Branko Milićević Kockica: Kako sam postao stručnjak za “čarobni prašak”, pasulj i karabatak


Legendarni dramski umetnik uz čiju su emisiju ‘Kocka, kocka, kockica’ odrastale generacije klinaca pripada kategoriji tradicionalista u gastronomiji: dan započinje burekom, supa s povrćem mu daje snagu za svakodnevne predstave, a odlučno priznaje da mu više prija masno i slano nego posno i bezukusno

Glumac Branko Milićević Kockica (71) tvrdi da spada u grupu ljudi koji jedu da bi živeli i uživali u radu. Za sebe kaže da je veliki radoholik, toliki da ponekad zaboravi na obrok. Premda mu hrana nikada nije zauzimala visoko mesto na listi životnih prioriteta, nikada nije pravio kompromis da mu se na tanjiru nađe ono što mu se ne sviđa, ali zato je uvek spreman da istražuje nove ukuse i arome.

Da uđem u kafanu gde svi jedu nešto potpuno neprivlačno, to bih naručio i ja, pošto sam vrlo radoznao da otkrivam različite stvari – otkriva Branko. – Do sada nisam uspeo da se naviknem na fine ukuse, na specijalitete koji se većini dopadaju. Dugo se bavim ronjenjem i hvatao sam ostrige i jastoge golim rukama, ali ih uopšte ne volim, za razliku od moje supruge Cace koja ih obožava. Jastozi su mi slatki, zbog čega ih nikada ne jedem. Bio sam u prilici da probam i razne vrste kavijara, kao i ribe koje se smatraju delikatesima, ali mi se svideo samo dimljeni losos, i to lovljen, a ne tovljen. Slažem se s engleskom poslovicom da ono što je za nekoga poslastica, drugome je otrov. Svi ozbiljni ljudi koji se bave ishranom savetuju da bi trebalo slušati svoje telo i uzimati samo ono što ti prija. A meni najviše prija masno i slano. Obožavam pasulj, karabatak, poparu, prženice.

Omiljeni junak generacija mališana iz čitave Jugoslavije više od dve decenije snimao je kultnu televizijsku emisiju “Kocka, kocka, kockica”, po kojoj je i dobio nadimak. Iako mu se gastro ukus menjao tokom života, burek je bio i ostao konstanta.

Pre snimanja uvek sam ga jeo i radio sam kao mašina, sve je išlo kao podmazano. A kad sam iz radoznalosti prihvatio modu da do podneva konzumiram samo voće, počelo je da se dešava nešto čudno, nikako nisam mogao da zapamtim tekst, pa sam brzo odustao od ideje da se hranim zdravo i vratio se bureku, kome sam čak napisao i pesmu za svoju prvu longplej ploču: “Volim pogaču, volim mast i leba, ali burek najviše, odavde do neba”.

PERŠUN U KONZERVI

Branko je s ekipom “Kockice” učio decu raznim korisnim stvarima, između ostalih i tome koliko je vitamin C važan za ishranu, pa su im na jednom snimanju dali da probaju peršun u kome ga ima najviše.

– Klinci imaju osetljivije čulo ukusa i peršun ih je malo peckao, ali su ga pred kamerama, na moju molbu, probali, pa su se u kadru smeškali i pravili da im se sviđa. Čim se završilo snimanje, ispljunuli su ga u konzervu sa strane. Posle emisije stavili smo im na sto dve velike činije, jednu punu peršuna, drugu krcatu čokoladnim bombonama, i rekli: “Evo, čuli ste profesore i doktore, birajte”. Naravno da su svi navalili na čokoladu, uprkos savetima.

Kako je odrastao u Zrenjaninu, u Vojvodini, za nedeljni ručak obično bi se na porodičnoj trpezi Milićevića nalazilo pile. Majka bi jela belo meso, otac batake, a sinovi karabatake. S 23 godine otišao je u Ameriku na razmenu studenata i bio oduševljen kad je u njihovim samoposlugama otkrio pakovanja sa po šest bataka i karabataka, te mu je supruga Caca, koja je tada u Njujorku režirala “Hamleta”, danima spremala samo njih. Ali nakon što je odgledao film “Džo, i to je Amerika”, u kojem je prikazano kako se gaje pilići, piletinu kupuje samo kod Slobe na Kalenić pijaci. Tvrdi da njegovi pilići imaju duge noge, što je siguran znak da su trčali po dvorištu i da nisu nisu hranjeni koncentratom. Jedno vreme čak je bio i vegetarijanac.

Čovek može i da ne jede meso, proteina ima i u drugim namirnicama. Živim sa psom, mešancem Lakijem, i vranom Sivcem, koji se ponaša kao da je ljudsko biće, prepoznaje ljude, ljuti se i raduje, i po očima mu vidim u kakvom je raspoloženju. Otkako je Sivac sa nama shvatio sam zbog čega ljudi u seoskim domaćinstvima svojim kokoškama ne daju imena, bilo bi strašno nezgodno kad bi Simu, Peru ili Žiku koji su do juče trčkarali oko njih sutradan pojeli.

Gastronomska avantura s vegetarijanstvom završila se kad je njegovo i Cacino Pozorištance “Puž” jednom krenulo na takozvanu “nišku turneju”. Sedam dana igrali su predstave za klince u Nišu, Leskovcu, Pirotu, Dimitrovgradu, Beloj Palanci, Kuršumliji, Prokuplju i hranili se po kafanama, gde je na meniju bio uglavnom roštilj, a od salata samo luk. Shvatio je da ne može celu nedelju da preživi samo na crnom luku. Sada s vremena na vreme izlupa biftek na tanko i sprema ga na vodi. Sipa tri deci vode u tiganj, pa kad ona provri, stavi meso koje brzo bude gotovo i na kraju ga zalije rastopljenom mašću od mangulice iz Zrenjanina.

Onda ga junački posolim jer obožavam slano. Inače, hleb mi je jedna od najvažnijih namirnica. Svakog jutra iz jedne pekare nabavljam hleb s patosa, dobro pečen. Uzmem tri vekne, pa ih onda još i dopečem u rerni, deset minuta na sto stepeni, da budu reš hrskave. Potom prvo pojedem okrajke, pa koru koju sečem po dužini, namažem mašću, posolim i dodam alevu papriku. To je vrhunska poslastica, na tome sam odrastao.

NOLETOV UČENIK

Poznati glumac veoma voli povrće, a otkako je otkrio posuđe za kuvanje na pari sve sprema tako, čak i luk koji mu je ranije smetao. Još jedan od specijaliteta koga mu nikad nije dosta je “zupa di verdura” koju pravi njegova supruga Caca. Reč je o goveđoj supi s obiljem raznog povrća, koju procedi, sipa u flašu i stalno nosi sa sobom, pa pijucka po nekoliko gutljaja.

Pijem je u pauzi predstava. Interesantno je da ne mogu da je konzumiram vruću, mora da bude ledena. Usvojio sam i neke navike sportista, pre svega našeg tenisera Novaka Đokovića, koji uoči meča jede, recimo, urme, koje odlaze direktno u mišiće i daju energiju. I ne mogu da izađem na scenu kad se najedem, jer onda telo svu energiju troši na varenje hrane. Moram da budem gladan kako bih mogao da skačem i vičem, pošto za decu ne možeš da glumiš kao za odrasle, jer ako posustaneš, klinci odmah počnu da pričaju. Glumiti za decu je ozbiljan posao. Zbog toga dva meseca pred početak novogodišnjeg serijala, kad izvodimo po šest-sedam predstava dnevno, imam ozbiljne pripreme, treniram da bih izdržao sve te napore.

Branko je osmislio i poseban “čarobni prašak”, mešavinu kojom posipa sve salate. Bademe i lešnike samelje u mlinu za kafu sa golicama, suncokretom, lanom i susamom, dok orahe izmrvi jer se lepe. Sam kuva paradajz, i to isključivo sortu “volujsko srce” koju nabavlja na Kaleniću. Kupi sto kilograma i odvoji vreme da ga spremi natenane, po starinski, da flaše prenoće u rerni kako bi se dobro ukrčkao. Posle ga pije dobro rashlađenog i posoljenog. Od povrća ne podnosi krastavac, izuzev onog iz turšije, a šargarepu pojede zbog toga što je zdrava iako ga ne privlači njen slatkast ukus. Pasulj mu je omiljen, baš kao i boranija i presan celer. Obožava sva jela s rezancima i testom, od flekica s kupusom, grenadir marša, špageta karbonara do taljatela sa “zrncima” mesa. I plavi patlidžan, koji mu je najlepši kad je pržen.

Više od pedeset godina imam 67 kilograma. Za sve to vreme sam jurio, ronio, zidao kuće, pozorišta, brodove, plovio. I odlično se osećam. Mislim da treba konzumirati hranu predaka, na kojoj su oni odrasli, jer nosimo njihove gene. I podneblja gde se nalaziš. Mi, recimo, mandarine jedemo u zimu, a tamo gde one rađaju jedu se leti, da rashlade telo, kao i lubenice. Eskimi, na primer, ne jedu lubenice. A sad i voće i povrće iz čitavog sveta u supermarketima može da se nabavi čitave godine, a ne samo kad je sezona. Sećam se da smo mi odrastali na sezonskom voću, kao što su trešnje i jagode, koje je sigurno bilo mnogo zdravije nego ovo sad.

TAJNA KANTICE ĆETEN ALVE

Uz suprugu Cacu naučio je da svaki obrok završi tanjirom kiselog mleka. A oboje obožavaju “organske poslastice”, poput crevaca u saftu ili na žaru. U Pozorištancetu “Puž”, koje s velikim uspehom vode već četiri decenije, jubilarni rođendan obeležili su predstavom “Raspevani jubilej” sa više od pedeset glumaca, muzičara i osoblja teatra.

Najveći izazov bio je okupiti toliko glumaca, a učimo decu svemu što je lepo i važno. Uz veliki bend sastavljen od glumaca i muzičara izvodimo i songove, a jedan od njih glasi: “Biću bolji svakog dana, trudiću se snažno, pošto je to jako bitno i prilično važno”. Predstavu smo već odigrali nekoliko puta. Jubilej je proslavljen kako i priliči, uz ogromnu rođendansku tortu.

Branko za sebe kaže da je čovek masnog i slanog, slatkiše gotovo da ne jede. Jedina poslastica kojom se zasladi jeste ona napravljena od jednakih količina meda i tana, koje pomeša i uzima po nekoliko zalogaja.

Ima ukus baš kao ćeten alva i od nje me ne boli stomak. Ranije smo nabavljali pravu ćeten alvu, koju više ne mogu da pronađem, u kanticama od tri ili pet kilograma. Stavili bismo je iza scene i svako od glumaca bi je uzimao svaki put kad prođe pored nje. Bila je sjajna.

Često ga pitaju i za savete o ishrani, a on je ubeđen da samo treba posmatrati decu.

Ona tačno znaju šta im treba. Ako beba pljune ono što joj majka da, znači da ne bi trebalo insistirati da to jede. Dete uzima ono što mu telo traži, baš kao i trudnica koja je, dok ga je nosila, birala određene namirnice. Mislim da je to najpametnije, mada mi u jurnjavi ponekad i zaboravimo na hranu, pa usput pojedemo bilo šta samo da utolimo glad.

Autor: Gloria magazin/ Tanja Nikolić
Foto: Gloria magazin/ Dalibor Danilović/ Guliver/Thinkstock/ Facebook
Podelite sa prijateljima:
Tagovi