Ivan Jevtović: Naše neobično iskustvo u Kini


Početkom ove godine putujući u Italiju prvi put sam doživeo da se karabinjeri razbude prilikom prolaska kroz pasošku kontrolu. Aktivirala im se pozornost kad su me videli. Iskreno saosećam sa svim ljudima koji imaju nezamislive probleme, Romima i drugim ljudima tamnije puti, i zbog toga sam počeo da se osećam veoma anksiozno u Evropi. Supruzi Sandri sam rekao da bi bilo super da odemo negde gde nećemo imati takav problem, a pošto nam je oboma dugogodišnja želja bila da odemo u Kinu, odlučili smo da posetimo najmnogoljudniju zemlju na svetu. Na vreme smo uzeli avio-karte, Sandra je desetak dana provela na internetu kako bi napravila precizan plan puta da bismo videli sve što nas zanima. Krenuli smo s kćerkom Sofijom, proveli tamo više od tri nedelje i obišli Peking, Sijan, Nanking, Handžou i Šangaj.

Supersonični voz

Pošto su ovi gradovi međusobno udaljeni po šest, sedam hiljada kilometara, najvažnije pitanje je bilo kako ćemo se prevoziti. Odabrali smo voz. U pitanju su oni supersonični, koji idu 300 kilometara na sat, pa se i razdaljine od po hiljadu i po kilometara, koliko ima od Pekinga do Sijana, prelaze za oko pet sati. Železnica je udobna i vrlo sigurna, a predeli kroz koje smo prolazili fascinantni. Išli smo uglavnom danju i uživali razgledajući unutrašnjost, koja deluje kao da je vreme zaustavljeno. Moja supruga Sandra, u želji da sve to ovekoveči, napravila je na stotine fotografija. Peking inače ima četiri železničke stanice, severnu, južnu, istočnu i zapadnu, odakle vozovi kreću za sve krajeve zemlje, i, naravno, dolaze po redu vožnje, gotovo u sekund.

kina-getty

Ptičja perspektiva

Prestonica ima 24 miliona stanovnika i odličan metro, u kojem počinjete da se snalazite posle nekoliko dana, pošto ne postoje svuda table s uputstvima na engleskom jeziku. Obišli smo mnoga istorijska mesta u centru, od Zabranjenog grada, obližnjeg trga Tjenanmen, Rajskog parka, do zdanja Pekinške opere, koja se nalazi otprilike pet stotina metara od Tjenanmena. Kad bi se opera gledala iz ptičje perskeptive, video bi se samo jedan veliki providni “mehur” nasred ogromnog kružnog jezera u parku. Dok smo se šetali tim parkom, zapalo nam je za oko neobično zdanje u čijoj unutrašnjosti su se ljudi šetali. Delovali su nam, s te razdaljine, kao neki mravi i poželeli smo da i sami uđemo, ali smo bili potpuno zbunjeni, nismo ukapirali kako da do njega dođemo. Prolaznici su nam otkrili da se stiže podzemnim tunelom čiji je ulaz u drugom delu parka. U foajeu opere našli smo se ispred više od trideset šatlera za prodaju karata za razne predstave, opere i balete, koji su počinjali za nekoliko minuta. Sve to delovalo mi je kao neka ogromna železnička stanica, sa stotinama ljudi koji su žurili u neku od tridesetak sala da uživaju u umetnosti.

Glinena vojska

Sledeće odredište nam je bio Sijan, početak Puta svile, koji će po već napravljenom projektu, uskoro biti obnovljen. To je drevna kineska prestonica u pokrajini Šansi, a u svetu je poznat po ogromnom dvorskom kompleksu, velikom kao četvrtina Pekinga, ostacima carske palate iz II veka pre nove ere i hiljadama glinenih vojnika, čuvara cara Ćin Ši Huanga. Ti glineni vojnici su za mene najneverovatniji umetnički poduhvat koji sam u životu video. U susednim halama se iskopavaju novi, još se ne zna koliko ih zapravo ima, a priča se da je vladar naredio da ih naprave pripremajući se za zagrobni život. Bilo je angažovano na desetine hiljada skulptora koji su ih, navodno, radili više od tri decenije. Neverovatno je da su svi ti likovi potpuno različiti – osim crta lica, imaju i različite rekvizite, mačeve i drugo oružje. Postoji priča da je car naredio da se s njim u grobnicu zakopaju i njegove četiri žene, koje su bile žive u trenutku kad je umro. Iako sam, kad sam bio baš mali, video brojne svetske građevine, moram priznati da je ova glinena vojska čudesna.

Lekcija o strpljenju

Obišli smo i Handžou, koji je početkom septembra bio domaćin sastanka grupe “G 20”, odnosno najmoćnijih zemalja sveta. Smešten je na obali Zapadnog jezera i deluje kao Švajcarska. Starosedeoci su uspeli da sačuvaju autentičnost i tradiciju, kao i lokalnu kuhinju, a dodatno je ulepšavan zbog samita u vreme dok smo mi boravili tamo. Svakog dana u pet po podne u park kraj našeg hotela dolazili su stanari obližnjih zgrada, koju su odeveni u uniforme vežbali za slet u čast visokih svetskih zvaničnika.

Tamo sam naučio i važnu lekciju o strpljenju. U apartmanu gde smo bili smešteni u jednog trenutku se pokvarila kablovska televizija, a pošto je olimpijada bila u toku, požalio sam se na recepciji. Poslali su čoveka koji je skoro pola sata popravljao kablove, jer je u pitanju bila neka sistemska greška. Nije želeo da odustane dok sve nije proradilo, a gledajući njega shvatio sam koliko smo mi zapravo nestrpljivi i hoćemo sve što nam je potrebno da dobijemo odmah, istog sekunda.

Sajber kvartovi

U Šangaju, kako ga mnogi zovu Parizu Dalekog istoka, ogromnoj luci na ušću reke Huangpu u Žuto more, ima ulica koje deluju prastaro, kao da su iz pretprošlog veka. S druge strane, postoje potpuno “sajber” kvartovi, s neboderima od po stotinak i više spratova, koji su futuristički, hipermoderni. Ekstremne razlike u Kini uopšte ne deluju čudno, jer Kinezi izuzetno poštuju svoju istoriju i tradiciju, ali i džinovskim koracima grabe napred i osvajaju nove tehnologije. Ovo su im godine ulaganja u nova saznanja, eksperimentalne nauke, a planiraju da za godinu-dve internet bude dostupan u čitavoj zemlji. Država razmišlja o tome da će većina Kineza u bliskoj budućnosti živeti u gradovima od po dva, tri miliona ljudi. Gradovi niču neverovatnom brzinom i u Šangaju ili Pekingu možete videti kosture novih nebodera koji se prostiru skoro do horizonta. A imam utisak da većina ljudi hoće da dođe iz sela u grad, ili iz manjeg u neki veći, a onda se suočavaju s velikim problemima: teško stiču pravo na posao, obdanište ili školu za decu.

Nesporazum

Poželeli smo da u Nankingu vidimo most preko reke Jangce i doživeli neobično iskustvo. Na izlasku iz metroa jedna Kineskinja se okliznula i počela da pada niz stepenice, a pošto se niko od prolaznika nije ni okrenuo, prišao sam da joj pomognem. Izašli smo i krenuli ka autobuskoj stanici pa sam zaustavio jednog mlađeg Kineza da ga pitam kako da stignemo do mosta, a on se ponudio da nas odveze svojim kolima u znak zahvalnosti za pomoć njegovoj sunarodnici. Bili smo iznenađeni, ali smo prihvatili ponudu i otišli do jednog od najvećih mostova na svetu, koji su pedesetih godina prošlog veka počeli da grade Sovjeti pa odustali, a Kinezi ga na kraju završili posle više od deset godina. Zaista je imponzantan, na nekoliko nivoa, a čak smo u jednoj od zaustavnih traka i stali da bismo se fotografisali. Kad smo Kineza posle obilaska pozvali na kafu, učtivo je odbio uz objašnjenje da on to nije uradio da bismo mu mi nešto dugovali. Odjedanput je među nama nastao nesporazum, mada ni mi ni on nismo mislili ništa loše. Posle smo shvatili da moramo da budemo mnogo strpljiviji u komunikaciji. Većina ljudi s kojima smo pričali nisu preterano otvoreni kao mi, prema strancima su snishodljivi, stidljivi i vrlo uzdržani, i moglo bi se reći da gaje neku vrstu strahopoštovanja prema Evropljanima i Amerikancima. Sve više ih govori engleski, vidi se da ga ozbiljno uče, a i mnogi koji su studirali na raznim svetskim univerzitetima vratili su se kući, da doprinesu razvoju domovine.

Tai či

Interesantno je da Kinezi redovno vežbaju po parkovima, uz razne vrste muzike, što je za svaku preporuku. Taj či treniraju čak i najstariji, a to je stvarno vrhunska veština koja te izbalansira i energetski dovede u red. Igrajući se održavaju dečji duh i to mi je genijalno, a osim brojnih borilačkih veština mlađi treniraju i razne druge sportove, voze bicikle, rolere, trotinete na struju. Koliko su posvećeni zaštiti okoline, shvatili smo kad smo videli bakice koje špahtlama i grabuljama skidaju sa betonskih staza u parku fleke od žvaka. Radile su to predano i po nekoliko sati.

great-wall

 

Na svakom putu spoznajem nove stvari, preispitujem se šta ima smisla, a šta ne, a u Kini sam se stalno pitao: kako je moguće da sve funkcioniše u državi u kojoj postoji samo jedna partija?

Autor: Gloria magazin
Foto: Guliver/Getty images, Privatna arhiva
Podelite sa prijateljima:
Tagovi