Anica Dobra: Dvojezičnost mi je omogućila da više cenim srpski jezik

Autor:

18.12.2016 16:24

Foto:

Foto:



U novom komadu Duška Kovačevića "Hipnoza jedne ljubavi", koja je sinoć premijerno bila na repertoaru Zvezdara teatra, učiteljicu Soju igra Anica Dobra. Radnja se odvija u kući na vrhu planine, u kojoj žive šumar i njegova žena, učiteljica. Njihov sin već je otišao u Kanadu, na put u Ameriku sprema se i ćerka. Zato je ovo priča o nestajanju jednog naroda: iz godine u godinu rađa se manje dece, nacija je sve starija, a oni koji bi trebalo da budu njena budućnost - kad stasaju napuštaju Srbiju u potrazi za boljim životom. Ali, kako kaže pisac, ovo je i priča o jednom velikom hipnotizeru, jer čovek kada je zaljubljen u nekoga ili nešto, zapravo je začaran...

A Anica Dobra "začarana" je glumom već godinama. Gotovo tri decenije (od 1987) član je Ateljea 212 i na njegovoj sceni ostvarila je mnoge zapažene uloge. Bila je i Liza, Lepa Kata, Hani Šnajder, Sofija Jegorovna, Barunica Kasteli. Na matičnoj sceni trenutno igra Ledi Dankan u "Makbetu", gledamo je i dalje u kultnim filmovima ("Crni bombarder", "Već viđeno", "Balkan ekspres", "Tito i ja"), a ostvarene uloge donele su joj dugi niz najprestižnijih priznanja. Jedan deo života provela je u Nemačkoj, pa joj je Kovačevićeva tema bliža nego drugima.

Za razliku od ostalih aktera na sceni, imate lično iskustvo života "na strani". Šta vam je život u Nemačkoj doneo, a šta uskratio?

- Bila sam kao dete u Nemačkoj kada je za mene svako iskustvo bilo dobitak, jer je detinjstvo uglavnom sklop nekih dobrih uspomena. Ili nam se to tako čini posle izvesne vremenske distance. Tako da je to što vi nazivate "ličnim iskustvom" zapravo nepostojeće. Pristupila sam studiranju ove uloge sa istih startnih pozicija kao i svi ostali glumci. Svi smo pod utiskom pred novim komadom Duška Kovačevića koji izražava brigu za opstanak. Ovih koji ostaju. Da pričaju sami sa sobom. Jer, svi odoše. A oni koji odu, njih više nema. Nisu tu. Soja, lik koji tumačim, učiteljica je u pustom selu sa samo pet učenika i perspektivom da dogodine nema više nijednog đaka. Ima zaluđenog muža sa teleskopom i ćerku koja je po svoj prilici "poludela". Da li je?! To je otprilike okvir ove višeslojne i krajnje inspirativne uloge.

Posle gotovo dve i po decenije ponovo ste na sceni Zvezdara teatra. U čemu vidite najveće promene?

- Nikada ne možemo zagaziti u istu reku, što reče antički filozof, pa je tako sada sve isto i sve potpuno drugačije. Sam život je neprekidna promena. Što je samo po sebi pozitivno, jer je vitalno. Drugačija je društvena stvarnost, drugačija je ekonomska situacija, drugačiji su običaji i moda, drugačije ljudi komuniciraju... I baš ti, ipak teško promenljivi ljudi, čine najveću promenu. Jer uvek imaju izbor da odluče kojim će putem. Moja stvarnost je takva da verujem da posle svih izazova i uprkos svim iskušenjima koje nam je novo doba donelo, mi imamo šansu da postanemo obzirniji, pažljiviji jedni prema drugima. I skloni da sačuvamo sve ono što vidimo da je dragoceno oko nas i u nama.

VAŠ profesor Predrag Bajčetić čest je gost na premijerama. Imate li "tremu", posle svih ovih godina, kada dođe na predstavu?

- Moj profesor je oduvek i zauvek moj mentor i zaštitnik svake moje uloge. Gde god bio on, gde god bila ja. Nikada ne bih mogla da imam tremu pred nekim koga viđam, ko mi je uzor i podrška, čak i kada ne dođe da gleda neku moju predstavu. Ili kada bolno iskritikuje, ili uverljivo pohvali. Profesor Bajčetić je neko ko duboko, mudro i suštinski razume sve tajne glumačke umetnosti, pa je neko čije mišljenje, malo je reći, cenim, uvažavam, i čija me dobronamernost i pamet prate kroz sve moje pozorišne i filmske godine.

Ovo je vaš treći susret s piscem Dušanom Kovačevićem. Šta je u njegovom dramskom rukopisu (uz, naravno, teme i specifični humor) najinspirativnije za glumačku igru?

- Dar Duška Kovačevića je u njegovoj neverovatnoj sposobnosti da ceo karakter sastavi u jednoj replici. Prva replika lika odmah ga oživi. Glumac onda lako može da vidi svoj lik, da ga oseti i da se s njim poistoveti. Savlađujući komad od scene do scene, od jednog do drugog sukoba i zapleta, gužvajući i prilagođavajući replike, lik samo dobija u slojevitosti i dubini. I ono što je najlepše jeste da su likovi kod Duška uvek smešni zato što su istiniti. Uprkos tome, ali i baš zato, što su tragični. Publika to prepoznaje i na to reaguje. A ostvarena reakcija je najbolja komunikacija.

Snimili ste više od 80 filmova u zemlji i inostranstvu, dobijali nagrade i ovde i u Nemačkoj. Osim uslova rada, po čemu se najviše razlikuju ta dva iskustva?

- Citiraću vam repliku iz ovog komada. Duško u drami kaže: "Ceo svet je, stvarno, postao veliko selo." Ali odmah sledi i ova rečenica: "Nije. U selima se zna neki red: ko je iz koje kuće i familije, ko su mu roditelji, kakvi su ljudi". Ono što je u mom iskustvu nesumnjivo različito jeste jezik. Nemački je delimično jezik mog detinjstva, naučen kroz veliki trud i želju, tako da mi nije predstavljao prepreku za rad. Ali gluma na svom maternjem jeziku zahvata mnogo dublje i omogućuje da se celo biće preciznije izrazi. Možda mi je dvojezičnost omogućila da još više cenim svoj, srpski jezik, jer uviđam koliko sam u dobitku kad glumim i mislim na maternjem jeziku. I čini mi se da je baš ta mogućnost poređenja učinila da smatram kako treba svi da se potrudimo da negujemo i očuvamo svoj jezik. Inače ga uskoro, ili nekada u budućnosti, više neće biti. A onda nema ni nas.

Nedavno se pojavila vest da ste postali član UDUS-a. Zašto tek sada? Mislite li da bi vaš esnaf mogao da se više angažuje na ostvarenju nekih glumačkih i umetničkih prava?

- To što nisam oduvek bila član UDUS-a samo je tehnički propust. Ja sam smatrala da jesam član od samog završetka akademije. Da UDUS nema tako angažovanog predsednika kao što je Voja Brajović, ne bih ni znala za tu formalnost. Prisustvovala sam mnogim važnim događajima u Udruženju svih ovih godina i oko njega, jer se ono oduvek angažovalo oko naših dramskih interesa i trudilo koliko su mu zakonski okviri dozvoljavali. Sada kad je kultura na tako tankim granama svi moramo da radimo sve što možemo. Ne mogu čak ni da procenim koliko je loša situacija, ali ono što sam dosad u životu naučila je da uvek treba verovati, da uvek postoji način. Možda ne mogu da promenim mnogo toga, ali mogu svakog dana da se potrudim da malo promenim sebe. Neko mora i da sanja i veruje da su snovi ostvarivi.

Komentari. (0)

Loading