Ivana Vujić: Za stolom se igraju najbolje predstave


Za rediteljku i profesorku pozorišne i radio režije Ivanu Vujić ništa u životu nije obično ni jednostavno, pa ni odnos prema hrani.

– Ono što jedete, to ste vi, davno je rečeno. Za mene je hrana najveće otkriće i doživljaj, i treba da predstavlja jednu vrstu slobode i velikog zadovoljstva. Mislim da svako mora da bira ono što njegovo telo želi, jer ono tačno zna koje namirnice ga raduju, a koje mu smetaju. Dobro je da čovek proba da oslušne sebe, da li mu ono što jede odgovara, da li ga uzbuđuje i čini srećnim. Obroci ne moraju da budu obimni, ali treba da imaju specifične mirise, boje, da su razigrani. Broj kombinacija je, čini se, beskrajan, i samo od vaše maštovitosti zavisti šta će se u datom trenutku naći na trpezi. A za mene je jednako važno i predstavljanje, odnosno pozorišnim rečnikom izvođenje hrane: kako je postavljen sto, kakve su posude, escajg i čaše. To je takođe deo kulture ishrane, čiji je zadatak da nas kao učesnike procesa hranjenja uzbudi. Istina je da posle nekih jela zaista možete postati bolja osoba, kao što nakon nekih obroka, izvesno, bivate gori, agresivniji. Sigurna sam i da je bitno u čijem društvu jedete. Već godinama unazad na raznim univerzitetima u svetu postoji predmet koji se zove hrana i izvođenje, odnosno “Food and Performance”, gde se izučavaju razne stvari, poput japanske ceremonije čaja. Ona, recimo, predstavlja jednu vrstu predaha, momenat koncentracije koji vam pomaže da se spremite za nastavak svakodnevnih aktivnosti, donošenje važnih odluka. Tako hrana vodi telo dalje u kretanje, i može vas odvesti na neka mnogo bolja mesta nego što ste predvideli.

Veoma je radoznalog duha i gde god se zatekne obavezno proba lokalna jela jer na taj način upoznaje novu kulturu i ljude. Jednom je s predstavom gostovala mesec dana na meksičkom pozorišnom festivalu “Servantino”. Tom prilikom upoznala je specijalitete raznih oblasti, od Čivave, Tihuane, Montereja do Meksiko Sitija.

– Mislim da je uvek nužno jesti hranu prostora na kome se zateknete, a meksička je raznovrsna, prepuna jakih ukusa i čudnih kombinacija. Nedavno sam boravila na jednoj konferenciji u Stokholmu i bila u prilici da prisustvujem prijemu u njihovoj gradskoj kući, u kojoj se dodeljuje Nobelova nagrada, gde je i naš Ivo Andrić primio ovo prestižno priznanje. Bilo je to veliko uzbuđenje za mene, a poslužili su nam vrlo konvencionalnu hranu, pravu švedsku, s mnogo krompira, cvekle, lososa, ćufti od mesa. To nije bilo ništa luksuzno, ali je bilo vrlo ukusno, a najzanimljivije je što su nas usluživali kelneri i kelnerice svi odreda stariji od sedamdeset godina. Pomislila sam kako su oni sigurno služili i Ivu, prvi mu čestitali i dali čašu šampanjca. Taj prijem samo je potvrdio odnos Šveđana prema životu: jesmo jedna od najbogatijih zemalja sveta, ali se time ne razmećemo, već se ponašamo uzdržano, korektno i lepo.

Još jedna zanimljiva epizoda odslikava kakvi su stanovnici ove skandinavske zemlje. Za vreme boravka u švedskoj prestonici otišla je da gleda komad u kom igra slavna Bibi Anderson. Glumica je Ivanu posle predstave pozvala u goste, ali kako nije imala hleb, očas posla ga je napravila.

ivana-vujic-jelena-jovanov-dalibor danilović

– I tako smo nas dve sedele u njenoj kuhinji, a ona je vrhunski zamesila testo i vrlo brzo ispekla divan hleb sa hrskavom koricom. To je nešto čudesno, a i sam čin pružanja obroka nekome, a da ne očekujete ništa zauzvrat, veoma je važan. U različitim životnim periodima menja se i odnos prema hrani, i to valja poštovati, jer se s vremenom ukus menja. Nažalost, danas se mnogo hrane baca širom sveta. To je strašno. Uvek se trudim da, ukoliko preostane, višak hrane spakujem u neku lepu kesu i odnesem i okačim kored kante, za nekoga ko nema, jer bitno je da ono što imamo podelimo s drugima. Mislim da je to put ka preporodu.

Profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti priznaje da najviše voli etiopsku kuhinju, iako kaže da će to možda mnogima zvučati cinično, pošto se ova afrička zemlja decenijama suočavala sa velikom glađu.

– Dok sam boravila u Vašingonu, upoznala sam mnogo studenata iz Etiopije. Većina njih je odlučila da ostane u Americi i mnogi su kasnije otvorili restorane. Ta kuhinja je veoma uzbudljiva i neobična, a zanimljivo je da možete pojesti baš sve što donesu, jer se hrana servira na tepsijama od testa, od kog su napravljene čak i salvete. Vi se s komadićima testa praktično igrate po svemu tome, sami kreirate neki svoj poseban ukus i, naravno, uživate u neponovljivim kombinacijama.

Kad poželi da obraduje ukućane, Ivana nastoji da ugođaj bude kompletan. Kuva najčešće brza jela, koja se pripremaju za deset-petnaest minuta, ali zato obavezno mnogo truda uloži u postavljanje stola.

– Mislim da stolovi treba da budu radosni, lepi, puni cveća, latica, pa čak i priča i tekstova, crteža. I to je hrana za dušu, jer osim tela, i ona treba da bude nahranjena. I svaki put se trudim da sto ne bude mesto gde se jede bez kraja i mere, već da bude simbol okupljanja, zajedništva, prostor nekog ponovnog preispitivanja, upoznavanja, razgovora. Veoma sam ponosna na to što pripadam Balkanu, gde se nekad sedelo pri soframa i uz teška jela, poput kupusa raštana, diskutovalo po nekoliko sati. Uvek se rado setim knjige “Kuhinja Fride Kalo”, u kojoj je kćerka Fridinog supruga Dijega Rivere objavila fotografije stolova koje je slavna slikarka dekorisala za muža i njihove goste. Ukrašavala ih je cvećem, tekstovima, papirima, crtežima, raznobojnim hartijicama. U Meksiku ima mnogo sirotinje, ali ona ume da se raduje životu, i jednostavnim stvarima, pa čak i ako nešto nema, napravi to od hartije – nacrta hranu i jede očima. Za mene je gozba i kad se na stolu nađu kafa, voda i nekoliko kocki ratluka. A nekad umem da uživam i kad sam sama, okružena s mnogo potpuno nepoznatih ljudi, na nekom lepom mestu. Hrana je za mene istinska alhemija.

Uverena je da je ljubav najbolji začin za svaku hranu.

– Uvek izdvajam jelo koje mi spremi neko ko me voli. Pri tome mi nije bitno da li je to neki luksuzni delikates ili samo sir s travama i maslinama. I često se setim našeg slavnog pisca Miloša Crnjanskog, koji je sa svojom suprugom Vidom imao veoma teške dane u emigraciji, delili su za večeru mali sendvič koji bi ona njemu pripremila za ručak, a on “zaboravljao” da ga pojede. Jeli bi taj mali sendvič i prisećali se Italije i najboljih gozbi u rimskim i venecijanskim restoranima koje su imali prilike da obiđu u srećnim danima.

Autor: Gloria magazin/Tanja Nikolić
Foto: Jelena Jovanov i Dalibor Danilović
Podelite sa prijateljima:
Tagovi