EKSKLUZIVNO: Nova priča Dejana Stojiljkovića na vašim mobilnim telefonima


Napolju je ledeno, ali ova priča gori – bukvalno, kako kaže i sam njen naziv.

Iz pera čuvenog Dejana Stojiljkovića, autora romana «Konstantinovo raskršće» i jednog od scenarista serije «Senke nad Balkanom», stiže nam nova krtaka priča, pod čudnim nazivom «Sićevo burning». Kratke priče ovog autora ekskluzivno su dostupne korisnicima servisa Bookmate. Ovaj servis donosi najpopularnije naslove iz pera domaćih i stranih autora, na srpskom jeziku, u elektronskoj formi, na svim vašim mobilnim telefonima, tabletima i računarima.

Samo za čitaoce Gloria portala, prva četvrtina nove priče Dejana Stojiljkovića dostupna je na ovoj stranici, potpuno besplatno. Uživajte u čitanju!

Dejan Stojiljković

SIĆEVO BURNING

Klinci hoće da plešu. Sve što treba da uradiš jeste da im
daš neko mesto gde će plesati i sve će biti OK.
Klinci samo hoće da plešu.

Toni Vilson

U životu sam oduvek imao mnogo ortaka, drugara, prijatelja, sapatnika, poznanika, jataka, kolega… Većina njih su istovremeno i budale i probisveti. Što i nije neko veliko čudo. Uglavnom se i družim sa takvima. Sitni lopovi, sitni dileri lake droge, sitne duše i krupni prevaranti…

Život u gradu ti ne daje veliki izbor: ili radiš ili te rade, ili valjaš ili ne valjaš, ili si vuk ili si ovca, ili si lopov ili onaj koga kradu.

Osuđen sam od detinjstva na takvo okruženje.

Nisam ja birao društvo, ono je biralo mene.

Nije bilo sudbonosnih susreta i zakletvi na večno prijateljstvo. Jednostavno se tako pogodi.

Mislim, voleo bih ja da se družim sa nekim tamo finim, knjiškim ljudima, sa maminim i tatinim sinovima što ne čekaju zadnji autobus za Pantelej i žive u kućama na tri sprata. Hteo sam ja da budem sa tim finim svetom, makar samo da mi matori više ne govori:

“Dokle ćeš više da kradeš Bogu dane sa onim tvojim majmunima?”

Ali ne ide.

A i šta bih ionako radio tamo?

Ovde je zabava. Sa dilerima lake droge, još lakšim radodajkama sa periferije, sa tipovima koji dilaju kradeni vinjak, večitim studentima, povremenim srećnicima, inventarima u kladionici i kafani, alkosima, propalim fudbalskim nadama, kolekcionarima stripova, polovnim di-džejevima i lošim gitaristima, ponosnim vlasnicima pocepanih levisica i gramofona na kojima se vrti jedna te ista ploča Toma Vejtsa.

To je moj svet. To su moji ortaci.

Jedan od njih upravo sad stoji kraj mene i cupka kao dete koje hoće da se upiški u gaće.

Gledam tako u mog, kao, najboljeg prijatelja Vojvodu i nerviram se… Već pola sata čekamo da se naš stari drugar i povremeni poslodavac Dule Palilulac, pojavi iza krivine i pokupi nas a njega nema pa nema… Zato je Vojvoda i tako nervozan. Nije baš zgodno stajati na “spidveju”, čuvenoj krivini na kojoj odmah iznad porte Pantelejske crkve počinje Somborska ulica, izložen sumnjičavim komšijskim pogledima i eventualnom trkeljisanju od strane pandura, dok ti je o rame okačen ranac filovan isitnjenom vutrom spremnom za rolanje.

Vojvoda ne prestaje sa cupkanjem čak i kad nam priđe tetka zabrađena maramom da nas pita u koje vreme je autobus za Cerje.

“Nemam pojma, tetke…”, lakonski joj odgovara moj ortak. “Nisam davno bio u planinu po drva.”

“A šta je to s tebe, sinko?”, radoznalo će ona. “Što si se tako uzvrpoljio?”

“Ništa strašno, tetke… Skidam se sa heorina na suvo, pa kriziram.”

Tetka odlazi niz ulicu upadljivo se krsteći, slutim, ne zbog blizine crkve.

U tom času krivinu ubija veliki beli kombi na kome je ispisano ime fantomske firme: PALILULAC I SINOVI.

Uz škripu guma on zastaje ispred nas i Duletova kratko ošišana glava proviruje kroz prozor na mestu vozača.

“Šta čekate?”

“Tebe, buljašu.”, kažem iznervirano. “Što kasniš? Izmrzomo ovde ko muškatle!”

“Morao sam da svratim kod Gavre po gramofone.”

“Kod kog Gavre?”

“Gavre di-džeja.”

“Zar muziku večeras ne pušta onaj… Blaško?”

“…Zvani Selja.”, dopunjuje me Vojvoda.

“Pao je za neku kradenu robu.”, kaže Dule.

“Stvarno?”, iznenađeno će Vojvoda. “A kad će na tebe da dođe red?”

“Ajde ne serite više, nego upadajte, kasnimo…”

Ulazimo u kombi na zadnja vrata. Tamo zatičemo dva sumnjiva tipa kako se baškare među gajbama skopskog piva. Jednog od njih poznajem, Duletov ortak iz kraja koga zovu Gile Kazanova, kažu da bi taj jebo i puža u oko, toliko je jebeno napaljen. Drugi je neki namrgođeni baksuz, nikad ga u životu nisam video. Vojvoda seda na gajbu do njega i odmah počinje sa neformalnim ćeretanjem:

“Je li, rođače… A odakle si ti?”

“Iz pizde materine.”

“O, pa mi smo, znači, zemljaci?”

Dule gazi kombi do daske i pasivni noćni krajolik dzudzanskih vinograda prolazi kraj nas u brzometnom spidu, nedugo potom izbijamo na autoput a onda pičimo pravac prema planinama, starim carskim drumom kojim su nekad davno tabanale rimske legije na putu ka Konstantinopolju, pravo prema Sićevačkoj klisuri…

Iz džepa vadim zgužvani flajer za noćašnje dešavanje čiji smo neformalni suorganizatori i čitam tekst na njemu:

Party na kakvom niste još bili!

Dobra zika i jeftina cirka!

Hip-hop, funk & techno night.

Start: 22:00

End: ?

Mesto: Klub mesne zajednice Sićevo

petak, 12. septembar

promocija! SKOPSKO PIVO

Ispod svega velikim masnim slovima stoji:

SIĆEVO BURNING

“Je li, Dule…”, pitam idejnog tvorca i organizatora. “Ko je smislio ovaj idiotski naslov za žurku?”

“Ja, naravno…”, odgovara mi ponosno.

“Pa zar nije pravilnije da piše Sićevo IS Burning?”

“Znaš kako, hteo sam da se zove Sićevo Acid, al’ ne ide… seljani bi mogli da skapiraju to pogrešno. Osim toga, ta reč, znaš… ejsid… kiselina… mnogo asocira na gorušicu. A Sićevo je, kao što znaš, vinarski kraj… pa zato nije zgodno.”

“Čekaj, bre… Zar nije bila priča da se na parti dovedu ljudi iz grada? Ako ti budu samo seljani, tražiće ti da im puštaš celu noć Nedeljka Bilkića. I to onu, adekvatnu: Ima jedna krčma u planini.

“Ne beri gajle, Zlatni. Dolazi nekoliko gradskih ekipa. U tome je i bila fora, znaš… Ljudi žele malo da promene ambijent. Dosadilo im da se po gradu vuču od jednog do drugog mesta, a u svima su bili po sto puta… A Sićevo ima mnogo lepu mikro klimu…”

“A ima takođe i klub mesne zajednice koji se iznajmljuje za bagatelu, jel tako Dule?”, javlja se Vojvoda sa svoje gajbe.

“Mislim da i taj aspekt ne treba zanemariti.”, odgovara ovaj diplomatski.

Stižemo u Sićevo taman na vreme. Pola sata pred početak žurbe.

Parkiramo se na košarkaškom terenu koji deli zadrugu od dragstora ispred koga loču lokalci.

Ovlašnim pogledom ošacujem zgradu i pitam se ko će normalan da potegne iz Niša čak dovde da guta eksere i drma glavom uz neki sterilni techno? Onda vidim da su neke ekipe već tu. Dovezli se kolima ili taksijem i cupkaju pred vratima, isto onako kako je Vojvoda cupkao čekajući da dođe Dule. Prepoznajem neke od njih. ***

Kako sam razumeo prevaranta sa Palilule, Gile Kazanova je večeras za miks pultom, puštaće muziku, a za opremu je zadužen baksuz sa zadnjeg sedišta. To obećava lud provod.

Samo da Gile ne pretera sa Dejvidom Getom i Mirzinim jatom.

Predostrožnosti radi, Dule se obraća Giletu.

“Gile! ‘Odi ovamo. Slušaj me dobro… Nemoj da si slučajno muvao domorotkinje. Ovde to nije popularan sport, ima neko da ti otfikari muda.”

“Što, bate?”, zbunjen je ovaj. “Ribe ko ribe.”

Dule ga bratski obgrli oko vrata, ko ono nekad kada smo se u osnovnoj školi na fudbalu dogovarali ko će da puca penal, i pokaza mu na ekipu ispod reklame za pivo koje obara svoju treću gajbu od jutros i mrko odemrava nas došljake iz grada.

“Vidiš li ove brđane?”, postavi mu retoričko pitanje na koje nije očekivao odgovor a onda krene da obrazlaže svoju filozofiju života na selu. “Šta misliš što su svi ovako zapušteni, sa bradama od nedelju dana, pivskim stomacima i upadljivim nedostatkom higijene i ishrane kuvanom hranom? A svi su mladi k’o rosa u podne… To je zato što su sprcali po tri-čet’ri banke u dupe a nisu se poženili. A znaš što se nisu poženili, Gile? Zato što su im u sela dolazile takve gradske bitange poput tebe i poskidali im ribe. A te ribe, znaš, jedva dočekale da uteknu iz selišta za dgra i nikad se ne vrate u isto, makar to učinile i sa nekim poput tebe. I zato su ovi drvoseče ovde tako napiždeni i spremni da ono malo ženskinja što je ostalo po selu brane do poslednje kapi krvi… Tvoje krvi, Gile… “

“Dobro, šefe…”, reče Gile snebivljivo. “Skapirao sam.”

“Drago mi da smo se razumeli.”, zadovoljno će Palilulac. “A sad… Kaži mi šta si nam spremio za večeras?”

“Prvo ću da vrtim ove malo italik disko, malo fanki, malo ejsid džez… će padnu i neki tehničari… Onda im ga malo dam po rokenrolu. Rolingstonsi u klinču sa Milićem Vukašinovićem… A onda…”

“Onda ti ja dam znak.”

“Kakav znak?”

“Znak da su se svi dovoljno uroljali i da mogu da krenem sa šanka da im uvaljujem ono pivo što mu je istekao rok.”

“Ono što si ukrao iz magacina robnih rezervi?”

“Pozajmio, Dragorade, pozajmio…”

“A kako ćeš da ga vratiš kad sve popiju?”

“Je l pitam ja tebe kako se pušta muzika?”

“Ovaj…”

“Ne pitam te. E, lepo ti mene nemoj da pitaš kako se vraća popijeno pivo u magacin iz kog je ukradeno. Važi?”

“Važi, šefe.”

“Dakle, kad ti dam znak… Ti kreneš sa onim miks-tejpom Ace Lukasa i pičiš tako do fajronta.”

“Pa neće valjda ova ekipa što sluša ejsid džez i tehno da se veseli Acu Lukasa?”

“Gile… Ja kad se napijem, mogu se veselim i uz Dnevnik.

Nakon što je dao insturkcije večerašnjem majstoru za muziku, Dule je odlučio da sličan brifing odradi sa nama. Što je iz prve bilo osuđeno na propast. Jer tu je bio Vojvoda.

“Momci… Dakle…”

“Da ne diramo domorotkinje.”, reče Vojvoda.

“Šta?”

“Da ne vaćarimo Sićevčanke.”, kažem ja.

“Što? Navalite slobodno.”

“Pa reko si Giletu da ga ostavi u gaćama.”, bio je zbunjen Vojvoda.

“Ma drugo je Gile… On ti je seksualni manijak. Taj bi iš’o od jedne do druge i pitao primaš li u guzu? Pusti budalu pičkopaćeničku… Vama ako se ukaže prilika da nešto pričvrljite uz tarabu, vi slobodno. Sad je prilika.”

“Prilika za šta? Da nas lokalci unerede od batina?”

Dule baci pogled preko naših ramena, ka mestu gde su bile tri gajbe piva, šaka drvoseča i tranzistorče sa kog se čula Mira Škorić.

“Ma neće oni… Vidiš da su se već pretucali. Sa’ će obore još gajbu pa kući na spavanje. Mora sutra rano da se ustane da se okopa vinograd.”

“Ili da se odkopaju sveži grobovi.”, rezonovao je Vojvoda. “Kad nas pobiju sa sekire i trnokopi, ima nas zakopaju po ove planine, nema ni vuci da nas pronađu…”

“Ne lupetaj, leba ti. Dakle… Vas dvojica stojite na ulazu. Cepate karte, puštate ove sa spiska i nemojte mnogo da cirkate… I nemojte da vaćarite ribe.”

“Pa malopre si nam rekao da može.”, buni se Vojvoda.

“Može seljanke. Građanke ne pipajte.”

“Kako da znamo razliku?”, pitam ja.

“Kakvu razliku?”

“Između dva socijalna sloja.”

“Ove naše nemaju brkove.”

“Aha… Jasno onda.”

“Još neko glupo pitanje?”

Vojvoda diže dva prsta.

“Imam ja.”

Dule prevrne očima.

“Ako baš moraš…”

“Moram… Je li bre, što nam nisi reko da će s nas večeras da bude i Stole Baksuz?”

“Nisam mislio da je to bitno…”

“Ako već treba rizikujem što ću radim s njega večeras onda ‘oću da mi daš duplu dnevnicu.”

“Dam ti kurac da isteraš oči.”

Nakon što je poentirao, Dule nam zavrnu dupe i ode do kola.

Pomenuti ćutolog iz kombija stajao je na par metara od nas. I ćutao. Upadljivo.

“Je li, znaš ti ko je ovaj?”, upita me Vojvoda.

“Jebem li ga… Neki Duletov ortak s Palilulu.”

“To ti je čuveni Stole Baksuz. Vidiš ga kakav je: nabio glavu u muda, ćuti ko zaliven i samo snima okolo s one njegove urokljive oči.”

“Aha… Pa šta onda?”

“Kako pa šta? Pa zar nisi čuo? Taj gde god se pojavi obavezno ispadne neko sranje. On ti je hodajuća nesreća. Šta misliš što ga zovu Stole Baksuz?”

“Ajde ne primaj se, keve ti…”

“Kako da se ne primam? Taj ima da nam navuče neku bedu na vrat…. garantovano! Bre majku mu, što nisam poneo onu dedinu srećnu zečju šapu il’ bar da smo svratili u crkvu po svetu vodicu…”

“Jes’ vala, baš bi nam pop Tića otvorio u pola devet uveče…”

“Otvorio bi taj i vrata od džamiju s pajser za deset evra… a za dva’es’ bi preš’o u islam… Pazi šta ti kažem, već nas je počeo tera maler s onu puknutu gumu, a uz ovog Stoleta ovde ko zna šta će tek da nas zadesi večeras. Znaš šta se priča po Palilulu? Da Titanik nije trebalo potone. Al’ se u poslednji momenat na brod ukrcao Stoletov pradeda.”

“Kakva divna priča iz istorije…”

“Zajebavaj se ti. Al’ ovo neće izađe na dobro.”

“Ih… Nemoj tako. Pravimo žurku u raspalom domu kulture s namerom da raji uvalimo bajato pivo, muziku pušta čuveni niški pičkopaćenik koji se lažno predstavlja za di-džeja, za tehniku se brine Stole Baksuz a mi čuvamo vrata od domorodaca koji su već pri kraju treće gajbe piva… Šta može da pođe po zlu?”

Vojvoda me pogleda, pomalo začuđeno i sa dosta nerazumevanja.

“Je l’ ti to ozbiljno ili si ono… sakrastičan?”

“Mrtav sam ozbiljan.”

NASTAVAK OVE PRIČE DEJANA STOJILJKOVIĆA, ALI I DRUGE KRATKE PRIČE I ROMANI, DOSTUPNI SU PUTEM OVOG LINKA

Autor: Gloria.rs
Foto: Saša Mitrović/TwentyTree, Promo
Podelite sa prijateljima:
Tagovi