Nemanja Majdov: Moja bajkovita avantura u “crvenom gradu ” bez društvenih mreža


Džudista Nemanja Majdov u gradu u podnožju Atlasa učestvovao je na Gran priju i osvojio zlatnu medalju, otkrivao je njegovo istorijsko jezgro, jahao na kamili i degustirao orijentalne slatkiše

Neda Ukraden: Bliski susret sa ajkulama

U Marakešu, gde je održan Gran pri u džudou, jedno od najprestižnijih takmičenja na svetu u ovom sportu, boravio sam pre nekoliko nedelja. Turnir je za mene bio posebno važan jer sam pre tri meseca imao operaciju kolena. Ipak, bio sam u svom najboljem izdanju. Osvojio sam zlato u svojoj kategoriji do devedeset kilograma, u kojoj sam bio i prvak sveta 2017, ujedno i prvi Srbin koji je to ostvario. Medalja u marokanskom gradu moj je prvi gran pri u karijeri.

Četiri kraljevska grada

Nije mi bilo teško da se sa naših temperatura u minusu uputim na one od plus trideset u Maroku, da se malo zgrejem i otvorim sezonu kupanja. Bila mi je ovo druga poseta ovoj zemlji, ali prvi put sam išao u Marakeš. Prošle godine boravio sam u Agadiru, koji je potpuno drugačiji od Marakeša, jer je na moru, manji je i malo siromašniji. Marakeš je milionski grad nastao još u jedanaestom veku, u podnožju planina Atlas u jugozapadnom Maroku. Poznat je i kao “crveni grad” zbog arhitekture u kojoj dominira terakota, i kao “biser juga” zbog svoje lepote. Uz Fes, Meknes i Rabat, ubraja se u četiri “kraljevska grada” Maroka.

Aleksandar Sanja Ilić: Topla dobrodošlica u ledenom Sibiru

Šta to behu društvene mreže?

Ljudi u Marakešu su veoma ljubazni. Iako većinom ne znaju dobro engleski jezik, uspeli su da mi pokažu da im je drago što sam došao u njihovu zemlju. Nasmejani su, mada ne žive baš najbolje. Svuda se može primetiti siromaštvo, ali su zdravi i pozitivni. Deca na ulicama igraju fudbal, a golovi su im dva kamena, baš kao kod nas nekada. To mi se sviđa jer će iz takvih uslova izaći najbolji ljudi. Mali Marokanci većinom nemaju telefone, time ni društvene mreže, što sam shvatio na takmičenju. U džudou, kad borac ide u meč, on svoje stvari stavi u korpu koju nose deca volonteri. Volim da od prvog meča odaberem jedno dete i da ono ceo dan bude sa mnom. Tako je bilo i ovog puta. Pred ulazak u svaki meč obavezno je bilo “bacanje koske” sa tim klincem, jer njemu znači da pripada nekom timu, posebno ako pobeđujemo, a nama sportistima to daje mnogo pozitivne energije. Uvek kada osvojim medalju, volonteru koji mi je nosio korpu poklonim majicu sa natpisom Team Majdov koju sam tog dana imao na sebi. Isto sam uradio i sada u Marakešu, a dečak je rekao da hoće i da se slikamo. Predložio sam da mu sliku pošaljem na fejsbuk ili instagram, na šta mi je on tužno objasnio da nema ništa od toga. Pitao je svoje drugare da li oni imaju profile, ali i njihov odgovor je bio negativan. Ostali smo na dogovoru da postavim sliku na moj instagram i fejsbuk, pa kada on nekada bude napravio nalog na nekoj društvenoj mreži, zna gde će je naći.

Olivera Jovićević: Kako je Sankt Peterburg postao moja druga kuća

Sukovi, kobre i kamile

Odmah po osnivanju grada oko Marakeša su podignute dvanaest kolometara duge zidine sa devet kapija. Unutar njih se nalazi Medina ili Stari grad, sa uskim uličicama prepunim sukova, odnosno pijaca na kojima može da se kupi baš sve, od rukotvorina, ešarpi, ćilima, predmeta od kože, do sušenih guštera i retkih biljaka. Ceo Stari grad je zapravo jedna velika pijaca. Tu je smešten i glavni trg Džema el Fna, koji je najveća atrakcija za posetioce. Pored prodavaca osvežavajućih napitaka, urmi, suvih smokava i sličnog, na njemu su i razni izvođači, plesači u narodnim nošnjama, žongleri, akrobati i krotitelji kobri. Morao sam da ostanem fokusiran na takmičenje i cilj s kojim sam došao u Maroko, tako da nisam imao previše vremena za obilaženje znamenitosti, ali jahanje kamile nije izostalo, jer bez toga kao da niste bili u Africi.

Živorad-Žika Nikolić: Stopama “Kuma” i Monike Beluči

Keksići i čaj od nane

Marokanska kuhinja je mešavina berberske, maorske, arapske i islamske kulinarske tradicije, sa malo andaluzijskih uticaja. Čuven je tamošnji tažin, jelo slično našem gulašu, koje se servira u kupastim posudama od zemlje. Meni su se svideli njihovi veoma ukusni kolači sa cimetom i bademima ili orasima, koji se obično služe uz tradicionalni čaj od mente. Što se ostalog tiče, iskreno, nisam se baš prejeo.

‘Igraj i pobedi’ usred Afrike

Uoči povratka u Srbiju naši domaćini su nam priredili divan gest, koji je meni mnogo značio. Na bazenu hotela u kom smo odseli, pre nego smo krenuli na aerodrom, njihovi di-džejovi su nam pustili našu pesmu “Igraj i pobedi”. Stvarno prelepo iskustvo. Jedva čekam sledeću godinu i ponovni odlazak u Maroko.

Nataša Kovačević: Slatko kajanje u carstvu čokolade

Autor: Gloria magazin
Foto: Guliver/ Thinkstock/ Privatni album
Podelite sa prijateljima:
Tagovi