Jelica Sretenović: Kako je samouka kuvarica postala ekspert za domaću ćurku i kineska jela


Istaknuta glumica demantuje tradicionalni stav po kome su mesta za kafanskim stolovima pretežno rezervisana za muškarce, pa rado i posvećeno posećuje lokale u kojima se dobro jede i piju rakije od voća

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Opera & Theater Madlenianum (@madlenianum) дана

Glumici Jelici Sretenović (64) hrana je veoma bitna u životu. Priznaje da je hedonista i da ume da uživa u svemu, pa i u svakom zalogaju, ali pri tome se ipak rukovodi izrekom da je “manje više”.

Voljena i prezrena glumačka diva: Premijera predstave “Žanka” na sceni Madlenijanuma (foto)

Ne prija mi kad vidim veliku količinu hrane, to često može da mi uništi apetit – otkriva Jelica. – Volim raznovrsnost u tanjiru, a jedem sve, kao i mešavine različitih ukusa, poput kiselo-slatkih ili slatko-slanih. I kad pravim nešto, sviđa mi se da eksperimentišem, da dodajem sastojke po svom afinitetu i nahođenju. Iskreno, ranije sam mnogo češće kuvala nego sada, ali se danas i drugačije živi. Za mene je rerna zakon, u njoj sve može da se spremi. Ekspert sam za ćurku, umem dobro da je ispečem, kao i za kineska jela.

Iako je tajne kulinarskog zanata mogla da nauči od mame i bake, samouka je kuvarica.

Rano sam se udala, sa devetnaest godina, pa sam onda silom prilika morala da se zainteresujem za kuvanje. Rukovodila sam se pre toga mišlju da nema potrebe da ja pripremam hranu kad su tu mama i baka. Ali, život vas onda ubaci u mašinu pa se s vremenom sve savlada. Sećam se da sam jednom pokušala da iznenadim supruga barenim kruškama prelivenim čokoladom i ukrašenim listićima badema za koje sam pronašla recept. Trebalo je da izgledaju kao ježići, ali nisu ličile ni na šta. U tom periodu sam se zapravo igrala, bila mi je to sjajna zabava, a kasnije sam se uz maminu pomoć prilično izveštila, naročito kad su tradicionalna srpska jela u pitanju. Volim da petljam po kuhinji, da nabavljam namirnice i kuvam. Posebno su mi inspirativne pijace. Ne moram čak ništa da kupim, dovoljno mi je da prođem između tezgi i osetim duh i atmosferu.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели JUGOSLAVIJA (YUGOSLAVIA) (@jugoslavija.sfrj) дана

GURMANSKI LOV NA PTICE

Glumici su pijace, može se reći, obeležile život: rođena je kraj Cvetkove, odrastala pored Đerma, a sada živi u blizini Kalenićeve.

Jelica Sretenović: Moja Ana je kao azbuka i ćirilica: lepa i retka

Pored njih, volim i Zemunsku, mislim da je ona možda najbolja u gradu. Veoma su mi bitne, starog sam kova i čudno mi je kad ljudi voće i povrće kupuju u supermarketima. Za mene je to istinska zagonetka. Bila bih nesrećna kad bi se pijace zatvorile, jer one dočaravaju duh grada. Žao mi je što Beograd nema specijalizovanu riblju pijacu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što se nalazi na dve reke.

Veliki je ljubitelj ribe, i morske i rečne. Ne bi baš mogla da se opredeli u kojoj više uživa.

Jelica Sretenović: Volim kafanu i u njoj umem dobro da se opustim (video)

Starija kćerka mi živi u Stokholmu i kad god odem kod nje, uživam u raznim morskim specijalitetima. Tamo je dimljeni losos najpopularniji, a imaju i dimljene rakove, koji se kupuju na meru, služe se u fišecima kao neke grickalice. Zanimljivo je da su im ćufte nacionalno jelo, koje su preuzeli iz neke od azijskih kuhinja. Obožavam i italijansku hranu. Mlađa kćerka je godinu dana živela u Trstu, pa sam bila u prilici da se detaljnije upoznam s tamošnjom gastronomijom. Pamtim da smo jednom jeli u restoranu s tradicionalnim specijalitetima blizu zamka Miramare u okolini Trsta. Doneli su nam na sto ogromnu šerpu sa vongolama, školjkama na buzaru, škampima i testeninom. Uz to se pilo domaće vino, i sve je bilo fantastično. Italijani me oduševljavaju jer skoro svi u pet po podne izađu na aperitiv, obično piju aperol špric, a imaju divnu naviku da stalno uz to donose nešto za meze, poput mini-pica ili kanapea. To je lep običaj.

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Urgentni Centar Official (@uc02_emotion) дана

Radoznalog je duha i rado proba nove ukuse. U Sloveniji je prvi put jela tartufe i žablje batake, koji su joj se toliko svideli da ih je kasnije i sama spremala.

Kod nas su jedno vreme mogli da se pronađu smrznuti žablji bataci, koje sam kupovala, ali već dugo ih nema u radnjama. Volim i divljač, posebno ptice, međutim, poslednjih godina ih nema u ponudi restorana. Ranije su u “Lovcu” imali fazane, jarebice i drugu perad, a sada često odem u restoran “Srbijašuma”, gde se pored raznih vrsta divljači služe i pršuta od divlje svinje, kobasice od medveda i drugi specijaliteti.

DODIR LOZE I KAJSIJE

Svojevremeno je često sa pokojnim suprugom Milošem i društvom posećivala kultne beogradske kafane, za kojima danas žali jer je većina zatvorena.

Nema više “Orača”, “Trandafilovića” ili “Vltave”. Stanujem u blizini “Mlave”, koju bi trebalo da sruše. Čudi me što te stare zgrade ne uklope s novima, kao što je urađeno u Parizu ili u Italiji, ne vidim razlog zašto se sva ta kultna mesta zatvaraju. Na sreću, ostao je “Kalenić”, koji je prepun, što znači da narod voli da uživa u pravoj kafanskoj atmosferi. Moj suprug je bio ljubitelj kafana, pravili smo u naše vreme razne terevenke s mnogim dragim ljudima koji danas više nisu među nama. Sećam se da nas je Drakče, šef kafane “Kumbara”, uvek prvo pitao “Jeste li za jednu penicilinku?”, misleći, naravno, na rakiju. Prija mi kajsijevača, dok šljivovicu izbegavam, smeta mi miris. Leti na moru pijem lozu, ide dobro uz pršut, sir, paradajz. Svojevremeno sam bar petnaest godina zaredom odlazila na sabor trubača u Guči, kad je on stvarno bio pravi sabor trubača, bili su to lepi doživljaji. Tamo se najviše išlo zbog đuskanja, tulumarenja, a to mora da prati i hrana. Sećam se odličnog ćevapa u projinom brašnu, pečenja, svadbarskog kupusa spremljenog u grnčariji iz sela Zlakusa. Imali smo i običaj da se uputimo u Novi Sad ili Bačku Palanku na tamburaše, a uz to se dobra klopa podrazumevala. Pristalica sam toga da jedete hranu podneblja u kome se nalazite, i to praktikujem i kad sam u inostranstvu. Ipak, u Švedskoj ne mogu da odolim kobasicama iz celog sveta koje se prodaju u kioscima, služe ih barene ili pečene na roštilju i stvarno su izvrsne. Kad god odem tamo, prisetim se naših crvenih PKB kioska i čuvenih viršli i kobasica sa senfom i trouglastog jogurta. To je bilo genijalno i pitam se zbog čega to ne bismo opet vratili, kao što smo to učinili s trouglastim jogurtom?

 

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Војислав Родић (@vojislavrodic) дана

Kako često putuje s predstavama po Srbiji, obedovala je na raznim mestima, a pojedina su na nju ostavila poseban utisak.

Jelica Sretenović: Volim mlade koji se ne mire s mediokritetskim merilima današnjice

Sećam se jednog restorana u Adi, držao ga je čovek koji je bio kuvar na dvoru engleske kraljice Elizabete. Tamo sam jela supu od morke, čiji specifičan i vrlo jak ukus pamtim i danas. Kasnije sam gostovala u Srpskoj Crnji i pominjala tu supu od morke, pa su mi domaćini poklonili jednu morku. Inače, mnogo više volim supe nego čorbe, i to s tankim rezancima. Kad su u pitanju voće i povrće, ne jedem samo kelj i prokelj, sve ostalo dolazi u obzir, a bez salate ne bih mogla da zamislim obrok. Obično pravim sezonske, mada mi se dešava da mi se leti jede turšija pa kupim kisele krastavčiće. Sad se radujem turšiji, ali je više ne ostavljam sama jer može da se kupi baš dobra na pijacama. Obožavam i ljute paprike somborke, i sveže i u turšiji, i uvek ih imam u kući. A kad mi padne šećer, jednom u tri meseca, uzmem čokoladu, naravno mlečnu.

Autor: Gloria magazin/ Tanja Nikolić
Foto: Jakov Simović/ Guliver, Thinkstock/ Instagram
Podelite sa prijateljima:
Tagovi