Moje putovanje: Berlin – Mina Aleksić


U nekad podeljenom gradu dramaturg i spisateljica Mina Aleksić obišla je ostatke čuvenog zida, poznati Aleksanderplac, Brandenburšku kapiju i Muzej trabanta, uživala je u ukusu raznih kobasica ali i turskog kebaba, kao i u provodu po noćnim klubovima

U Berlinu sam do sada boravila četiri puta, a ovom prilikom sam bila u poseti mojoj najboljoj drugarici Sari, koja tamo živi i radi. A pošto je ona po čitav dan bila na poslu u bolničkoj laboratoriji, imala sam mnogo slobodnog vremena za istraživanje onih delova grada koje ranije nisam stigla da obiđem. Gradski prevoz, pre svega metro, odlično je organizovan i dosta dobro sam se snalazila – svuda na tablama piše gde se nalazite i ako pratite uputstva, teško da ćete zalutati.

Zid je i dalje atrakcija

Ostaci čuvenog Berlinskog zida, koji je grad delio na istočni i zapadni deo, i dalje privlači najveću pažnju turista iz čitavog sveta. Razlike su vidljive još uvek, pošto je sovjetski, istočni deo pun sivih građevina, ravnih linija i jednostavne arhitekture, i deluje mračno. Podseća me pomalo na Češku ili Slovačku. U ulicama zapadnog dela Berlina vlada šarenilo boja, zgrade su moderne, arhitektura futuristička, s ogromnim tržnim centrima koji predstavljaju pravi raj za kupoholičare. Nemci su svesni svoje tragične istorije i neverovatno je koliko su muzeja i zdanja napravili u spomen na stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu. Fasciniralo me je kolika je svest tog naroda o zlu koje su učinili čitavom svetu.

Prazan Aleksanderplac

Jedno od najpoznatijih mesta u Berlinu je Aleksanderplac, koji se nekad nalazio u istočnom delu i deluje nekako golo. Ima samo jedan ogroman sat, a pored je veliki toranj, vidikovac sa koga se ceo grad vidi kao na dlanu. Iako je to jedan od njihovih omiljenih trgova, uopšte mi se nije dopao, mnogo je zanimljiviji, recimo, Kudam, deluje nekako urbanije s mnogo interesantnih radnji i prodavnica i podseća na prave evropske trgove. U blizini je robna kuća poznate britanske marke jeftine garderobe “Primemark”, a nedaleko odatle je i šoping-centar “Alexa” sa odličnom ponudom hrane.

Kilometarski grafiti

Čuvena Brandenburška kapija takođe je jedno od mesta koje turisti obavezno obilaze. Veoma podseća na parisku Trijumfalnu i jako je velika, pa morate baš mnogo da se udaljite da biste je uhvatili u kadar ako želite da je fotografišete. Okružena je prostranim i lepim parkom, stvarno deluje veličanstveno, mada na mene nije baš ostavila neki spektakularan utisak, u Italiji ima mnogo lepših i raskošnijih parkova. Obišla sam ponovo i Čarli, najpoznatije kontrolno mesto između istočnog i zapadnog dela grada, gde su stranci mogli da uđu u istočni Berlin. Nalazi se u samom centru i danas je tu replika prave kućice, dok je original u muzeju. Inače, najveći deo zida je sačuvan i sada ga mladi umetnici koriste za grafite, svaki od njih simbolizuje neku vrstu oslobođenja. Mnogi se fotografišu ispred tih živopisnih grafita i to je stvarno poseban doživljaj.

Večiti trabant

Pored muzeja posvećenog rušenju zida, Muzeja oslobođenja Berlina i mnogih drugih, možda je najzanimljiviji Muzej trabanta, čuvenog istočnonemačkog automobila. Posetioci tu mogu da vide kako je ovaj simpatičan auto izgledao, pošto je u njemu izloženo pedesetak reprezentativnih i odlično očuvanih primeraka, ofarbanih u vrlo maštovite dezene i boje, poput ružičaste, tirkizne, s leopardovom ili zebrinom šarom ili tufnama. Oni koje uhvati nostalgija mogu čak u nekom od njih i da se provozaju po okolini, i videla sam dosta turista koji su ih iznajmili za vožnju po gradu, iako je cena poprilična, pola sata tog zadovoljstva košta sto evra.

Narod otvorenog duha

Nemci deluju prilično hladno i nezainteresovano na prvi pogled, ali ako nekog zamolite za pomoć ili ne možete da se snađete, svi će vam izaći u susret. Ali, recimo, u metrou nemaju običaj da nekome ustupe mesto ili upute izvinjenje ako su vas u gužvi gurnuli ili zgazili. Dosta mojih drugara u Berlinu igra vaterpolo za tamošnje klubove, pa smo se našli nekoliko puta i imala sam prilike da upoznam njihove domaće prijatelje. Hoće da pričaju sa strancima i slušaju vas samo ako ih to o čemu govorite baš zanima. Čini mi se da smo mi dosta otvoreniji i druželjubiviji, kod njih se nekako oseća distanca. Ali su zato, za razliku do nas, dosta slobodnijih shvatanja po pitanju verskih i seksualnih sloboda, nemaju nikakav problem sa različitostima. Postoji čitav kvart, Nolendorfplac, s nizovima ulica prepunim kafića, restorana, prodavnica, knjižara i sportskih centara posvećenih isključivo gej populaciji, a na izlazu iz metro stanice je ogromna zastava duginih boja, kako biste zasigurno znali gde ste stigli.

Asparagus i kobasice

Berlin je multinacionalni i multikulturni grad u kome živi jako mnogo Indusa, Alžiraca, Turaka, koji imaju i svoje kvartove, a koliko su se odomaćili svedoči i činjenica da je njihov kebab postao jedno od nemačkih nacionalnih jela. Kobasica ima raznih i sve su vrlo ukusne, prodaju se na svakom koraku i kao ulična hrana, a posebno mi se dopala karivrust, koja se pre prženja uvalja u brašno da bi bila hrskava. Služi se sa salsom od paradajza koja podseća na kečap, uz pomfrit. Bila sam tamo u sezoni asparagusa, od čega su pravili bukvalno sve, od supa do gulaša i pica, a jedan dan sam u nadi da ću pojesti lagan obrok uzela čorbu, pa sam se iznenadila kad sam na dnu tanjira pronašla komade slanine i kobasice, koje očigledno vole da stavljaju u svako jelo. Gotovo u svim restoranima su pristupačne cene, pa prosečan obrok, s glavnim jelom i salatom, uz piće, košta oko petnaestak evra.

Žurke do jutra

Tamošnji klubovi su posebna priča, pošto je grad čuven po noćnom životu, a najpoznatiji su “Bernhein Kit Car” i “Watergate”. Svi rade od srede do nedelje, i to po čitavu noć, ulaz se plaća od petnaest do dvadeset pet evra, ali u njih ne može baš svako da uđe jer postoje neka nepisana pravila. Ona određuju i dres kod, pa se tako svi oblače neupadljivo. Devojke ne nose visoke potpetice, a većina posetilaca je u crnom. Žurke najčešće počinju u ponoć, ali klub kreće da se puni tek oko dva i niko ne odlazi kući pre osam ujutru.

Tekst je originalno objavljen u štampanom izdanju magazina “Gloria” u broju 633.