Branko Rosić: Moje putovanje u Škotsku


Novinar i pisac Branko Rosić u Edinburgu je zbog nedostatka kondicije čežnjivo gledao Staru tvrđavu iz donjeg rakursa, a na putu vozom za Glazgov divio se idiličnom pejzažu s kravama koje se izležavaju na najlepšim poljima sveta i otkrio zašto je ‘glazgovski poljubac’ toliko bolan

Po drugi put u Škotsku putujem uhodanom stazom, a ona vodi od londonskog aerodroma Getvik. Slećem u Edinburg i sa terminala hvatam dabldeker do centra grada. Kao i u Londonu, uvek u ovim autobusima pucam na visoko, na gornji sprat, odakle mogu da posmatram grad iz savršene pozicije.

Džinovski ringišpil

U Edinburgu me dočekuje drugarica Eni Hemfris. Tokom mog prethodnog boravka uputila me je u sve tajne najlepšeg škotskog grada, a pošto je ovo repriza, onda nema potrebe da mi pokazuje mapu i preporučuje toponime koje moram da posetim. Prvo jutro u Edinburgu kreće filmski jer obilazak počinjem od mesta kojima su prolazili junaci kultnog “Trejnspotinga”. Koračam Ulicom prinčeva kojom su u prvim minutima ovog filma trčali po istom asfaltu: Renton, Sik Boj, Begbi. Ne trčim kao oni već hodam, gledam i upijam. U toj ulici je džinovski ringišpil. Njega se ne sećam iz “Trejnspotinga”, ali razmišljam o zaljubljenosti Britanaca u ringišpile – džinovski “London Eye” postavljen je u Londonu u vreme olimpijade, a malo manju vrtešku sam zatekao u Brajtonu, pa i u nekim drugim britanskim gradovima.

Sendviči sa struganom svinjetinom

Iz Ulice prinčeva ušetao sam u glavnu arteriju Edinburga, ulicu Rojal Majl, tačnije u Stari grad, inače glavni lokalitet škotske prestonice, u kome se nalazi i Edinburška tvrđava, koju sam bolno gledao iz donjeg rakursa, spoznajući da mi fali kondicija za penjanje. U poprečnoj Viktorijinoj ulici nalazi se omrznuto mesto mog beogradskog kardiologa – “Oink”, fast-fud u kome se strugana svinjetina sabija u fenomenalne sendviče. Tu su i sjajne suvenirnice, koje i dalje prodaju škotski pasoš iako nezavisnost Škotske nije izglasana na referendumu. Osim obaveznog kilta, u ponudi su i sve varijacije čudovišta iz Loh Nesa, koje privlači turiste pa ostavljaju džakove funti svih ovih godina. A gde su kilt i čudovište Nesi, tu su i gajde. Čista egzotika je kad šetate kaldrmom Rojal Majla a oko vas se razlivaju zvuci hita “Mull of Kintyre” Pola Makartnija u izvođenju lokalnog velemajstora na gajdama.

Doktor Džekil i mister Hajd

U ulici Rojal Majl nalazi se zanimljivi pab “Deacon Brodies Tavern”, nazvan po Vilijamu Brodiju, koji je bio inspiracija Robertu Luisu Stivensonu za doktora Džekila i mistera Hajda. Brodi je bio đakon, preko dana je bio ugledni građanin, član gradske skupštine, a noću se kockao i pio. Njegova mračna strana dovela ga je i do pljačke kako bi platio kockarske dugove, što je prouzrokovalo njegovo vešanje 1788. godine. Još jedan pab ima veze sa književnim junakom, a to je moj omiljeni “Oksford”. U njega svraćaju ljubitelji inspektora Rebusa, koji u pauzama rešavanja zamršenih ubistava baš na šanku “Oksforda” kvasi nepca lagerom ili ejlom. Ja volim pivo “Belhaven”, čije podmetače stavljam u džep kao suvenir. Srećan sam što me u ovoj krađi ne vidi inspektor Rebus, kojeg je stvorio škotski pisac Ijan Renkin.

Turbo moderna železnica

Trećeg dana boravka u Škotskoj odlučio sam da skoknem do Glazgova. Putujem vozom i iz turbo modernog kupea posmatram idilični škotski pejzaž – krave koje se izležavaju na najlepšim poljima sveta. Glazgov je dugo važio kao “murder capital of Western Europe” – jedan od najopasnijih gradova Evrope, ali stopa kriminala je poslednjih godina smanjena za dve trećine. To je mesto u kojem je izmišljen kišni mantil, otkriven bend “Oasis” i gde je stvoren “glazgovski poljubac”, koji ne podrazumeva priljubljivanje usana dve osobe, nego “head butt” udarac glavom u glavu onog koga “ljubite”.

Najljubazniji ljudi na svetu

I pored toga, Glazgov je mesto gde žive najljubazniji ljudi na svetu. I to nije kurtoazija. Bukvalno su me uvlačili u pabove i to dok su još bili trezni, tako da se radilo o gostoprimstvu, a ne pijanstvu. Kada sam slučajno prosuo čvarke na pijaci, ljubazni prodavac mi je dao druge i zato spremno tvrdim da nema velikodušnijih ljudi od Škota iz Glazgova (ili ovaj prodavac nije Škot iz vica). Jedino nisu blagonakloni prema statui vojvode od Velingtona, smeštenoj ispred Galerije moderne umetnosti, koja se nalazi na listi deset najbizarnijih spomenika. Vojvodi su meštani natukli kapu još osamdesetih i iako se gradske vlasti bune, to ne pomaže jer fanovi kape imaju većinu pa i facebook stranicu “Keep the Cone”.

Ovčije iznutrice kao delikates

U Glazgovu sam jeo nacionalno jelo “haggis”, ovčije iznutrice mlevene s lukom, ovsenom kašom i začinima, koje izgledom nije baš primamljivo, što ne važi i za ukus. Po povratku u Edinburg moja domaćica Eni mi je rekla: “Nema tako toplih ljudi kao što su oni iz Glazgova”. Svi govore o toplini iako je maksimalna godišnja temperatura oko 19 stepeni. Malo više celzijusa zatičem na aerodromu Getvik, na kome sam u glavi prošle godine završio moj roman “A tako je dobro počelo”. S njega se premeštam na Hitrou odakle letim u Beograd, u kome, nekoliko dana posle povratka iz Škotske, na jednom događaju srećem Olivera Hafama, Škotlanđanina koji pravi sajder od vojvođanskih jabuka. Posle nekoliko gutljaja odaje mi priznanje: “Ti si pravi Glasgow boy”. Odlično, samo da ne moramo da se “ljubimo”, misleći na “glazgovski poljubac”, jer od njega možeš zaista izgubiti glavu.