Pijanistkinja Suna Gunlaugs: Džez je univerzalni jezik, ali nije isti širom sveta

Autor:

14.10.2016 19:13

Foto:

Foto:



Islandska pijanistkinja Suna Gunlaugs (Sunna Gunnlaugs) pronašla je početnu inspiraciju u muzici Bila Evansa i Kita Džereta, odnosno Boboa Stensona i Jona Balkea, spajajući ljubav prema Americi i Skandinaviji u originalnu lirsku muziku izvan granica.

Posle zapažene karijere u SAD i Kanadi (glavni saradnici: Toni Malabi, Dru Gris i Ohad Talmor), vratila se na Island, nastavljajući sa objavljivanjem izvanredenih albuma. Među najpriznatijim umetnicima je u svojoj zemlji, a publici 32. Beogradskog džez festivala predstaviće se na koncertu u Domu omladine Beograda, 26. oktobra u okviru večernjeg programa, zajedno sa svojim triom.

Prošle godine sa svojim Triom objavili ste novi album, pod nazivom “Cielito Lindo”

-Ovo je naš treći zajednički album. Svi doprinosmo repertoaru autorskim kompozicijama, ali na ovom albumu smo, po prvi put, snimili i jedan standard – Geršvinovu kompoziciju “Summertime”. Kada se sastanemo na probama i sviramo nove kompozicije, trudimo se da ne razgovaramo mnogo o njima, već da pokušamo jedno drugom da prenesemo osnovnu ideju o pesmi i da kroz sviranje vidimo gde će nas proces odvesti. Volim da na naš trio gledam kao na zajednicu koja je stalno u procesu zajedničkog stvaranja. Imamo kompozicije sa klasičnom solo formom, ali i one u kojima je samo jedna osoba istaknuta kao solista. Ipak, najvažnije je da trio učestvuje zajedno na našem muzičkom putovanju od početka do kraja.

Nedavno ste, zajedno sa Triom, dobili Muzičku nagradu Islanda (Icelandic Music Award) u kategoriji “Najbolji izvođač”. Koliko za umetnika znači kada dobije priznanje za stvaralaštvo u svojoj domovini?

-Veliko je ohrabrenje biti prepoznat i nagrađen za sopstveni rad, posebno ako ste žena u oblasti u kojoj dominiraju muškarci.

Preselili ste se 1993. godine u Sjedinjene Američke Države zbog studija, gde ste nastavili da živite i narednih godina i ostvarili veoma uspešnu karijeru. Jednom prilikom ste izjavili da je okruženje u kojem ste živeli u SAD bilo veoma podsticajno za Vas kao džez muzičarku. Zbog čega ste, kao već formirana i istaknuta umetnica, odlučili da se vratite na Island? Da li je to bio kraj jedne i početak nove faze u Vašem profesionalnom životu ili nešto drugo?

-Koliko god je Njujork izuzetno podsticajno mesto za život žez muzičara, istovremeno tamo je i velika borba za opstanak. U jednom trenutku sam se umorila od toga da budem siromašna sa malom perspektivom da će se moj životni standard značajnije popraviti. Suprug i ja smo želeli i da se ostvarimo kao roditelji, bili smo potpuno sami, bez familije u blizini. Znala sam da će život na Islandu pružiti mnogo veće mogućnosti i nama i našoj deci.

Nedavno ste imali i jedno novo profesionalno iskustvo – radili ste muziku za film “Rejkjavik”, u izvođenju džez kvinteta. Kako ste se snašli na ovom novom zadatku i koliko se rad na filmskoj muzici razlikovao od Vašeg uobičajenog stvaralaštva?

-Veoma sam uživala u radu na ovom projektu. Obično kada komponujem sve je potpuno otvoreno, tako da je ovo bio sasvim drugačiji proces – imala sam zadatak da komponujem muziku tačne dužine, koja će predstaviti specifičnu atmosferu ili raspoloženje u nekoj konkretnoj sceni. Bila sam pomalo nervozna kada sam počinjala, ali sam se vrlo lako prebacila u odgovarajuće kreativno raspoloženje i čitav proces mi je doneo veliko zadovoljstvo.

Umetnički ste direktor Rejkjavik džez festival – kakva iskustva imate iz tog dela svoje karijere?

Veoma je interesantno biti “sa obe strane stola”, da se tako izrazim – i izvođač i organizator, odnosno selektor programa. Mislim da sam dosta naučila radeći taj posao, a jedna od stvari je i koliko džez festivali imaju važnu ulogu u podsticanju međunarodne saradnje, ali i predstavljanja lokalnoj publici umetnika za koje možda nikada ranije nisu čuli. Danas je mnogo manje velikih džez zvezda, nego što je to nekada bio slučaj, ali i mnogo umetnika koji zaslužuju mnogo veću pažnju javnosti i prizanje za svoj rad. Džez festival koji ima poverenje publike u kvalitet onoga što programski predstavlja, igra veoma važnu ulogu u afirmaciji novih, velikih talenata.

Slogan ovogodišnjeg Beogradskog džez festival je “Planeta Džez” – da li mislite da je džez na globalnom niovu univerzalan muzički jezik, ili postoje razlike? Kako vidite i osećate džez u 21. veku?

Definitivno mislim da je džez univerzalni jezik, ali nije isti širom sveta. Može biti jednako kvalitetan u svakom delu planete, ali uvek ima ono nešto specifično od uticaja što dolazi iz tog dela sveta. Mislim da na stvaralaštvo muzičara utiče lokalna tradicija i okruženje, ali u tome je i lepota muzike. Uvek možete da otkrijete nešto novo i nikada se ne umorite od toga.

U januaru ove godine objavili ste prvi duo album, pod nazivom “Unspoken”, u saradnji sa holandskim klarinetistom Maartenom Ornsteinom, sa kojim ste se “upoznali” preko Tvitera. Da li biste tu saradnju okarakterisali kao primer pozitivne globalizacije u umetničkom svetu? Kakvi su Vam utisci vezani za rad na tom albumu i saradnju sa holandskim kolegom?

Apsolutno. To je bilo poptuno iznenađenje za mene. Zapravo, nisam ni bila svesna u šta se upuštam, ali na sreću Maarten i ja smo ostvarili izuzetnu saradnju. Svirali smo zajedno nekoliko puta, objavili pomenuti album zajedno i nastavili da nastupamo zajedno. Ima nečeg sasvim svežeg i neočekivanog u toj saradnji, jer živimo u različitim državama i srećemo se samo povremeno. A onda jednostavno uronimo u muziku i intenzivno delujemo jedno na drugo, što je veoma korisno za stvaralački process.

 

Komentari. (0)

Loading