnih filmskih i televizijskih snimanja, a njen beli pesak prostire se dužinom od skoro tri kilometra.

Autor: Gloria magazin
Foto: Privatni album, Guliver/Getty images
Podelite sa prijateljima:
Tagovi