Nesvakidašnja priroda i neobična gastro iskustva – Miomir Petrović otkrio lepotu ove zemlje! (foto)

U jedinom emiratu koji izlazi na Omanski zaliv pisac Miomir Petrović otkrio je lepotu pustinje, nesvakidašnje prirode i jedinstvenog punog meseca i uživao u neobičnom gastro iskustvu – slanoj, poširanoj lubenici.

U Ujedinjene Arapske Emirate došao sam prihvativši poziv departmana za medije u okviru Higher College of Technologyja, državnog univerziteta UAE, kako bih predavao kreativno pisanje i filmsku i video estetiku, i to, kuriozitet, u isključivo ženskom kampusu. Školovanje je tamo i dalje podeljeno po polovima. Za ljude sa Balkana život u Emiratima deluje neobično, najčešće očaravajuće, mistično, povremeno teško ali svakako drugačije.


Jasna vizija

Većina egzistencijalnih stvari u UAE rešava se na organizovan, smiren i protokolaran način. To je, valjda, uvek iznenađenje za nas s ovih prostora. Ukoliko imate visoko obrazovanje, status redovnog profesora i priznati ste u sredini iz koje dolazite, sistem tamošnjeg svakodnevnog života (u smislu stana, plaćene školarine za decu, automobila koji vam je neophodan u svakoj prilici, zdravstvenog osiguranja, avionskih karata…), nimalo ne podseća na “gastarbajterska” iskustva na drugim meridijanima.

Pročitajte i Poslednja želja legendarnog glumca: Oproštajno putovanje Šona Konerija!

foto: xphilipusx Panthermedia13476892

Emirati su mlada država i na sve načine pokušavaju da ostave utisak moderne, stabilne, religijski i etnički liberalne sredine. Zli jezici bi rekli da je to lako sa tolikim sredstvima koja dolaze od ekspolatacije nafte, ali nije baš tako. I tamo postoje neuređena polja života, doduše ređe nego kod nas, ali to potvrđuje da je pored novca društvu potrebna jasna vizija. Proveli smo kao porodica tamo godinu i po i stekli neobična iskustva.

Novi roman

Pored profesorskog posla koji je bio prilično obiman i odgovoran, sve slobodno vreme koristili smo za kontakt sa prirodom, a ja, lično, za ispisivanje novog romana čiji je radni naslov “Središnja pustinja”. Već nekoliko romana u prošlosti posvetio sam svojim orijentalnim putovanjima, istraživanjima na nivou sličnosti nas i arapskog, šarenog i u svakoj državi drugačije postavljenog sveta. Tako se nekako sve sudbinski uklopilo. Bilo je mnogo anegdota i neobičnih situacija, ali ih čuvam kao spisateljske tajne. Obelodaniću uskoro sve te dogodovštine u “Središnjoj pustinji”.

 

Lepota skromnosti

Emiraćani a posebno moje “studentese”, Emiraćanke, narod su skromnog i za naše pojmove često previše konzervativnog ponašanja. Međutim, nakon svih razuzdanosti koje je globalistički svet doživeo na kraju prethodnog i početku ovog veka to sam osetio kao elegantnu promenu i odmor.

Pustinjski pejzaž

Za prvih godinu dana supruga i ja prevezli smo oko 80.000 kilometara u pokušaju da vidimo što više. Paradoksalno ili ne, glavni utisak za mene nisu velelepno konstruisani gradovi (suludi Dubai, šarmantni i smireni Abu Dabi ili Šarža, arhitektonski najskladniji od svih) već priroda.

Pročitajte i Od Bakingemske palate do Holivuda: Zvezde koje su iskoristile slavu kako bi učinile svet boljim

Pomislićete: koja priroda u pustinji? Otvorenost neba, neprekidnost sunca, ogromnost okeana, čisti i prazni prostori pustinje, kod nas u Fudžejri surovi planinski venci. Mali, prelepi Korfakan sa divnim plažama, akumulaciono jezero i veličanstvena brana u planinskoj Hati, to je nešto čega ću se dugo sećati.

Braća po karakteru

Družio sam se sa lokalnim stanovništvom. Emiraćane, doduše, najmanje srećete, ali tu su Indijci, Pakistanci, Filipinci, Iračani i posebno dostojanstveni Libanci, ljudi (što znam iz ranijih poseta Libanu) slični nama po temperamentu ali i turbulentnoj prošlosti. Mentalitetske sličnosti su uvek ključ sporazumevanja. Nas i Bliski istok spaja višak, a ne manjak sličnosti. Moj sin, budući da je imao arapski kao obavezan predmet, mnogo je više naučio od mene. Kada predajete šest-sedam sati na engleskom, malo imate prilika da vežbate arapski.

Slano voće

Bilo je i neobičnih gastro iskustava, slana, poširana lubenica, recimo, u jednom indijskom restoranu u Abu Dabiju. Najbolji kulinari i ugostitelji za naš ukus su Iranci i Libanci. Zahvaljujući dragom prijatelju Zijadu Haseniju, menadžeru restorana Meševar, kao i “naše gore listu” Aleksi, menadžeru paba Mek Getingens, bile su to naše druge kuće kada je kulinarstvo u pitanju.

Vučji mesec

Fudža, kako joj mi eks-Jugosloveni tepamo, mali je grad sazdan od futurističkih nebodera, stešnjen između Indijskog okeana, oštrih kamenih planina i meke peščane posteljine pustinje. Nigde pun mesec nije taj pravi, “vučji mesec”, kao u Fudži. Odrastao sam i ponovo živim u centru prestonice jedne države. Fudžina varoška, u svakodnevnom smislu pomalo i palanačka.

Autor: Miomir Petrović
Foto: xphilipusx Panthermedia
Podelite sa prijateljima:
Tagovi