Milica Zarić i Marko Živić: Prasetina je najukusnija na premijeri


Tokom više od dve decenije prijateljstva glumci Milica Zarić i Marko Živić mnogo puta su zajedno izašli na pozorišnu i kafansku scenu i na njima pokazali da se jednako dobro snalaze u klasičnom i modernom repertoaru

Nataša Miljković: Dobre priče i zalogaje delim samo s najbližima

Tokom dvadesetogodišnjeg drugovanja glumci Milica Zarić (43) i Marko Živić (46) zajedno su doživeli brojna gastronomska iskustva. Upoznali su se tokom studentskog staža, a zatim su drugarstvo i zanat testirali na scenama Beogradskog dramskog pozorišta i u okolnim kafanama.

Anđela Jovanović: Zašto je sarma apsolutna kraljica srpske kuhinje

Milica: Marko i ja smo se upoznali na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Oboje smo bili u klasi profesora Radeta Markovića. Moj iznajmljeni stan bio je mesto gde smo se okupljali i družili svi sa klase. Uvek sam volela da ugostim prijatelje, spremim hranu i učinim sve da se osećaju prijatno. U društvu dragih ljudi sa kojima delite i lepo i ono manje lepo svaki zalogaj je ukusniji. Možda nisam bila vešta kuvarica kao studentkinja, ali mi nikad nije nedostajalo dobre volje.

Marko: Kod Milice je dolazila cela klasa i svi smo hvalili njena jela, mada su, iskreno, bila loša. Sada sam prijatelj i sa njenim suprugom Peđom, i sudeći po onom što čujem od njega, situacija se nije popravila, ali šta da mu radim, svako bira svoju sudbinu. Posebno pamtim njenu sarmu. Bila je katastrofalna. Ako me pitate šta joj je falilo, reći ću vam da joj je falila sarma. Nije imala nikakav ukus, ali pojeo sam je koristeći taktiku koju i danas praktikujem. Dodao sam mnogo začina. Bila su to lepa vremena, a ukus hrane najmanje bitan.

Gordana i Svetislav Bule Goncić: Diskretni šarm cvekle

Kakvi ste bili kulinari u vreme studentskih dana?
Milica: U klasi smo imali tri devojke i sedam mladića. Nas tri smo uvek zvale Marka da mu pričamo o našim ljubavnim nedoumicama i tražimo savet. Neizmerno smo mu verovale. Morao je iz ugla muškarca da nam odgovara na sva pitanja. Nekad je znao da bude surovo iskren, a nekada i da nas uteši. On je bio naš kuvar za ljubavne dileme. U to vreme umeo je samo čaj da skuva. Mislim da ni danas nije daleko odmakao. Bio je veliki džentlmen. Devedesetih, kada se teško živelo i niko od nas nije imao novca, on je već bio počeo da radi i zarađuje i nikada nije dopuštao da neko od nas plati piće ili hranu kada bismo negde izašli.
Marko: Ti razgovori s njima o ljubavnim problemima bili su veoma inspirativni za mene. Satima smo pričali uz klopu koju je Milica spremala. Morao sam da se stavljam u uloge muškaraca do kojih im je bilo stalo i da im objašnjavam šta bih ja da sam na njihovom mestu. Uvek sam bio realan, ali znate kako je, zaljubljena srca ne vole da čuju istinu. Milica i ja se i danas rado ispričamo na ručku u kafani. Tačno je da volim da budem džentlmen, ali to s njom ne prolazi uvek. Ponekad me uceni da možemo na klopu, ali samo ako ona časti.

Nikola Pejaković: Prazan stomak više ceni hranu

Koju hranu najviše volite da jedete?
Milica: Ja sam u mojoj porodici zadužena za kuvanje. Najčešće se opredeljujem za naša domaća jela. Suprug zna samo da napravi kačamak, a i to je naučio u braku, mada je dok smo se zabavljali govorio kako ume da kuva. Oko svega drugog mi pomaže, brine o deci, ali šporetu ne prilazi. Najviše volim našu zimsku kuhinju. Tada nam je frižider pun zimnice. Kada to imate, obezbedili ste makar doručak ili večeru. Obično ispečem proju i poslužim je uz ajvar ili pinđur. Praznična trpeza kod nas je uvek klasika: sarma, pečenje, ruska salata i turšija. I ne pomišljam da tu nešto menjam. Još se sećam savršenog prasećeg pečenja koje je jednom napravio Marko kada smo kao studenti u mom iznajmljenom stanu slavili Novu godinu. Ponudio se da ispeče meso, mada mislim da nije imao nikakvog iskustva u njegovoj pripremi.
Marko: Premda niko nije bio iz Novog Sada, te godine odlučili smo da u gradu u kome studiramo proslavimo Novu godinu. Okitili smo jelku, kupili piće i dogovorili se da svi spreme ponešto od hrane, šta ko ume i može. Milica je kuvala, mnogima su mame nešto poslale, a ja sam pravio praseće pečenje. Ispalo je odlično, a recept je prost: mora dugo da se peče i zaliva pivom. Nekih desetak sati, s vremena na vreme, pola piva sipate preko mesa, pola date sebi i nema šanse da ne uspe. Po istom receptu i osećaju pečenje sam spremao i jednom u Barseloni. I opet je bilo dobro.

Bojana Ordinačev i Zoran Pajić, bez griže savesti: Prepuštanje krkanlucima od Svetog Nikole do Srpske nove godine

Pamtite li neku zajedničku kulinarsku avanturu?
Milica: Trebalo je da gostujemo u Zaječaru sa predstavom “Let iznad kukavičjeg gnezda”. Bilo je veliko nevreme, a ja se plašim vožnje kada uslovi na putu nisu idealni. Imam apsolutno poverenje u Marka i njegovo umeće za volanom, ali tada sam bila u automobilu sa Draganom Bjelogrlićem. Sve vreme sam brinula kako ćemo stići. Hrana mi nije bila ni na kraj pameti, jer ne jedem kada sam pod stresom. Međutim, na pola puta nam je javljeno da je zbog hladnoće i snega predstava otkazana i tada je kod mene proradio poststresni sindrom i probudila se želja da se negde zaustavimo i predahnemo uz hranu. Svratili smo u neku kafanu na ručak. Uživali smo uz gozbu i vino, a onda krenuli nazad za Beograd. Nije da sam malo pojela, naprotiv, ali u Beogradu smo opet otišli u jedan restoran i nastavili druženje u našem tradicionalnom kafanskom duhu.
Marko: Milica je tom prilikom smazala četiri bečke šnicle. Jela je od nervoze. Uvek ima mali strah od vožnje, a tada smo zaista putovali po lošim uslovima. Strah je pojeo te bečke šnicle, pa je mogla da nastavi sa klopom i u Beogradu. Žao mi je što je predstava otkazana, ali lepo smo se proveli. Milica i ja se znamo više od dvadeset godina. Svašta smo prošli i uvek smo tu jedno za drugo. Igramo zajedno u predstavama, jedino nismo delili filmski ili televizijski kadar, ali oboje se nadamo da će se i to desiti.

Autor: Gloria magazin/ Mirjana Tasovac
Foto: Gloria magazin/ Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi